Кад погибе Турска поглавица,
Наљути се млога породица,
Те у пољу заметнуше кавгу,
Ев' се бише половину дана,
Срби Турску крдисаше војску,
У Кунару гору наћераше.
Од Турака мало ко побјеже,
Осим курва на кулашу Тале
И са њиме Танковић Османе:
Од Србаља мало ко погибе,
Но се рани Шарићу Цвијане,
И нема им Мандушића Вука,
Њега тражи на кулашу Јанко,
Тражио га, па га помињаше:
„Бе си, Вуче, моја десна руко!
Мене прође моје четовање.”
Тек што Јанко у ријечи бјеше,
Алето ти Мандушића Вука
И он води од Кладуше Муја,
Везао му руке на опако,
Приведе га од Котара Јанку,
Па га Вуче њему поклонио:
„Ето, Јанко, од злата јабуке,
Чини шњоме, што је тебе драго."
Јанко бјеше јуначко кољено,
Посла Муја у кршну Кладушу,
И овако њему говораше :
„Иди, Мујо, у кршну Кладушу,
"Лагат немој, веће право кажи,
„А џаба ти живот на мегдану."
Оде Турчин везан у Кладушу,
Јанко е друштвом ка бијелој кули,
Почасти их три четири дана,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста мрко пити вино
Са Стојаном на бијелој кули.
Женидба Стојана 22) Јанковића.
Још од зоре нема ни помена,
Удбињска се отворише врата,
И изиђе једна чета мала,
22) Мало прије сам напоменуо, да су Млечићи 1669 гоДине признали јунаштво Стојана Јанковића и поставили га сердаром над морлацима; послије су му одредили 20 дуката плате на мјесец и осим другијех различнијех поклона дали му златну колајну и два сина поставили му капетанима. Био је 14 мјесеци роб у Цариграду, па њекако утече и дође здраво у Котаре; и послије опет бијући се с Турцима погинуо је од пушке. Од његове породице имају сад у Далмацији два брата, Ђорђије и Ћирјак, који осим многијех Другијех баштина у Котарима имају у Задру господску кућу. Име се Стојана Јанковића спомиње у пјесмама по свему народу нашему а у Котарима се о њему много којешта и приповиједа. Као што је Г. Теодор Петрановић у магазину за годину 1841 описао породицу Илије Смиљанића, онако би ваљало да ко опише и породицу Стојана Јанковића, а поменута његова два потомка имају за то сила писменијех свје
За тридесет и четири друга,
Пред њоме је Лички Мустај-беже,
Оде беже у Кунар планину,
Да он лови лова по планини.
Хода беже три-четири дана,
Ништа бего уловит' не може,
Поврати се Лики и Удбињи.
Када сиђе под гору јелову,
Уврати се на воду чатрњу,
Да почине и да воде пије;
Баци очи под јелу зелену,
Ал' с' од јеле разасјале гране ;
Када дође Мустај-беже Лички,
Пјан катана под јеликом спава
Сав у срми и у чистом злату:
На глави му калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,
Покрај њих је крило оковано,
Ваља крило хиљаду дуката ;
На плећима зелена долама,
На долами тридесет путаца,
Свако пуце по од литру злата,
Под гръоцем од три литре злата,
И оно се на бурму отвора,
У њем носи за јутра ракију;
По долами троје токе златне,
Златне токе по од двије оке,
Двоје вите, а треће салите;
На ногама ковче и чакшире,
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, како у сокола,
Из ковчи су синџири од злата,
На синџирим ситне титренке,
Што ђевојке носе о гръоцу;
Опасао мукадем појаса,
За појасом девет Даницкиња
Све у чисто заљевене злато;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна
И у њима три камена драга,
Ваља сабља три царева града;
У крилу му лежи павталија,
На њојзи је тридесет карика,
Свака павта од десет дуката,
Код нишана од тридест дуката,
Више злата, него љута гвожђа;
Када јунак из травице дине,
Уз јелу се узвијају гране;
Притиште га Мустај-беже Лички
Су тридесет и четири друга,
Измаче му свијетло оружје;
Кад се прену јунак из травице,
Те он виђе црнијем очима,
Да су њега Турци притиснули,
А код њега не има оружја :
Како кога рукам доваташе,
Те о земљу њиме удараше,
Та у њему живо срце пуца;
Уби њему друга седмерицу
Док му б'јеле освојише руке,
Савезаше, па га поћераше,
Поћераше бијелој Удбињи,
Привезаше на њега оружје,
Нек се чуди мало и велико,
Бе увати Мустај-беже Лички
Та катану под свијем оружјем.
Кад су били пољем широкијем,
Проговара Мустај-беже Лички:
„Ој Бога ти, незнана катано!
Откле ли си, од које л' крајине ?
Како л' тебе по имену вичу?
„Куда ли си био намислио?
„Камо твоја дружина остала?"
А катана њему проговара :
„Што ме питаш, Мустај-беже Лички?
„Јеси л’чуо Латинско приморје,
„Код приморја ришћанске Котаре
„И у њима Јанковић-Стојана ?
„Ја сам главом Јанковић Стојане;
"Нисам више ни имао друга,
Осим Бога и себе једнога,
„Да се спустим до под твоју кулу, „Да измамим Хајкуну ђевојку,
„Да одведем себе у Котаре,
„Па ми не би од Бога суђено:
„Проклето ме пиће преварило."
Тада рече Мустај-беже Лички:
Бе аферим, Јанковић-Стојане!
Баш си дош’о у онога руке,
„Који ће те, море, оженити."
У ријечи пали под Удбињу
Испод куле Мустај бега Личког,
|