Мен' утече Црној гори Лука,
„Но м' из неси двије пушке мале,
„И изведи бијесна ђогата!”
Скочи Рамо на стубе пред кулу,
А упали Лука џефердара,
Те је Раму срце опалио,
Па побјеже зеленом планином,
Докле дође у Острог планину,
Ту окрочи коња Алијина,
Па отиде низ Брда питома,
Здраво дође Кчеву крвавоме,
Здраво дође, весела му мајка!
Овај ускок Кариман био је Црногорац из Цуца из села Ровина од братства Томановића, и било му је име Живко. Приповиједа се да је на кући био потребан и инокосан или као што се онамо каже нејак и нејакушица, а на Трешњеву била је кућа Пешиканова задружна и силна и бијесна, која се није бојала никога, него је чинила све шта јој год драго било, па је тако и Живку често браве крала и на срамоту отимала, и он је све трпио. Једном пред малу Госпођу, коју прислужују Томановићн, пошаље Живко своју мајку и сестру у приморје
да донесу десетак боца вина и мало ракије и још коју потребу за прислужбицу; Пешикани дознавши за то доих дочекају, кад се поврате из говоре се па отиду те приморја, и отму им вино и ракију и све остало. Кад Живко дозна за то, он прво јутро изишавши пред кућу повиче: „оставајте с Богом Црногорци! и ти света Госпођо, непокарај ме, што те више никад славити не ћу!“ и отоле ускочи у Требиње и потурчивши се онамо стане четовати на Црну гору: приповиједа се да је појекао више од 40 Црногорскијех глава, међу којима су биле и двије браће Пешикана: Пеја и Конце. Кажу да кроз Бијелу гору и поље Дврсно и Стрекавицу и сад стоји мраморије, које је ударано на гробовима онијех људи што их је он поубијао; и приповиједа се да је понајвише ишао само сам у чету па је Црногорце дочекивао из бусије. Као што се и у овој пјесми види, и у Црној гори се приповиједа да су Црногорци навратили и подкупили Щаренце те га некако убију.
Вино пију Турци Требињани
У Требињу граду бијеломе,
Међу њима Ускок Каримане.
Кад се Турци напојише вина,
Тад' бесједе Ускок-Кариману:
„Ој Турчине, Ускок-Каримане!
„Што се, Туре, оженити не ћеш
„Из Требиња Туркињом ђевојком?
„Ево овђе до тридесет ага,
„ Сваки има у двору својему
„Који шћерцу, који милу сеју;
„Проси, Туре, ђе је тебе драго,
„Од тебе се нитко понест не ће,
Свак ће дати за тебе ђевојку.” Ма бесједи Ускок-Каримане : „Чујете ли, Турци, браћо моја! „Не мислим се женит' у Требињу
„Ни Туркињом ни влашком ђевојком;
„Но ћу једну чету покупити,
„Пак ћу поћи Чеву на крајину,
„Б’јелој кули Драга војеводе;
„Б’јелу ћу му кулу похарати,
„А његову посјећи ћу главу,
„Јешу ћу му шћерцу заробити,
„Довешћу је у 'Требиња града,
„Пак је хоћу јунак потурчити,
„Узећу је за вјерну љубовцу."
Ријеч бјеше, брате, ходилица,
Она оде од уста до уста,
Доклен дође до војводе Драга:
Кад то чуо војевода Драго,
Бојаше се Ускок-Каримана,
Па он пише једну ситну књигу,
Тер је шиље у Херцеговину,
У Рудине селу Шаренцима,
А на руке Кресојевић-Крсту:
„Чујеш ли ме, Кресојевић-Крсто!
„Изгуби ми Ускок-Каримана,
„Бјежи к мене Чеву на крајину,
„Вјера моја мене не убила!
„Б’јеле ћу ти дворе оградити
„Код мојијех, боље од мојијех;
Све имање твоје потпунићу,
„И даћу ти Јешу за Перишу.”
Књига дође Кресојевић-Крсту,
Кад он виђе, што му књига каже,
Књигу гледа, па се књизи смије:
„Боже мили, чуда великога!
„Од кога се плаши војевода!
„Да од кога? веће ни од кога,
„Од Турчина једног невјерника!”
То вријеме мало постојало,
Мало стаде, до Ђурђева дана,
Но се диже Ускок-Каримане
У Рудине, да он купи овце:
Бегођ Туре бјеше доходило,
Сваки њему овцу дариваше,
Ко не даде, оном3 отимаше,
Докле дође у село Шаренце
Баш под кулу Кресојевић-Крста
На чатрњу на воду студену,
Ту находи Крстову љубовцу,
Божју помоћ њојзи називаше:
„ Божја помоћ, Крстова љубовцо!”
И она му помоћ приватила.
Још јој вели Ускок Каримане :
-О; Бога ти, Крстова љубовно!
- Додај мене воде у маштрафи.
-Јер сам Турчин ожеднио љуго. -
Кад то чула Крстова љубовца,
Додаде му воде у маштрафн:
He шћe Турчин воду ни маштрафу.
Но Српкињу за бијелу руку:
Ма му вели Крстова љубовца:
„Сједи с миром, Ускок-Каримане,
„Јер тако ми Бога истинога!
„Да те види мој ђевер Периша,
„Би он твоју изгубио главу.”
То Периша и слуша и гледа
Са чардака са бијеле куле,
Па он пали сјајна џефердара,
Те погоди Ускок-Каримана
Посред паса, укиде га с гласа,
Мртав паде код воде чатрње.
У то доба Крсто прискочио,
Те с Турчина скинуо оружје
И русу му одсјекао главу;
Пак с' отоле браћа подигоше,
Побјегоше Чеву на крајину
Бјелу двору војеводе Драга.
Ту их Драго дочекао дивно,
Бијеле им дворе оградио
Код својијех, љепше од својијех,
Потпунио све њино имање,
И даде му Јешу за Перишу.
|