Повезоше бумбе и топове.
Кад то виђе Црногорска војска,
Помислише, Турци утекоше,
Барјактари развише барјаке,
За Турцима пољем потекоше,
А завика војвода Јакове:
„Не за Бога, браћо Црногорци!
„Данас ће нас околити Турци,
А они су стари невјерници.”
Црногорци не обрћу главе,
Но с Турцима кавгу заметнуше.
Силни Турци, бијесни коњици
Ca четири стране ударише,
Црногорце натраг повратише,
И четрес глава посјекоше,
Само десет браства владичина
И Јована брата владичина
И Стевана његова синовца
И сувише тридест Граховљана,
Рашћераше уз Ивањске стране,
А Јакову кулу освоише,
И на кулу ватру навалише,
Док ето ти бега Асан-бега
Од Требиња Ресул-беговића,
Те на вјеру извади Јакова,
Све му мртве поклонио Турке, 1)
И даде му бутом Граховљане,
26) т. ј. опростно му што их је побно.
Да он влада и заповиједа.
Тадај му је приступио руци,
Кад се Јаков на невољу нађе:
Тешка мука и душманска рука,
Невјерници Херцеговци Турци;
Још се Јаков од Турака брани,
Прије би се небо проломило,
Јали жарко помрчало сунце,
Но се Јаков предао Турцима;
Ал' дођоше Српске поглавице
Од Грахова слуге Јаковове:
Прво дође Милошевић Андро,
Друго шњиме Бајо Матовићу
Од јакога браства Булаића,
Треће дође Тодоровић Лазо,
А четврто Сладојевић Гојо,
То су вјерне војводине слуге,
Па се моле Даковић-Јакову:
Ми ћемо се предати Турцима.”
Јаков не ће са Турцима мира,
Што му не ће предати сенете,
Да је глава од све Српске раје,
Да он влада и заповиједа,
Што он рече, паша не порече,
Да на пола дијеле хараче.
Паша даде цареве вермане
И његове ситне бурунтије:
Што он рече, да се не порече,
Да је вјера Поповићу Вуку,
Који јаде по Турћији ради,
Да је вјера Џараџићу Вулу,
Који гони паши кесимаче
И староме Баур-баби Шуку,
Који хара Шуме и Попово;
Све му паша Божју вјеру дава,
И остаде сабља Јаковова,
И тадај му даде војеводство,
Да је Јаков јемин за Турака.
Јаков моли Бога милоснога,
Да помрзи Турскога султана,
А ојача владичина рука.
Сан саснила војводина Стана
У Грахово на бијелој кули,
На бијелој војводиној руци,
Ђе је ладна вода поревала
Из планине из брда Бојана
Од Клобука и од Корјенића
У широко у поље Грахово
А на кулу Милошевић-Андра,
Бијелу му занијела кулу,
Однијела десну ластовицу
и торину и бијеле овце,
Старом Андру из рамена руку,
И сломи му танка џефердара,
Све широко поље занијела,
А из воде борје поникнуло
И под њиме несите хаждаје,
Из зуба им жива ватра скаче,
Све се куле по Грахову пале,
Док нарева на Никољску цркву,
У бијелу уревала цркву,
И од цркве олтар однијела
И све златне крсте и иконе,
У поноре крсте унијела,
Па отолен пада на валове
А до куле протопопа Шћепа,
Сву му кулу из темеља крену,
По дувара вода однијела,
Ал' из воде жива ватра скаче,
Протопопу сву опали браду,
И десно му око искочило;
Ту се ладна вода уставила,
И букове себе прикупила,
Јако борје по води стануло,
Шње полеће тридест кукавица,
Попадаше на главицу зборну
Како пале, упут закукале,
А отолен вода поревала
Широкијем друмом низ Грахово
А до Умца и мечита старог,
Ту се ладна вода оставила,
Пушта гране на четири стране
Стана сана, па се препанула
А Јакова руком отурила,
Собом бије о дувар по кули,
А Јаков је Стани бесједио:
„Што је, љуби, да те Бог убије!
„А зар си се ноћас помамила,
Али си се у сну препанула?”
Тадар му се љуби разабрала,
Она пође на оџак од куле,
Па је мрку каву пријарила,
Док питоме тице запјевале.
Ал' ево ти војводе Јакова,
А Стана му каву доранила.
Кад су мрку каву окинули
И за кавом жуту амберију,
Па он пође запитиват' љубу:
„Што се, љубо, бјеше препанула?” А она му тијом бесједила:
Прођи ме се, драги господаре.”
Па му санак по истини каже,
А кад Јаков љубу разумно,
Та му санак мио не бијаше,
|