Који с Турком знаде боја бити
И на мегдан Турке дочекати
рањена друга уграбити,
Да му Турци не посјеку главу.
Отолен се чета подигнула,
А пред четом три Српска витеза,
Калаузи Петар Пустахија,
А за њиме Лазар и Перица
Од равнога поља Његушкога,
А за њима дружина остала.
Чета пође уз Рудине равне,
Суминуше Плочу и Трубјело
И Омутић крваву палангу,
Чета пође уз Вардар планину,
И планину здраво прелазише,
Чета иде уз Дубочке равне,
И Дубочке здраво прелазила,
Суминули Троглаву планину,
Докле доше уз Бабу планину,
Ту је трудна чета починула,
Починула три бијела дана,
Четврти се данак подигнула,
Чета пође низ Корита жупна,
Чета сиђе пољу Гатачкоме,
На крај равна поља починуше,
На крај поља у гору зелену.
Но да видиш Петра Пустахију!
Он дофати танкога дурбина,
Пак се пење јели у врхове,
Да он гледа на четири стране,
Да га Турска не опази стража,
А кад јели у врхове дође,
Обратио танкога дурбина,
Натури га пољу Гатачкоме,
На дурбин је поље прегледао,
угледа триста косилаца
На ливаду Ченгијћ-Алај-бега,
Све то бјеше Српска сиротиња,
Косе бегу зелену ливаду
На срамоту а не с добре воље.
Па да видиш Петар-Пустахију!
На страну је дурбин окренуо,
На дворове Ченгијћ-Алај-бега,
Даде му се нешто погледати
Ниже двора, зеленој ливади,
Ливаду је магла притиснула,
Из магле се јунак намолио
На његова голема лабуда,
По имену Алај-бег-Ченгијћу,
Зорна коња а зорна јунака!
Наћера га на поље широко,
Докле триста косилаца нађе,
Колико је зоран и бијесан!
Не хоће им Божју помоћ звати,
Него Србе гледа попријеко,
Па извади плетену канџију,
А на њих је ата наћерао,
Па их туче плетеном канџијом,
Ућерива у кошуљу месо;
Пиште јадни Срби сиромаси,
Бога моле, бега проклињаху:
„Хајде тамо Ченгијћ-Алај-бего!
„Да би Бог даʼ и Богородица,
„Заклала те пушка Црногорска!
„Твоју русу однијели главу!”
Бога моле, и умолиће га.
Све то гледа Петар Пустахија,
Пак он сиђе низ јелове гране,
Па
у руке лати џевердара,
А покличе оба побратима,
И покличе петнаест хајдуках:
„А на ноге, браћо Црногорци!
Ево бега а ево мегдана.
Па шарене пушке доватише,
Полећеше крајем поља равна,
И на друму бегу западоше,
Кад се врати на своје дворове,
Дивно Петар уреди дружину,
Да запану око друма пута:
Пустахија насред друма пута,
Од горе је грану откинуо,
Па је попе насред друма пута,
А за граном Петар запануо,
Според њега оба побратима,
Једно Лазар и друго Перица,
Кустодије витези јунаци,
Који знаду уграбит поштење,
Ђе се сјеку главе од Тураках.
Док ето ти Ченгијћ-Алај-бега
На његову вилену лабуду,
Ма је страшно бега погледати,
А камо ли на њег' ударити;
На бега је богато ођело
И оружје што је за јунака:
На бега је свилена кошуља,
Сврх кошуље плетена јечерма,
Жеженијем златом преплетена,
Врх јечерме токе убојите,
Златне токе од четири оке,
сврх токах зелена долама
Од зелене чохе венедика,
На доламу тридесет путацах,
Свако пуце миче литру злата,
Опасан је свиленијем пасом,
За пасом му пушке позлаћене
Без никаква ножа ни анџара,
О бедри му сабља демишкиња,
Сва у суво злато окована,
Преко крила држи џевердара;
Bac у срму и у чисто злато,
На глави му Феса плетенога,
Око Феса замотао чалму,
Сву од свиле и жежена злата,
А за чалмом перјанице златне,
Које му је султан поклонио,
Сијекућн јадне Херцеговце,
Херцеговце, Србе од старине;
Још да видиш коња виленога!
Дивно бјеше коња окитио:
Татарско му седло ударио,
Прекрио га црвеном мауром
Жеженијем златом искићеном,
Боже мили чуда великога!
Златне ките тичу до копитах,
Зауздан је Фуздом позлаћеном.
А кад виђе Петар Пустахија
Алај-бега на коњу Турчина,
Сву дружину Богом братимљаше: 225 „Богом браћо млади Црногорци! Немој који пушку опалити, „Та му данас не остала пуста! „Е ћу чекат бега посред пута; Ако би ми Бог и срећа дала, „да бих бега уФатио жива, „Нове ћу му муке ударити, „Мучићу га за петнаест данах,
Нека знаде, шта су муке љуте, „Како мучи наше Херцеговце; „Па ћемо му тадар осјећ' главу. Сва дружина Петра послушала. Ево иде Ченгијћ Алај-бего, Пјева беже на коња лабуда, Припијева младе Херцеговце Та ускоке од Херцеговине, Припијева Петра Пустахију: Бе си Петре курвино копиле ? „Ти ако си у гору зелену, „Изиђи ми на мегдан јуначки, „Причекај ме насред друма пута, „Да те видим мојијем очима,
|