Боже мили и Богородице!
Кад се двије ударише војске,
Једно Српска, а друго је Турска,
Стоји цика тананих пушака,
Стоји јаук рањених јунака;
Ето гребу мачи гребештаци,
Ев' шкргућу кости од јунака;
Јека стоји убојних топова,
Земља јечи, ведро небо звечи,
А све зељош зељоша дозива,
Виш' њих јарко помрчало сунце
Од онога праха и олова.
Турци даше плећа, побјегоше
Дрини води ладној на обалу:
Ето паше на ноге скочише,
А на добре коње посједоше,
Дрини води ладној утекоше;
Оставише убојне топове
И џебану, што је за потребе,
И бубњари бубњеве бацише,
И свирачи свирале бацише,
Побацаше зиле и борије,
Погубише ситна ћиманета.
Мили Бого! чуда големога!
Да се коме чуда нагледати,
Како Српске сабље сијевају,
Мртве Турске главе зијевају!
Те не оста Србљин у дружини,
Који Турске не одс’јече главе.
Што Турака од сабље утече,
На Дрину их воду наћераше.
Колика је Дрина вода ладна,
А на њојзи нигђе брода нема,
Ту је Турчин тада пребродио,
Ђе је који доспјети могао.
Преко Дрине мало ко пријеђе,
Камо чудо, што у Дрини оста!
Дрина вода не тражи тефтера,
Behe ждере без броја јунаке.
Бого мили и Богородице!
Од како је постала Лозница,
Нису љепше Србљи задобили,
Него тада, кад разбише Турке,
Од Турака шићар задобише
Ова пјесма свјема Србињима,
Од мен’ пјесма, а од Бога здравље!
Још ни зоре ни бијела дана,
Али-паша Дрини води дође,
Дође паша и доведе војску,
Поред Дрине разапе шаторе,
Па се паша покрај Дрине шеће,
А титра се златним буздованом,
Ко ђевојка зеленом јабуком,
У балчак се сабљи покуцкује,
А на Мачву попријеко гледи,
Па се паша и сам разговара:
- Док ми војска из дубљине дође,
„Дрину воду пребродићу ладну,
„Прегазићу сву богату Мачву,
„Китог проћи и у Шабац доћи
дворове Лазаревић Луке
„Хоћу њему назват' добро јутро.
з'о час по ме, али поњга,
„По једнога добра бити не ће.”
То говори паша Али-паша,
То говори, ал' Бога не моли,
Веће мисли, тако да уради.
Ал' бесједи Пејзо Мехмед-ага:
„Господине, пашо Али-пашо!
„Ев’ у нашој Босни каменитој
„Има, пашо, тридес’т капетана,
„И имаде седам паша малих,
„И велики паша учтуглија;
„У свакога има по ђевојка,
„У ког шћерца, у ког мила сеја,
„Рад је сваки, да ми је поклони,
, Сваки жели, да ме зетом зовне;
„Ал' сам Богу јемин учинио,
„Да с' Туркињом оженити не ћу,
Него ћу се оженит' влахињом;
„Из Поцерја главитом ђевојком,
„Којано је б’јела и румена,
„Која пије вино и ракију;
,Та њом ћу се јунак оженити,
„Влахињу ћу младу обљубити
„На срамоту Лазаревић-Луки,
„И Чупићу, који Дрине чува;
„Веће, пашо, драги господине!
„Дај ти мене до два поглавара:
„Прво дај ми Осман-барјактара,
„Друго дај ми Тузлу капетана,
„И дај мене три хиљаде Турак’
На хатима, а под миздрацима, „Да ја прођем преко воде Дрине, „Да прегазим сву богату Мачву, „Да осванем у Поцерју славном, ,Да поробим села изпод Цера, „Да запалим цркву Петковицу, „Па ћ' оданде уд’рит' ииз Тавнаву, ,,Тавнаву ћу попалит' до Саве, „Уза Саву у Шабац ћу доћи: „А ти хајде Шапцу бијеломе, „Онђе мене хоћеш дочекати, „Онђе с', пашо, састати хоћемо. " Кад то чуо паша Али-паша, То је паша једва дочекао, Па му даде до два поглавара, Једно прво Осман-барјактара, Друго даде Тузлу капетана, Изабра му три хиљаде Тура ’ На хатима, а под миздрацима,
Пођи с Богом, Пејзо Мехмед-ага!
Попалите села испод Цера,
Све мушкиње под мач ударите,
„А женскиње под робље довед’те.
„Док ми војска из дубине дође,
„И ја хоћу Дрину пребродити,
„Мачву прећи и сву поробити,
Китог проћи и у Шабац доћи;
„Онђе, Пејзо, да се састанемо,
Одатле се Пејзо подигао,
У по ноћи Дрину пребродио,
И ту Пејзи Бог и срећа даде
Српска њега не привиђе стража.
Оста паша Дрине чувајући,
Оде Пејзо у Поцерје свавно.
Кад се дјели срећа и несрећа,
Тавна ноћца од бијела дана,
У Поцерју освануше Турци
Код бијеле цркве Петковице,
Петковицу опколише Турци,
Игумана старца затекоше,
Три му ђака млада посјекоше,
А тројица у гор' утекоше,
Игумана жива уватише,
Намастирско благо покупише,
Како Турци добро задобише,
Више Турци у села не шћеше;
Игуману руке савезаше,
Па га туку перним буздованом,
|