А вам ето вашега рођака,
„Па светите какогођ можете,
„Зањ ви не ћу обрнути главу.
А кад зачу Јован и Мушеља,
Два јунака на ноге скочише,
A
шарене пушке доватише,
А у Турке јуриш учинише,
Па Турчина жива уватише,
И Јован му узе џевердана,
А Мушеља пос’јече му главу,
Па бацише главу на Рудине,
За Турцима загон учинише;
А кликује Вуко све овчаре:
„А ђе сте ми два Банићевића?
„И ђе си ми Дреко мој рођаче?"
Ма ни они не сједе залуду,
Но оспријед Турке устављају;
И кликује два брата Шакића,
Ал' залуду браћу кликоваше,
Оружје им Турци уграбише,
Е не бјеху Срби у торину,
Но бијеле овце облажаху;
А кликује два Савићевића,
А скочише добра два јунака,
Па у Турке јуриш учинише,
Ма ђе срећа, ту је и несрећа,
Пуче танка пушка од Турака,
Те погоди Сава џевердана,
Саломи му по рамену руку,
Паде Саво у траву на главу,
Не хће брату гледат ране љуте,
Те их даде Дреку Косовићу;
Па ми виђи, моја браћо драга,
Од Сокола Буковић, Јована,
Бе сам себе јунак кунијаше :
Ах Јоване, данас погинуо!
„А Трешњева никад не видио!
„Уби Вуко, пос’јече Мушеља,
„А да што ћу казат' на дворове?”
Па у Турке загон учинио,
Те Турчина жива уватио,
Па му добру посјекао главу;
То виђеше бирани овчари,
Па на пола те се предвојише,
Половина претекоше Турке,
Половина страга наћераше,
Наћера их јунак на јунака,
На крваве друме на Рудине,
Ту четири главе посјекоше,
А дванаес раном обранише,
И отеше овце свеколике,
Па и празне Турке поћераше;
Намјера је и Бог намјерила
Од Трешњева једну чету малу,
Чету малу, три, четири друга,
А пред четом Горчинов Шабане
Од Шакића од Банићевића
Са рођаком Зрном Вуковићем,
А ћерају плијен низ Рудине,
А кад чуше боја на торине,
Код дружине плијен оставише,
Два јунака загон учинише,
Па у средње Турке ударише,
Док на другу страну изиђоше,
Јест изиде Зрно Вуковићу,
А изнесе с Турчина оружје,
Каде Шабан Горчинов изиде,
Крвавијех до рамена рука,
А изнесе двије Турске главе,
Вук Шакија страга допануо,
Те с Турчина узе џевердана,
И остави пусат и оружје,
Кад се Вуко довати оружја,
Стаде ука уз Рудине Вука,
Царска би се сила препанула,
А не мртва Корјенићка војска;
Побјегоше уз Рудине равне,
А кликују Граховске овчаре
И Бањане што су ближе били.
А скочише Граховски овчари,
A
у руке капе доватише,
Капам моле, а Богом их куме,
Да им пуште Корјенићке Турке.
А овчари за Бога хајаше,
Пуштише им Корјенићке Турке,
Ма им доста јада учинише:
Четрнаес глава пос’јекоше,
A двадес им раном обранише.
Богу хвала, Срби задобише
И поштење дивно учинише!
Мураш Оташевић и Мехмед буљубаша.
Пошетали два добра јунака
Под Омутић цареву паланку,
Насред друма на Рудине пута:
Једно бјеше грацка буљубаша,
Веризовић Мехмед од Никшића,
А друго је Српска харамбаша,
Оташевић Мурат Црногорче;
Шетајући Мурат говораше:
„О Мехмеде Турска буљубашо!
„Ходи, Мехо, да се помиримо,
„Да од мира вјеру уватимо,
„Мир и вјеру за годину дана,
Да издигнем с овцам' у Рудине,
, Да заједно овце попасемо,
„И успоред да поредујемо,
„Да тргује овчар у овчара,
„И двојица дуван да пушимо,
„Један другом даре доносимо:
„Ја-һу теби од Рисна бијела,
„А ти мене од града Никшића.
А Мехмеду лоша срећа била:
Виђе двадес сиједијех длака
У јуначку Муратову главу,
Он помисли, е је остарао,
Те не може више четовати,
Па овако ријеч бесједио:
,0 Мурате Српска харамбашо!
„Не могу те очима гледати
„А некмоли да поредујемо,
Један другом’ пешкеш да носимо,
И заједно дуван да пушимо.
Знаш Мурате, мој стари крвниче!
„Кад пос’јече Мрке у Дубочке,
„Посјече ми два Веризовића,
Веризовић-Ђура и Ахмета?
„Па знадеш ли, мој стари крвниче!
„Кад пос’јече Јашар-Тутуројку
„На Рудине у Киту планину,
„Пос’јече ми Веризовић-Муја.
„Не знадеш ли, мој крвниче стари!
„Кад посјече глава четрнаес
„На Гребице насред од Рудина,
„Пос’јече ми два Веризовића,
„Веризовић-Уса и Алију?
|