Page images
PDF
EPUB

„Да обрнем на те џевердана.”
Све то Петар и слуша и гледа,
Ал' се љута гуја не чујаше,
Укрива се за јеловом граном,
Бога моли, пушку потпрашује,
Док на њега лабуд нагазио,
Сину Петар као сива муња,
За Фузду му коња уграбио,
Ма ни беже не стоји залуду,
Но уграби сјајна џевердара,
На Петра га бјеше приправио,
А повикну грлом бијелијем:
„А ту ли си, Петре Пустахија!”
Доиста га убити хоћаше,
Него Петру срећа прискочила,
Е Перица не да Кустодија,
Од образа пали џевердара,
На зло му се мјесто којасило,
Дернуше га двије синџирлије,

Ha
прси му токе преломише,
А на плећи прозор отворише,
Паде Турчин у траву на главу,
А припаде Лазар Кустодија,

A

Алај-бегу одасјече главу,
Лабуда му држи Пустахија,
Прискочише петнаест хајдуках,
Па с Турчина скидоше оружје
И ођело што је на јунака.
А да видиш Петра Пустахију!
Он појаха дебела лабуда,

250

255

260

265

270

275

[ocr errors]

Па повикну своје Црногорце:
„Бјеж’те браћо, акоБога знате!
„Дубоко је Гацко поље равно
„А далеко мала гора Црна.
Побјегоше крајем поља равна.
Глас допаде на дворе Ченгијћа,
Да је Петар бега изгубио,
Па зелена топа опалише,
Глас одјекну на четири стране,
Те се веља поточ подигнула
Од широка поља Гатачкога,
Поћераше чету уз планину,
Догнаше их у Корита равна,
Па скочише Турци Корјенићи,
Бјежи чета уз Бабу планину,
Калаузи Петар Пустахија,
Близу су их Турци пристигнули,
Ма не даду к себе Црногорци,
Но се бране огњем из пушаках;
Пребјежаше низ Бабу планину,
Док дођоше низ равне Рудине,
Не хоће их Турци оставити,
Прискочише Турци Рудињани,
Бијеснога вука поћераше,
Пустахију Петра харамбашу,
Су његове сиве соколове,
Соколове младе Црногорце,
Убише се бојем низ Рудине,
Па двојицу ране допадоше
Од његове чете гласовите,

280

285

290

295

300

305

Ho дружини Бог на помоћ био,
Па обадва пењу на лабуда,
А води га Петар Пустахија,
А остали Турке причекаше,
Ту се смјеста заметнула кавга,
Хајдуцима Бог и срећа дала,
Те четири убише Турчина,
А седмињу раном обранили,
Око њих се Турци забавише,
Па их више Турци не ћераше,
Но на томе боја раздвојише,
Ево чета низ Рудине пође,

310

315

И ћерају два рањене друга,

320

Оде чета ноћно без мјесеца,
Суминуше Турске пандурице,
Срећа бјеше, Турци не знадоше,
А ниједан утећи не ћаше,

Да их Турске страже опазише.
Здраво доше на Кчево крваво,
И бегову донесоше главу,
Па хајдуци шићар дијељаху:
Рањеници пушке позлаћене,
Неко капу, а неко доламу,
Неки носи токе позлаћене,
Неки носи бегове јечерме,
Неки носи ћурке и сарука,

Неки носи златне перјанице,
Арамбашам дају старјешинство:

325

330

335

Пустахији дебела лабуда,

А Лазару сабљу оковану,

А Перици бистра џевердана;
На томе се чета раздвојила.

9.

Драшко Поповић и Гришац Осман-ага.

Пили вино до два побратима
Више Спужа у Бјелопавлиће,
У гиздаво село Мартиниће,
На јуначки очак Радовића:
Једно Турчин од бијела Спужа,
По имену Гришац Осман-ага,

A

друго је Поповићу Драшко,
Војевода од Кчева крвава.
Вино пију, разговарају се,
А кад бише у највише пиће,
А намјера бјеше намјерила
Јест од Брда Брђанку ђевојку
Од Пипера племена јакога,
Попадију°) попа Пилетића,

5

10

9) Ваља да се била вјенчала па остала код оца а муж јој запопивши се потом отишао да учи књигу, као што је онамо од прије често бивало ; јер иначе не знам како би се звала и попадија и ђевојка,

A

[ocr errors]

родом је с Чева каменога,
родица Драшка Поповића.

А кад Драшка познаде рођака,
Па се Драшку сави у криоце.
А каква је родила је курва!
Искићена човом венедичком,
Начичана сребром бијелијем,
Испуњена златом жеженијем,
А од себе дивна и угледна,
Љепша цура но бијела вила.
А кад виђе Гришчевић-Османе,
Узиграше токе на јунака,
Па је Драшку ријеч бесједио:
„Побратиме Драшко Поповићу!
„Дај ми Драшко Брђанку ђевојку,
„Једну ноћцу да преконачимо,
„А даћу ти једну пушку малу,
„Коју ми је паша даровао,
„Кад доношах Црногорске главе,
„А ваља ти гроша три стотине;
„Даћу ти је, преварит' те не ћу.”
Али Драшко ништа не збораше,
Жа' му свађу с побратимом било;
Али опет Осман
говораше:
„Побратиме Драшко Поповићу!
„Дај ти Драшко Брђанку ђевојку,
„Једну ноћцу да преконачимо,
„А даћу ти обје пушке мале,
„Обје ми је паша даровао,
„Кад доношах Црногорске главе,

15

20

25

30

35

40

« PreviousContinue »