Старина Новак и кнез Богосав.
Вино пију Новак и Радивој
А код Босне код воде студене
Код некога кнеза Богосава,
А кад су се вина понапили,
Кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче!
„Кажи право, тако био здраво!
„Са шта, брате, оде у хајдуке?
„Каква тебе оћера невоља
„Врат ломити, по гори ходити,
„По хајдуци, по лошу занату,
„А под старост, кад ти није вриме?"
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве!
„Кад ме питаш, право да ти кажем: 15
„Јест ми било за невољу љуту:
„Ако мореш знати и памтити,
„Кад Јерина Смедерево гради,
„Па нареди мене у аргатлук,
„Аргатовах три године дана,
„И ја вукох дрвље и камење
„Све уз моја кола и волове,
„И за пуне до три годинице
„Ја не стекох паре ни динара,
„Ни заслужих на ноге опанке!
„И то бих јој, брате, опростио;
„Кад сагради Смедерева града,
„Онда стаде па и куле зида,
„Позлаћује врата и пенџере,
Па наметну намет на вилает,
Све на кућу по три литре злата,
„То је, брате, по триста дуката!
„Ко имаде, и предаде благо;
„Ко предаде, онај и остаде;
„Ја сам био човек сиромашан,
„Не имадох да предадем благо,
„Узех будак, с чим сам аргатово,
„Па с будаком одох у хајдуке,
„Па се ниђе здржати не могох
„У држави Јерине проклете,
„Већ побјегох до студене Дрине,
Па се маших Босне камените.
„А кад дођох близу Романије,
„Они воде кадуну ђевојку,
Ту сам турске сватове сусрео,
Сви сватови с миром пролазили,
Заостало Туре младожења
„На дорату коњу великоме,
Оно не шће да пролази с миром,
Већ потеже троструку канџију,
„Три су на њој луле 1) од тумбака,
„Па удара мене по плећима;
„Трипут сам га Богом побратно:
Молим ти се, Туре младожења,
1) Лула овдје значи као мала чашица, од прилике, као повелики напрстак.
,,А тако ти среће и јунаштва! „И тако ти сретнога весеља!
„Прођи ме се, хајде путем с миром, „Видиш, да сам човек сиромашан;" „Опет Туре да с' окани не ће „Већ ме стаде већма ударати; „Кад је мене мало забољело, „И ја сам се врло раж.љутио, Па потегох будак са рамена, Те ударих Туре на дорату, „Како сам га лако ударио, „У мах сам га с коња оборио, „И к њему сам онда прилетио, „Ударих га још два и три пута, „Док сам њега с душом раставио; „Ватих му се руком у џепове, „Код њег нађох до три кесе блага, „Па их пуштих себи у њедарца;
Отпасах му сабљу од појаса,
„Њем отпасах, а себи припасах;
Оставих му будак више главе,
„Да чим ће га закопати Турци,
„Па посједох његова дората,
„Одох право гори Романији;
„То гледају сви Турски сватови,
„Не шћедоше мене ни ћерати,
„Ја не шћеше, јали не смједоше.
Ево има четръест година,
„Романију гору обикнуо,
„Боље, брате, него моје дворе,
„Јер ја чувам друма кроз планину,
„Дочекујем Сарајлије младе,
„Те отимам и сребро и злато
„И лијепу чоху и кадифу,
„Одијевам и себе и друштво,
„А кадар сам стићи и утећи
„И на страшну мјесту постајати,
Не бојим се никога до Бога!”
Новак и Радивоје продају Груицу.
Вино пије Новак и Радивој
У зеленој гори Романији,
Служи њима дијете Груица.
А кад су се понапили вина,
Онда рече дели Радивоје:
Хеј! мој брате, Старина Новаче!
Ни имамо вина, ни дувана,
"Нит' имамо паре, ни динара.
Ал говори Старина Новаче:
„Не бој ми се, дели Радивоје!
„Ако нема вина ни дувана,
„И ако је блага нестануло,
„Ми имамо дијете Груицу,
„Којино је љепши од ђевојке;
„Обућ ћемо рухо трговачко,
„На Груицу рухо сиротињско,
„Водићемо дијете Груицу,
„Да продамо у шер-Сарајеву,
Па нек бјежи, када њему драго,
Само да ми блага добијемо;
Па ће бити вина и дувана."
Томе Раде врло каил био;
Пак скочише на ноге лагане,
Обукоше рухо трговачко,
На Груицу рухо сиротињско;
Отидоше шехер-Сарајеву,
Да продају дијете Груицу.
Купује га Туркиња ђевојка,
Даје зањга два товара блага:
Она оде, да донесе благо,
Враг донесе булу удовицу,
Удовицу, Џафербеговицу,
Даде занга три товара блага,
И три коња, шта ће носит благо.
Љуто куне Туркиња ђевојка :
„Води роба, Џафербеговице!
„Не био ти дуго ни за млого,
„Већ, ил ноћцу, или ноћи двије!"
Була води роба Драгокупа,
Води њега двору бијеломе,
Пак донесе воде и сапуна,
Те окупа дијете Груицу,
Пак
удари нањга одијело,
Донесе господску вечеру.
Сједе Грујо вечер вечерати,
Ал' не може була да вечера,
Већ све гледа дијете Груицу.
А када је по вечери било,
Она простре мекану постељу;
Леже Грујо с булом у душеке.
|