A у кулу триста јањичара,
Султаније у одају златну,
Коју кад је краљу начинио
И кад јој је врата затворио,
Пред њима се јесте заклињао,
Да их прије отворити не ће
Ил' без цара, ил' без царевића,
Ил без каке младе султаније;
Ту он метну двије султаније,
Нека им је дивно тавновати.
Кад виђеше двије султаније,
Бе су с' оне младе осужиле
У хајдучкој проклетој Малтији:
Тада оне ситну књигу пишу,
Своме брату султан-Ибрахиму:
„Султан-царе, наше јарко сунце!
"Ил' не чујеш, ил' не хајеш за нас,
"Бе смо ти се младе осужњиле
„У хајдучкој проклетој Малтији?"
А кад цару ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Он сазивље лале и везире,
Саставио сто и двадест паша
И четръест учтугли везира
И двадесет старијех кадија;
Па говори царе Ибрахиме:
„Слуге моје, лале и везири!
„Моје су се сестре осужњиле
„У хајдучкој проклетој Малтији:
Ил' ћемо их силом отимати,
„Ил' ћемо их благом пресипати,
„Или ћемо робље мијењати ?"
Веле њему лале и везири:
„Свјетла круно, царе господине!
„Да бисмо их благом пресипали,
„У каура доста блага има;
Ако бисмо робље мијењали,
Њихово се робље истурчило;
Већ ћемо их силом отимати.”
Тад' говори царе Ибрахиме:
„Слуге моје, лале и везири!
„Кога ћемо врћи серашћером?"
Веле њему лале и везири :
„Господине султан-Ибрахиме !
„Овђе има Ћуприлијћ везире,
„Зелена му и сабља и рука,
„А бијела до појаса брада;
„Њега ћемо врћи серашћером."
Онда силну покупише војску,
Пак одоше преко мора сињег
На хајдучку проклету Малтију,
И пред војском Ћуприлијћ везире.
Кад дођоше под проклету Малту,
Стадоше је бити са сви страна,
Бише Малту тридесет година,
Ни одбише креча ни камена,
Нит’дознаше откуд су јој врата,
А камо ли да узеше Малту!
Када прође тридесет година,
Тад' процвиље сто и двадест паша
Уз кољено Ћуприлијћ везиру:
„Ћуприлијћу, огријало сунце!
„Што трпљесмо више не можемо:
„Бијелијех брада дочекасмо,
„На коњма нам седла потрунуше,
„Чадори нам махом попадоіе;
„Већ нас пусти, пашо, на вилает !” 110
Ал' говори Ћуприлијћ везире:
Чујте добро, сто и дваест паша!
„Сјутра ћемо јуриш учинити
„На хајдучку проклету Малтију ;
„Ако ли је сјутра не узмемо,
„Осјећи ћу бегом зијамете,
И осјећи пашам’пашалуке,
„Јањичаре ћу топове збијат’,
„Бацаћу се њима на Малтију."
Ал' то зачу од Малтије краљу,
Пак дозивље свога хазнадара:
„Хазнадару, моја вјерна слуго!
„Ти изнеси три товара злата,
Те позлати на Малтији врата,
Нека више Турци наваљују
„Не би ли их прије нестануло."
Паша Подгорица и Ђуро чобинбаша.
Синоћ паша на Језера паде,
На Језера под Брда камена;
Кад у јутру јутро освануло,
Себи зове Брђанске кнезове.
К њему дође тридесет кнезова,
Њима паша стаде говорити :
„Јесте л' чули, Брђански кнезови!
„Нема ловђе у вашим Брдима
„Ја ђевојка, јали удовица,
„Да која би била пашиница ?
„Ја невјеста скоро доведена,
„Да је љубим, док сам у Брдима?"
Сви кнезови ништа не говоре,
Сам говори кнеже Владисаве,
Зло говори, да га Бог убије!
„Јеси л’чуо, пашо господине!
Овђе нема у нашим Брдима
„Ни ђевојке нити удовице,
„Да која би била пашиница;
Веће има танана невјеста,
„Баш невјеста скоро доведена,
„У војводе Ватрице Стјепана,
„Ја је јесам просио за сина,
„Па препроси Ватрица Стјепане;
„«Бепоте јој у приморју нема,
Чини ми се, би за тебе била."
Кад то чуо паша Подгорица,
Он дозивље делибашу Ибра:
„Јеси л' чуо, делибаша Ибро!
„Хајде узми тридесет делија,
„Водих кули Ватрице Стјепана,
„Бијелу му кулу оборите 18),
18) Други слијепац из Крушевачке нахије овдје ми је овако
„И његову љубу заробите, „Довед'те је мени под шатора; "Ак Стјепана дома застанете, „Русу њему одсјеците главу, „Да ми курва после не досади Опет вели кнеже Владисаве: „Јеси л' чуо, пашо господине! „Ког т’ је жао, не шаљи га онђе, „Јер је курвић Ватрица Стјепане, "Хоће онђе млоги останути." А то паша ни да слуша не ће. Узе Ибро тридесет делија, Одведе их Стјепановој кули; У Стјепана лоша срећа била: Те ђетића дома не бијаше Ни код куле момка ни једнога . Отиш’о је ђетић у тазбину, У пунице у кршно приморје; Па му Турци кулу оборише И вјерну му љубу заробише, Одведоше паши под шатора. Ал повика вила са планине, Довикује чобан-башу Бура А баш брата Ватрице Стјепана: „Јеси лʼ чуо, чобан-баша Ђуро! „Бјела ти је кула оборена, „Твоја мила снаха заробљена,
Бијеле му дворе поарајте,
И танку му кулу оборите,
А верну му љубу заробите.
|