Када Мујо књиге растурио,
Мало сједе на бијелој кули,
Али стаде јека испријека,
Зачуше се јасни таламбаси,
Гледну Мујо пољу у ширину,
Силна војска поље притиснула
И пред њоме двије поглавице,
Једно бјеше Будалина Тале,
А друго је Ковачина Рамо,
Шњима равна хиљада јунака;
Далеко их Мујо сусретнуо,
Аге води на вренгију кулу,
Силну војску у пољу устави.
Мало стаде, за дуго не било,
Ал' ето ти Накић-Ибрахима
И са њиме Танковић-Османа,
Они воде хиљаду јунака,
Њих далеко Алил сусретнуо,
Силну војску у пољу устави,
Аге води на бијелу кулу,
Шњима Мујо сједе пити вино,
А Алил се оде оправљати,
Облачити рухо и оружје :
Он обуче танану кошуљу,
По кошуљи кадивли ђечерму,
По ђечерми зелену доламу,
По долами токе Мркоњића,
Штоно их је Мујо задобио
Од јунака Петра Мркоњића
У Кунари високој планини;
А на ноге црвене чакшире
До кољена у срму облите,
Од кољена златом извезене;
Па опаса мукадем-појаса,
А за појас девет самокреса,
Сви у суво заливани злато,
А покрај њих ножа пламенита,
А на бедро сабљу оковану,
А на главу калпак и челенке,
А покрај њих валку позлаћену,
пригрну диван-кабаницу
Са сувијем окићену златом,
Па се скиде низ бијелу кулу,
А слуге му ђога изведоше,
Те се ђогу на рамена баци,
Па се спусти пољу у ордију,
Те он крену силовиту војску,
Привати се Кунаре планине,
Ту их стиже од Кладуше Мујо
И са њиме Турске поглавице.
Куновицу гору прејездише,
Спустише се у поље Котарско,
Али Јанко дош'о на биљегу,
Са Јанком су четири сердара,
Сва четири од равна Котара,
И са њима дв’је хиљаде војске
Котарана на гласу јунака.
Каде Турци у поље дођоше,
Те се мало рахат учинише,
Јанко зове нејака Стојана:
, О мој сине, дијете Стојане!
„Иди, сине, у Турску ордију,
Те поздрави од Кладуше Муја,
„Нек изведе нејака Алила,
„Нек изведе пољу на биљегу,
„Да сабљама мегдан подјелимо,
Нека виде војске обадвије,
„Ко ће коме очи преварити,
„Ко ли кога прије погубити.”
Хитро га је Стојан послушао,
Те отиде у Турску ордију
Пред чадора од Кладуше Муја,
Пред Мујом се смјерно поклонио,
А вели му силна потурица :
„Што је, море, Јанково копиле ?
„Што ли те је оправио Јанко ?"
Вели њему Јанковић Стојане:
„Мене јесте оправио бабо,
„Да ти кажем од њега поздравље,
„Да изведеш твојега Алила
„На биљегу њему на мегдана,
„Да сабљама мегдан подијеле."
Њему рече од Кладуше Мујо:
,Хоћу, сине, Јанково копиле,
„Сад ће Алил на мегдан изићи;"
Па он скочи на ноге лагане,
Те опреми нејака Алила,
Изведе му ђога дебелога,
Те се Туре на ђогина баци,
Поносито на биљегу дође,
Оде чекат од Котара Јанка ;
С десне њему стране до рамена,
До рамена Ковачина Рамо
И до Рама Будалина Тале,
А с лијеве стране до рамена
Стоји Туре Накић Ибрахиме
И до њега Танковић Османе,
А за њима Мујо пристајаше,
А за Мујом дв’је стотине друга,
Иду виђет', побит' како ће се; 21)
Ал' ето ти од Котара Јанка
кулашу коњу помамноме,
Носи бојно копље на рамену ;
С
Десне њему стране у полицу
До рамена сердар Смиљанићу
И до њега Сењанин Иване;
А с лијеве стране у полицу
До рамена Мандушићу Вуче
А до Вука Шарићу Цвијане,
А за њима Стојан пристајаше
Ha
његову вранцу помамноме,
За њим иду млади Котарани.
Каде Јанко на биљегу дође,
Он дозива нејака Алила:
„Чујеш ли ме, дијете Алиле!
„Удри прије, да ти жао није.”
Али вели дијете Алиле:
„Удри прије, од Котара Јанко,
„Твој је мегдан, твоје позивање."
Кад то зачу од Котара Јанко,
Он покупи дизгене кулашу,
А удри га чизмом и мамузом,
21) У говору би се казало: Иду да виде, како ће се побиши.
Оде кулаш пољем подиграват,
Јанко скиде копље са рамена,
Упусти га у прси Алилу;
Но је Туре јунак на мегдану,
У руке му копље уватило,
Пребило га на дв'је половине,
Па потеже копље костоловку,
На Јанка га Туре упустило;
Јанко има коња од мегдана,
Кулаш бјеше хендек ископао,
Два 6' Алила онђе укопао,
Па се кулаш слеже у хендека,
Те га Туре копљем претурило,
И у земљи копље саломило.
А кад бојна копља изломише,
Јанко трже мача зеленога,
Алил трже сабљу димишћију,
Један другом јуриш учинише,
Ману Алил, а дочека Јанко,
На мач оштру сабљу дочекао,
На двије је поле пресјекао,
И Алилу руку обранио,
Рука паде у зелену траву;
Други пут га ударио Јанко,
Удари га по бијелу лицу,
Одсјече му лице до вилице,
Синуше му зуби до ресице;
Трећи пут га ударио Јанко
Пресјече га по свилену пасу,
Па га тури са коња ђогина.
Мили Боже. чуда великога!
|