„Да повратим сабљу Кулинову;
Ако буде Милош преш’о Дрину,
„Милоша ћу на мејдан сазвати,
С њиме ћу се данас огледати,
„Макар своју изгубио главу.
Истом они у ријечи били,
Српске страже припазише Турке,
Отрчаше у логор, казаше
Под шаторе Лазаревић-Луки;
А кад чуо Лазаревић Луко,
Хитро скочи у шатору своме,
Пак припаса свијетло оружје;
Уста Луко, пође по логору,
Стаде дизатʼ пјешце и коњике;
Пјешацима ’вако говораше:
Србљи пјешци! браћо моја драга!
Притежите за ноге опанке,
„Гарибиље пушке потпрашујте,
Ila
у равно поље излазите:
Силни Турци у поље дођоше,
„Ваља, браћо, дочекати Турке
„На шарене пушке гарибиље.”
Кад пјешаци Луку саслушаше,
Сви притежу за ноге опанке,
Гарибиље пушке потпрашују,
На алаје у поље излазе;
Шарке пушке по средини носе,
А на Турке попријеко гледе
Као вуци на б’јеле јагањце.
Коњицима Луко говораше:
„Коњаници, моја браћо драга!
Ко је коњик, коње опремајте,
„Сабље паш'те, колане притежʼте,
у равно поље излазите:
„Силни Турци у поље дођоше,
„Ваља, браћо, дочекати Турке,
„По равну се пољу поћерати,
„На свјетлу се сабљу огледати,
, Срамота је побјећ са мејдана.”
Од коњика најпре Милош чуо;
Па припаса свијетло оружје,
А долеће до коња ђогата,
До ђогата ока шаренога;
Притеже му четири колана
А и пету ибришим-тканцу;
Када Милош ђогу колан стеже,
Ту се ђогат боју осјетио,
Па првијем закопа ногама,
Ногам копа, а ушима стриже,
Милошу се живо срце смије;
Види Милош на коњу ђогату,
Ђе ће тај дан мејдан отворити,
Наком себе спомен остатавити.
Друго чуо јунак од коњика,
Чупић Стојан из села Ноћаја,
Скочи Чупић у шатору своме,
И припаса свијетло оружје,
Па долеће до коња дората,
Који ваља купије дуката,
А Чупића стоји без динара,
Јера га је Чупић задобио
Од Турчина Пејза Мехмед-аге,
Па га јаше Турком на срамоту;
Притеже му четири колана
А и пету ибришим-тканицу.
Треће чуо Богићевић Анта
Од Лознице, од бијела града,
Скочи Анта у шатору своме,
И припаса свијетло оружје,
Па долеће до коња мркова,
Притеже му четири колана
А и пету свилену тканицу;
Узде вргли, а на коње сјели.
Луко силну искупљаше војску,
Искупљаше пјешце и коњике,
А војводе војске очекују.
Под Милошем смиром ђогат не ће,
Већ Милоша забољела рука
Устежући виловна ђогата,
Кад с Милошу веће додијало,
Он с' обазре на оба рамена,
'Вако рече двије, три ријечи:
„Браћо моја, пјешци и коњици!
, Ви хајдете, како ви можете,
„А ја одо, како ђогат хоће:
Богат ми је боја пожељео,
Моја десна засилила рука, „Рада се је с Турцима играти, „При појасу сабља ожедњела, , Пожељела крви од јунака;
„Ја отидо, да сабљу напојим!
„Да напојим крви од Турака.”
То изрече Поцерац Милошу,
А ђогату попусти дизгене;
Тад се слеже ђогат преко поља,
А за њиме Чупић на дорату,
Доро ђогу не да одмакнути,
На сапи му главу наслонио;
За Чупићем Богићевић Анта
На мркову коњу виловноме,
Мрков не да дору одмакнути,
На сапи му главу наслонио.
Три војводе у једно одоше,
Боже мили! срца слободнога!
Помислише на старе јунаке,
Како ваља мријет на мејдану,
Њих тројица пред двадес’т хиљада!
И далеко сусретоше Турке,
"Вако с Турци кавгу заметнуше:
Њих тројица три пушке бацише,
Од Турака двадест хиљад' пуче:
Војводама Бог и срећа даде,
Ни једна им ране не зададе;
Ал' војводе старе мејданџије
Више пушак’ метати не шћеше,
Већ тргоше сабље од појаса,
Сташе збијат Турке у буљуке.
А заост’о Лазаревић Луко,
Па се Луко пред логором креће
Преко поља кано и планина,
Далек’ бјеше Оругџијћу Мехо,
Далек, бјеше пред својом ордијом,
На ђогату коњу виловноме;
Под њиме се ђогат помамио,
Преко себе б'јелу пјену баца;
Турчин носи сабљу у зубима,
Па се Српској прикучује војсци;
Да се Турчин Срба докопао,
Не би ни он главе изнесао,
Ал' би доста јада починио,
И Српскијех мајки уцв'јелио;
Опази га Поцерац Милошу,
Па говори Анти и Стојану:
Чујеш брате, Анто и Стојане! „Вас двојица Турке узбијајте, „Сад ће вама наша браћа доћи, „Виђећете јада од Турака; „А ја одо на коњу ђогату, „Да повратим ону потурицу, „Да нам каква квара не учини,
„Да Србинске мајке не уцв'јели,
Свака мајка рада виђет' сина.”
То изрече Поцерац Милошу
Трже сабљу у десницу руку,
Лако пође, па Меха престиже,
Па са сабљом њега повраћаше,
И овако њему говораше:
„ Стан', Турчине, куд си насрнуо?
|