„На Цетињи развалили цркву,
. Опалили бјела манастира,
„Не би знали наше Кошћелице,
„Сад трзали нама утробице".
Кад то чуше млади Црногорци,
Сви владици клетав учинише,
Да Брђане издавати неће,
Него скупа шњима изгинути.
Каде виђе Цетински владика,
Каде виђе слогу и слободу,
Он ми пише једну ситну књигу,
Те је шаље Махмуту везиру:
„Ој Турчине, Махмуте везире!
„Ти се прођи Брдске сиротиње,
„Немој њима вријеђати рана,
„Које си им, пашо, задавао:
,, Бог ће дати, да их скор' освете.
„Ако си се, пашо, посилио,
Што си пређе кроз нас проходио
„А без ране и без мртве главе На Цетињи развалио цркву, Опалио б'јела манастира:
„Што си б’јелу развалио цркву,
„То си сваког млада Црногорца,
Свакога си у срце уд'рио;
„Што л' опали б'јела манастира,
То си, пашо, свима ране зад’о;
„Што ли знадеш наше Кошћелице,
То нам трзаш саде утробице”.
Кад везира књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
За то везир ни хабера нема,
Већ он диже земљу Арбанију,
Шњоме дође на Дољане равне
Крај Златице више Подгорице,
Ту је везир табор учинио
A
распео бијело шаторје.
Но владику гласи допадоше,
Кад владика гласе разумно,
Владика ми бјеше излазио
На зелену гору Вртијељку,
Па опали топа убојнога,
Неколико војске сакупио,
Цетињане и друге јунаке,
Шњима оде преко горе Црне,
Докле дође у Бјелопавлиће
Под бијелу кулу Бошковића,
Ту владика ноћцу преноћио.
Кад у јутру јутро освануло,
Зету ладну воду прегазише,
На Слатину воду доходише
Пред бијелу Врачевима цркву,
Ту владика табор учинио
А распео бијело шаторје.
Кад то виђе Махмуте везире,
Он се бјеше ближе примакнуо
Више Спужа града бијелога,
Више Спужа спрема Дердемеза
Под зелену гору Височицу,
Ту је везир табор учинио
А распео бијело шаторје.
Кад то виђе Цетински владика,
Он отоле ситне књиге пише,
Па их шиље преко горе Црне
Црногорским главарим на руке,
А кад књиге земље пријеђоше,
главаре дома находише,
И виђеше, што им књиге пишу,
Оставише мајке и љубовце,
И овчари у планинам’ овце,
Доватише торбе упртњаче,
Танке пушке у руке деснице,
Па одоше преко горе Црне,
Сваки хита, за владику пита.
Док владику бјеху находили:
На Слатини њега находише
Пред бијелом Врачевима црквом,
Ту се силна искупила војска.
Код Владике војске не бијаше,
„Ко доведе живога владику,
„Ил' донесе главу владичину,
„Ево њему Зета земља равна,
„И
У Зети три бијела гуада,
„И још више три товара блага”.
Вели Јакуп ага Сердаревић,
Иделија Мехмед Кокотлија,
Бијаху се они зафалили,
Да ће довест' живога владику,
Ја л' донијет главу владичину,
Ма не веле Турци, ако Бог да!
Већ се Турци у силу уздаху,
А сила је у Бога вишњега,
Који Турком ни помоћи не ће.
Ту ми сташе три неђеље дана
Од шта земан, од тог и вријеме,
Вр’јеме дође, ударит' се хоће:
У Четвртак сигура се војска,
У Петак ће да ударе Турци.
Но владика војску искупио
Пред бијелу Врачевима цркву,
Те им даде Божје благосове,
И вишњему Богу препоручи,
Да м' он буде војсци предводитељ,
А Турцима скори побједитељ.
Кад у Петак јутро освануло,
Ево Турци на њих ударише:
Погоне се војске по мегдану,
Докле било дневи по по подне,
Али Турци плећи окренуше,
Плећи даше, бијегати сташе.
Да је тебе стати погледати
Тешку бруку Бахмута везира,
Како бјежи с главом без обзира,
Док утече Спужу бијеломе
У гиздаво село Мартиниће.
Ту погибе цвијет од Турака:
Кулуглије и младе делије,
Хазнадари, паше, силиктари,
Ево млоги огњени чауши,
И остале аге и спахије
Од Ушћупа и од Албасана,
од Љеша и од Рача града,
Од Каваја и Облома града,
Од Тирана и Дибрана града,
Од Призрена и од Вучитрна,
Од Сјенице и од Митровице,
И лијепе шехер Ђаковице,
од Оче и од Ораовца,
И од Пећи, Аса и Гусиња,
Од Вуциња и Бара бијела,
Љешкопољци на гласу јунаци,
И од Спужа града крвавога,
И гиздаве шехер Подгорице;
И остале Скадарске делије;
Ту погибе Јакуп Сердаревић,
И делија Мехмед Кокотлија,
Којино се бјеху зафалили,
Да доведу живога владику,
Ја л' донесу главу владичину.
Ту везиру изгинуло војске,
Свега, брате, петнаест стотина,
|