„Ид' отоле млада попадијо!
Ја с' не бојим влаха ни смокава; 7) „Ја имадем побратима мога
„По имену Ахмета Баука,
„Кој' с' не боји влаха пет стотина,
„А ја с’, „рече,” не бојим толико,
„Од хиљаде више удрит' не ћe.
Ту је тешко резил учинио,
На се млада натраг повратила,
Кад се бјеше мало одмакнула,
Па је млада ријеч бесједила:
A да Бог да и свети Никола,
„Да ти ноћас ударе Брђани,
„Да ти русу посијеку главу!"
Кад отиде млада попадија,
Ал` ето ти једнога Турчина
Под бијела агина чадора,
Мили Боже, који то бијаше?
Од Никшића хоџа Мушовићу;
Смаил-аги био бесједио:
Смаил-ага, драги господаре,
„Ноћас ће нам ударит Брђани,
, Веће дижи са Млетичка војску. "
Ја бесједи ага Смаил-ага:
„Ид' отоле хоџа Мушовићу!
„Ја с' не бојим влаха ни смокава,
27) Смоква овдје значи поган. Смаил-ага је ово казао изријеком, као што се у народу говори; али пјевач ваљада је овако мало замотао.
„Ја с' не бојим пет стотина влаха,
Амет Баук не боји с' толико ;
„Од хиљаде више удрит" не ћe.”
Ту га тешко резил учинио,
Па отолен Турчин одлазио ;
Кад се бјеше даље одмакнуо,
Па у себи био промислио:
„Ја да Бог да и Муамед светац,
„Да му ноћас ударе Брђани.”
Веће прасну зора од истока,
А пијевци тице запјеваше;
Ја бесједи Мирко и Новица:
„Побратиме Караџићу Шујо!
„Већ нас мркла ноћца оставила,
„А бијел нас данак застануо,
„Да ми данас аги не удримо,
„Веће каде друга ноћца дође,
Ја кад зачу Караџићу Шујо,
„Црн ви образ, Мирко и Новица!
Ја ћу јутрос аги ударити,
„Ја ћу своју изгубити главу.”
Па он узе десет, дван’ест друга,
покраде коње од чадора
И агина ата брњастога,
Па заведе коње у планину,
Онда аги удрише Брђани,
Намах пуче триста џефердана
На агина бијела чадора,
На куршумим чадор разнијеше.
Под чадором ага Смаил-ага,
Он лежаше, санак борављаше;
Онда Турчин на ноге скочио,
Па привати двије сребрњаче,
Те је обје пушке истурио,
Па их обје на траву бацио,
А припаса сабљу оковану,
Па завика Мартина сеиза:
„Дај ми море ата брњастога."
А бесједи Мартине сеизе:
„Ками ћу га теби доводити,
„Кад су ти га украли Брђани.”
„Дај ми твога вранца маленога,
Дај ми вранца, пси му је*ли мајку!”
Да он влашке осијеца главе.
Угледа га једно момче младо,
Боже мили, који то бијаше?
Од Малинска Дамјановић Мирко,
Па дочека агу Смаил-агу
Из својега бистра џефердана,
И агу је добро погодио
Од добра га вранца оборио,
Турчин паде, а Мирко допаде,
Па он сомли ножа повадио,
Те му русу посијече главу.
Ту војводе главе посјекоше,
Посјекоше глава осамдесет;
Ту Новица посијече главу,
Посијече Ефенди-кадију;
Кара-Шујо старог Каримана,
Каримана старог Ђустовића,
За браду му износио главу.
И с' Турака одору скинуше,
Што дружина носити могаше;
Побјегоше на врело Цетиње,
Дочека их Црногорски краље,
Па војводе добро дариваше.
И војводе њега дароваше,
Дадоше му главу Смаил-аге,
И дадоше ата брњастога.
Књигу пише Ђоко Маловићу,
Силан Ђоко с каменијех Дужи,
Па је посла Гацку и Липнику
Смаил-аги на бијеле руке:
„Чуј ме ага, гази Смаил-ага!
„Јеси л' чуо, јеси л' разумно?
л’
„Одметну се раја по Дробњаку,
Не даду ти гроша ни харача
„Ни икаква трећелева царског,
А не даду зијамета твога;
„Главари ти о невјери раде,
„А најпрви Церовић Новица,
„Од Сировца Петар Кршикапа,
„Од Малинска Дамјановић Мирко,
„Амза Томић од села Превиша,
„Од Петнице Караџићу Шујо,
„Од Пошћења Башов Милутине
И са њиме Попе Головићу,
„Који перо држи у рукама,
Ситне књиге на Цетиње спрема,
Те он тебе пањка у владике;
|