Кад то виђе Копривица Вуче,
Спушта чедо на коло црквено,)
Па извади дванаест дуката,
Те дарива своје мило кумче.
Побјеже му попе преко цркве,
Стиже њега Копривица Вуче
Оштрим мачем по свилену пасу,
Паде попе у бијелој цркви.
Док ујагми до ђогата Вуче,
Пуче на њег придесет пушака,
Ни једна га не промаши клета,
Ал' је добра срећа у јунака,
Олово га бити не стијаше,
Бог га чува и свети Јоване;
Кад се свога добави ђогата,
Па потеже мача зеленога,
Док опћера двапут око цркве,
Тридест Вуче одсијече глава,
Па побјеже преко горе Црне;
Кад се прими Чева каменога,
У Чеву га чета дочекала,
Пуче на њег тридесет пушака,
Ни једна му ране не зададе;
Кад се Вуче на невољи виђе,
Он потеже мача зеленога,
Те рашћера младе Црногорце,
И ујагми главе три, четири,
6) Оно насред цркве, што многи зову богородичино
Па отиде у Бањане равне,
Побратиме, здраво и весело.
Процвиљеле три Српске војводе
сужањству паше Скадарскога,
да зашто? Веће ни кроза што,
За хараче од ломнијех Брда,
Јер се Брдска ђеца посилила,
Па не даду царевих харача,
А војводе паша преварио,
На тврду их вјеру домамио,
Турио их на дно у тавницу:
Једно бјеше Вуксан од Роваца,
Друго бјеше Лијеш од Пипера,
Треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за невољу,
Сужанство је њима додијало.
Још бесједи Вуксан од Роваца:
„Браћо моја, љубимна дружино!
,,Ми хоћемо овђе изгинути;
Вели тако Лијеш од Пипера:
„Мене, браћо, јесте најжалије:
„Скоро сам се јунак оженио,
„Остаде ми у двору љубовца
„Ни љубљена, нити милована,
Ни карана, нити сјетована;
То је мене сада најжалије.”
Вели тако Селак Васојевић:
„Мене, браћо, јесте најжалије:
Осташе ми двори и тимари,
„И још пусто небројено благо, „У планини хиљада оваца;
„Остаде ми саморана мајка
„И сестрица без братске заклетве, „Да кукају, како кукавице,
„У мојему двору бијеломе.”
Ал' бесједи Вуксан од Роваца: , Ала браћо, рђава јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре,
„И у двору остарилу мајку,
„Вјерну љубу скоро доведену
И сестрицу милу неудату;
„Ал' ја тога сад ништа не жалим,
Већ ја жалим, ђе ћу погинути,
„Погинути данас без замјене.”
У ријечи, коју бесједише,
Ал' ето ти од паше џелата
Баш на врата тавници проклетој,
Пак дозивље Лијеша војводу:
,Ко је овђе Лијеш од Пипера?
„Нек изиђе пред тавницу клету, „Пипери га на откуп узеше, „Даше зањга све Пиперске овце, „И још млого небројено благо, „И сувише робињу ђевојку. «7) Превари се Лијеш од Пипера, Те изиђе пред тавницу клету, Џелат трже сабљу испод скута, Ману сабљом, ос’јече му главу, Пак Лијеша за тавницу баци, Пак се опет натраг повраћаше, Опет џелат са тавнице виче, Те дозивље Селака војводу: „Ко је овђе Селак Васојевић? Нек изиђе пред тавницу клету, „Дошла му је остарила мајка, „Од паше га узе на откупе, „Даде зањга краве и волове „И бијеле овце и јагањце, „Још сувише небројено благо.” Превари се Селак Васојевић, Те изиђе пред тавницу клету, Џелат трже сабљу испод скута, Ману сабљом, ос’јече му главу, Пак Селака за тавницу баци,
7) Једни мјесто горње четири врсте овако пјевају:
Пипери се зањга подјамчили,
А Брда су харач донијела,
Те му наша живот поклонио.
Пак се опет натраг повраћаше,
Опет џелат са тавнице виче,
Те дозивље Вуксана војводу:
„Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
„Ровчани те од паше купише,
„За те даше двије боце блага
Све у ситно жута Млечанина,
И бијеле овце и јагањце,
Још сувише робињу ђевојку.“
Али Вуксан љута гуја бјеше,
Те се Турком варат' не дад’јаше;
Он излази пред тавницу клету,
Пак џелату бјеше говорио:
„Аман мало, пашини џелате!
„Попусти ми моје бјеле руке,
„Да ја скинем одијело дивно,
С мојих плећа зелену доламу,
„Под доламом токе од три оке,
Којено су у Млетке коване,
„Оне вр’једе пет стотин дуката,
„Под токама од злата кошуља,
Нит' је ткана, нити је предена,
„Ни у ситно брдо увођена,
Веће ми је вила поклонила,
„Та немој је крвљу поганити!"
Превари се Туре на кошуљу,
Те Вуксану попустило руке,
Не шће Вуксан свлачит' одијела,
Од џелата сабљу уграбио,
Њом му русу осијече главу,
|