Пију аге од Требиња вино,
Тридес ага и више четири,
Шњима сједи паша од Требиња,
Паша сједи, агама бесједи:
„Аге моје од мога Требиња!
Ви сви знате, није било давно,
Кад ускочи Томановић Живко
Из Ровина са сред горе Црне,
„Нама ускок у Требиње дође,
„Ми ускока дивно дочекаємо,
„Дочекасмо па га потурчисмо,
„Дадосмо му кулу и читлука,
„А Требињском булом оженисмо,
„А лијепо име изабраємо,
„Име Турско ускок-Каримане:
„Сада знате, аге моје драге,
,Какав бјеше соко Каримане.
- Док бијаше ускок у Требиње,
Све тамнице пуне каурина,
„А на граду доста бјеше глава
Од проклете ломне горе Црне,
„Од каура нашијех душмана;
„Саде неста соко-Каримана,
„Нама неста на бедему глава,
У тамници влаха ђавољега:
„А боље би, Турци браћо, било,
„Да је двадест ага погинуло
Од Никшића и од Корјенића,
„Од Требиња и Турских крајина
„Него један соко-Каримане ;
„Зашто би нас соко осветио,
»A
градове главам окитио,
Све тамнице влаха напунио;
„А сад нема влаха ни Турчина
„Да освети соко-Каримана,
„Да убије два брата Шаренца,
Што убише ускок-Каримана,
„Ја бих њега добро даровао,
„Бијелу му кулу начинио,
„А дао му шћерцу за љубовцу;
„Ако ли се влаше море наћи,
„Даћу њему ситну бурунтију,
„Да не дава гроша ни харача
„Док од њега тече мушке главе.”
Кад то чуше аге свеколике,
Аге чуше, али не дочуше,
Hero
крешу а у лулу пушу,
Ма не креше Асан-Беговићу,
Него Асан паши одговара:
„Силан пашо, драги Господаре!
„Куј ми, пашо, златну перјаницу,
„Е ја имам вјерену љубовцу,
„А гради ми кулу у Придворце,
„Ја ћу поћи кули дваШаренца,
,,И оба ћу брата погубити
„И донијет’ двије влашке главе
За једнога соко-Каримана. «
На јеглен се Туре зафалило,
Пак је зором Туре подранило,
Опремило себе и дората,
И отиде да тражи Шаренце;
А кад Туре бјеше уз Погачу,
Путем срете бољега јунака,
Од Никшића Маруновић-Муја:
„Здраво Мујо, драги побратиме!”
Пита њега Мујо побратиме:
„Докле си се, Асо, подигао?”
Све му Асан по истини каже,
А вели му Маруновић Мујо:
"Ја ћу с тобом, драги побратиме!"
Пак обадва заједно пођоше.
Док дођоше кули два Шаренца,
Али дома браћа не бијаху,
Него пошли у сестре на пиће.
Отолен се Турци подигоше
И одоше у Пиву питомну
На дворове сестри два Шаренца;
Ha
А кад близу куле испадоше,
Угледа их сестра два Шаренца,
Браћу своју сестра авизала,
А вели јој Кресојевић Крсто:
-Драга сејо од оца и мајке!
Ти истрчи пред бијелу кулу,
„Па ако те упитају Турци,
Камо тебе Петар али Крсто,
Ти им реци, дома су отишли. “
У то доба Турци на вратима,
Анђелија дочека на врата,
А силни је Турци уватише
И на живе муке ударише,
Она млада муку подношаше;
Али браће казат' не хоћаше;
А то гледа и Петар и Крсто,
Па је Крсто Петру говорио:
„Виђи брате од оца у мајке!
Како сестру Турци намучише!
„Јуриш, брате, да им ударимо,
„Да се кући ни вратити неће.“
Пак скочише на ноге лагане,
Петар вата Маруновић-Муја,
Крсто вата Асан-Беговића,
Па се носе по трави зеленој;
А Крсто се јачи намјерио,
Пак освоји Асан-Беговића,
Па га закла како жива брава;
А Мујо се бољи намјерио,
И освоји Петра на долини,
Удари га ножем по образу,
Пос’јече му брка и образа,
Петар викну а брата покликну:
„Не дај Крсто, брате од матере!"
А Крсто се на Муја поврати,
Удари га ножем по појасу
и просу му трбух по долини;
Обојици главе посјекоше
и узеше коње и дружје,
А својој се кули не свраћаше,
Побјегоше низ Херцеговину,
Док дођоше Рисну на габелу,
Ришњани их дочекаше дивно,
Дароваше по дв’је пушке мале
И на плећи зелене доламе
Под Кошћелу кућу и авлију.
Ни зорице ни бијела дана,
Од данице ни спомена нема,
Док с` у Скадру врата отворише,
Из града је јунак излазио
На дорату коњу од мегдана,
Зелен га је барјак поклопио,
Поклопно њега и дорина.
За њим иде до тридест Турака:
То бијаше силан Јаут-бего.
|