45

50

, Ваљају ти гроша шес стотина. ’ А вели му Поповићу Драшко: „Побратиме Гришчевић-Османе! „Хајде пођи Спужу бијеломе, „Па ми пошљи твоју булу младу, „Једну ноћцу да преконачимо, А даћу ти, Драшко, џевердана И сувише двије пушке мале, „А све ми је принцип даровао, „Кад доношах главе од Турака; „Јошт кад би ти добра срећа била, 55 „Кад бих тебе оградио сина,

,

,

„Турци би га каурином звали. ’ А кад зачу Гришац Осман-ага, То Турчину жао на св’јет било, Па извади обје пушке мале, Једанак им ватру наложио

Ꭹ

прсима Поповићу Драшку,
А кад виђе Драшко Поповићу,
Виђе јунак, да је погинуо,
Засука се на обије стране,
Ма је једна Драшка погодила,
Сломи десну по рамену руку.
А кад виђе Гришац Осман-ага,
Е остаде Драшко Поповићу,
Плећи даде а бјежати стаде
Проз бијелу кулу Радовића,
А не да му Драшко Поповићу,
Но лијевом пали пушку малу,
Те Турчина добро погодио

60

65

70

Посред паса, не даде му гласа,
Ни жива га земља не шчекала,
А припаде, посјече му главу,
узе му обје пушке мале,
Па побјеже проз Бјелопавлиће,
За њим јадна пристаје ђевојка,
А Драшку је ријеч бесједила:
„А да Драшко јадан брате драги!

,

Што ће саде ова сестра грдна,

„Што изгуби брата оваквога?

„Сад ће Спушки Турци устанути,

75

80

85

,

И мене ће живу уватити

„И на живе муке ударити,

„А тебе ће главу изгубити:
„Ја не жалим моје муке живе,
„Него, брате, твоју добру главу,
„Што си с мене данас изгубио.”
А Драшко јој ријеч говораше:
„Бјежи к мене јадовна ђевојко!
„Па м’одпаши паса свиленога,
„Те увежи моје ране љуте,

90

95

Па бјеж’ са мном проз Бјелопавлиће.”

А кад зачу лијепа ђевојка,

Па допаде својему рођаку,

A

A

узима мараме од свиле, Ila увеза Драшку ране љуте, узе му од Турчина главу, И узе му обје пушке мале, Побјегоше проз Бјелопавлиће, Док дођоше Зети води ладној,

100

Ал' је пуста

Е је не би орав прелетио,
А не рањен Драшко прегазио,
Па се мучи око воде ладне,
Докле страга завика ђевојка:

„Аох Драшко! ево погибосмо,

,,

Спушки су не Турци пристигнули, „Ево иду два Мећикућића,

„Осман-ага и Усеин-ага,

„На два коња ка' на горске виле. 3
А кад виђе Драшко Поповићу,
Он отиде крајем воде ладне,
Доклен нађе једнога овчара
Крајем Зете воде валовите,
Па му Драшко ријеч бесјеђаше:
,0 за Бога, ко си код оваца,
„Узимам те Богом побратима
„Пренеси ме преко воде ладне
„А ево ти пушке двије мале

,

Са Турчина Гришац-Осман-аге, „И мене се кажи по имену.“

A овчар му ријеч говораше:
„Ја сам Саво Неваљаловићу,

„А

родом сам из Жупе Никшићке, Чувам бјеле овце Бошковићу,

105

110

115

120

125

Не смијем те пренијети, Драшко, 130 „Сад ће мене Турци изгубити.”

А вели му Драшко Поповићу:
„Богом брате, пренеси ме Саво,

„Од Бога ти Божју вјеру дајем, „Држаћу те како своју главу, ,Дати дио како брату своме.“ А кад Саво ријеч разумно, Па на плећи Драшка доватио, Пренесе га преко воде ладне, И пренесе Брђанку ђевојку, Тек изиде води на брежину, А на воду долећеше Турци, Осман-ага и Усеин-ага, Па у воду коње ућераше, Али тако Осман-ага виче: , Стани Саво Неваљаловићу, „Тако ли се носе Турске главе?

135

140

145

Насред воде на коња дората
Посред паса, не даде му гласа,
Паде Туре у воду студену,
Те га вода Зета унијела;
А кад виђе Поповићу Драшко,
Па лијевом пали џевердана,
Усеина добро погодио

155

Ꭹ врх главе међу очи црне,

Ни жива га земља не шчекала,

160

Паде Турчин у воду студену,

И њега је вода понијела,

A

у воду запловио Саво,

Оба Турска коња уватио,
На једнога Драшко узјахао,
На другога Саво и ђевојка,
Побјегоше проз Бијелопавлиће,
Док дођоше селу Загарачу,
Ту је Драшко трудан починуо,
Па ђевојци пратиоце дао,
Па је посла у Пипере равне
Ha дворове Попа Пилетића,
Отолен се Драшко подигао,
И поведе Сава побратима,
Кад дођоше Кчеву каменоме,
Држа Сава како своју главу.
И то било, ка' се је чинило,
Ова пјесма свијема Србима,

165

170

175

Од мен’ пјесма, а од Бога здравље. 180