А вам ето вашега рођака,
„Па светите какогођ можете, „Зањ ви не ћу обрнути главу. А кад зачу Јован и Мушеља, Два јунака на ноге скочише,
A шарене пушке доватише, А у Турке јуриш учинише, Па Турчина жива уватише,
И Јован му узе џевердана,
А Мушеља пос’јече му главу,
Па бацише главу на Рудине,
За Турцима загон учинише; А кликује Вуко све овчаре: „А ђе сте ми два Банићевића? „И ђе си ми Дреко мој рођаче?" Ма ни они не сједе залуду,
Но оспријед Турке устављају; И кликује два брата Шакића, Ал' залуду браћу кликоваше, Оружје им Турци уграбише, Е не бјеху Срби у торину, Но бијеле овце облажаху; А кликује два Савићевића, А скочише добра два јунака, Па у Турке јуриш учинише, Ма ђе срећа, ту је и несрећа,
Пуче танка пушка од Турака, Те погоди Сава џевердана, Саломи му по рамену руку, Паде Саво у траву на главу,
Не хће брату гледат ране љуте,
Те их даде Дреку Косовићу; Па ми виђи, моја браћо драга, Од Сокола Буковић, Јована, Бе сам себе јунак кунијаше : Ах Јоване, данас погинуо! „А Трешњева никад не видио! „Уби Вуко, пос’јече Мушеља, „А да што ћу казат' на дворове?” Па у Турке загон учинио,
Те Турчина жива уватио, Па му добру посјекао главу; То виђеше бирани овчари,
Па на пола те се предвојише, Половина претекоше Турке, Половина страга наћераше,
Наћера их јунак на јунака, На крваве друме на Рудине, Ту четири главе посјекоше, А дванаес раном обранише, И отеше овце свеколике, Па и празне Турке поћераше; Намјера је и Бог намјерила Од Трешњева једну чету малу,
Чету малу, три, четири друга, А пред четом Горчинов Шабане Од Шакића од Банићевића Са рођаком Зрном Вуковићем, А ћерају плијен низ Рудине, А кад чуше боја на торине, Код дружине плијен оставише, Два јунака загон учинише, Па у средње Турке ударише, Док на другу страну изиђоше, Јест изиде Зрно Вуковићу, А изнесе с Турчина оружје, Каде Шабан Горчинов изиде, Крвавијех до рамена рука, А изнесе двије Турске главе, Вук Шакија страга допануо, Те с Турчина узе џевердана, И остави пусат и оружје, Кад се Вуко довати оружја, Стаде ука уз Рудине Вука, Царска би се сила препанула, А не мртва Корјенићка војска; Побјегоше уз Рудине равне, А кликују Граховске овчаре И Бањане што су ближе били. А скочише Граховски овчари,
A у руке капе доватише, Капам моле, а Богом их куме, Да им пуште Корјенићке Турке. А овчари за Бога хајаше,
Пуштише им Корјенићке Турке, Ма им доста јада учинише: Четрнаес глава пос’јекоше, A двадес им раном обранише. Богу хвала, Срби задобише И поштење дивно учинише!
Мураш Оташевић и Мехмед буљубаша.
Пошетали два добра јунака Под Омутић цареву паланку, Насред друма на Рудине пута: Једно бјеше грацка буљубаша, Веризовић Мехмед од Никшића, А друго је Српска харамбаша, Оташевић Мурат Црногорче; Шетајући Мурат говораше:
„О Мехмеде Турска буљубашо! „Ходи, Мехо, да се помиримо, „Да од мира вјеру уватимо, „Мир и вјеру за годину дана, Да издигнем с овцам' у Рудине, , Да заједно овце попасемо,
„И успоред да поредујемо, „Да тргује овчар у овчара,
„И двојица дуван да пушимо, „Један другом даре доносимо: „Ја-һу теби од Рисна бијела, „А ти мене од града Никшића. А Мехмеду лоша срећа била: Виђе двадес сиједијех длака У јуначку Муратову главу, Он помисли, е је остарао, Те не може више четовати, Па овако ријеч бесједио:
,0 Мурате Српска харамбашо! „Не могу те очима гледати
„А некмоли да поредујемо,
Један другом’ пешкеш да носимо,
И заједно дуван да пушимо.
Знаш Мурате, мој стари крвниче!
„Кад пос’јече Мрке у Дубочке, „Посјече ми два Веризовића, Веризовић-Ђура и Ахмета?
„Па знадеш ли, мој стари крвниче! „Кад пос’јече Јашар-Тутуројку „На Рудине у Киту планину, „Пос’јече ми Веризовић-Муја.
„Не знадеш ли, мој крвниче стари! „Кад посјече глава четрнаес „На Гребице насред од Рудина, „Пос’јече ми два Веризовића, „Веризовић-Уса и Алију?
« PreviousContinue » |