Кад дођоше на Ситницу Турци,
Ситница се вода премостила
Од Турака и добријех коња.
He
утече ништа до камена,
Но утече паша Ибрахиме,
А ни он ми утећи не ћаше,
Но Бог уби једно попче младо,
Унесе га на плећи јуначке.
Ту погибе цвијет од Турака,
Од старијех Турскијех оџака:
Од Призрена и од Вучитрна,
Од Сјенице и од Ђаковице,
И од Пећи и Нова Пазара,
Од Гусиња и од Колашина,
И од Скадра града широкога,
И од Бара на крајини града;
Од Вучиња нитко не утече.
Па да ти је стати, погледати!
Црногорци сад су соколовци
Крвавијех нога до кољена,
Крвавијех крила до рамена,
Сијекући Турке витезове.
Мало било, ево, једно момче,
Ево једно момче владнчино,
Али јаше хата Махмутова;
Мало било, ето друго греде,
Али носи од Махмута главу;
Треће носи пушке Махмутове,
Сваки носи биљег од Турчина:
Нетко сабље, а нетко барјаке,
Нетко јаше коње седленике.
Црногорци сад су соколовци.
Санак снила Турска була млада,
Санак снила под главицом Спушком,
Вјерна љуба Бећиров Амета:
Е се до ње момче догоњаше,
Ка' да бјеше од Бјелопавлићах,
Од Китице села Мартинићах,
По имену Ћелошевић Перо,
Окиде јој златнога ђердана,
Понесе га селу Мартинићах.
Они санак својој госпи каже,
Госпи милој, Аметовој мајци;
Но је була були бесједила:
Мучи снахо, већ га не заспала!
„Ласно ти се сану овизиват’:
„Ја сам јуче на догање била,
И ту бјеху на искупу Турци,
„Збораху се Турци за јунаштво:
,Дигле су се овце Војводића,
„Оне пасу на поље Кошице,
„А пландују броду Косицкоме,
„Код овацах Ћелошевић Перо;
„А тако јој јада и грдила!
„Јесам чула, ђе говоре Турци:
Онакога у сва Брда нема,
три коња једанак прескаче:
,Данас те му Турци ударити,
„И Перо ће посјећʼ Амет-агу.”
У ријечи, у које бијаху,
Али Амет Бећировић дође,
Скупио је војске пет стотинах,
И он узе свијетло оруже,
Води војску између главицах,
И на троје војску дијелио:
Пред једном је Туре Смаил-ага,
Пред другом је Мратовића Јело,
А пред трећом Омовић-Мурате,
За Муратом Амет Бећировић;
На Перове отидоше овце.
Смаил с војском у Грабину пође,
Да се бије с доњосеоцима;
Јело броду Лукиноме пође,
Да он чека индат низ Кошице;
Оно дневи око подне било,
Уљегле су овце у пландишта,
Код овацах поспали чобани,
Но не спава Јездовић Мушика,
Нема мајка до њега једнога,
Он од муке спати не могаше,
Фаташе га трољетна грозница,
На далеко опазио Турке,
Скочи момче, а Пера пробуди:
„Дигʼ се, стрико, већ га не заспао!
„Ево на нас војска од Тураках."
Скочи Перо, како суха муња,
Једном руком уФати оруже,
Другом брата под пазухо Марка;
Сви овчари уз ливаду бјеже.
Но су Турске пушке попуцале,
и убише Петра Вујашкова
И јаднога Мирковића Сава,
Обојици посјекоше главе;
А остаде Јездовић Мушика,
Па је момче Перу говорило:
Благо тебе, о мој стриче Перо!
Кој’ утече селу Мартинић’ма,
„Аманат ти моја стара мајка!”
А да видиш Ћелошевић-Пера!
Он извади пушку леденицу,
Те је даде своме брату Марку:
Ма је тебе, остала ти пуста! „Бјежи шњоме селу Мартинић’ма, Мене пута до Милице нема, „Но ја хоћу до Мушике доћи.” Па се загна Перо низ ливаду, И нагна се јунак на јунака,
Ћелошевић на Бећировића,
Ђено Амет сијече Мушику;
Перо свога ножа извадио,
И Амета добро ударио,
Рас’јече га до међу раменах.
Амет паде, а Перо припаде,
Уграби му двије кумбурлије,
Па у Турке обље обрнуо,
Но му пусте ватру нехоћаху,
Од крви су пушке закиснуле;
Он их бачи, а вељу дофати,
И доброга обали Турчина,
А делију Махмут-Кокотлију,
Мртва га је земља дочекала.
Па побјеже Перо уз ливаду,
Од онијех утећи могаше,
Но га срете војска од Кошицах.
Перо грлом и авазом вика:
„Ко је јунак, ако Бога знате!
„А да мене дође на индату,
„И да види муку од јунака.
Но му Турци овце плијенише,
Не да Перо без зле среће овце,
Он у овце скочи на угича,
Те с угича саломи чактара,
Па га бачи у њедра јуначка,
А у Турке уриш учинио,
Дочека га Омовић-Мурате,
и удари сила на јапију;
Мурат њега пос’јече по глави,
|