Свијетли и честити кнеже,
премилостиви Господару!

Од почетка године 1844., како сам имао срећу те си ме ТИ познао, што сам год ја добра учинио у књижевности нашој, све је ТВОЈА слава и дика; јер живећи ја с муком и с натегом, као што сам живљео. до онда, без ТВОЈЕ милостиве и родољубиве помоћи тешко би се и што од онога могло учинити. Ако ли сам ја за ово вријеме у књижевности нашој учинио што рђаво и зло, оно је само моја кривица и

срамота; јер си ТИ мени помагао, као и

сад што ми помажеш,

само добро да

Предговор.

У предговору к овој књизи мислио сам казати: 1) зашто она није наштампана прије (иза треће) него тек сад; 2) о пјесмама које је састављао и писао Црногорски владика Петар I. (садашњи свети Петар), као што сам обрекао на страни 68.; 3) откуда је и од кога је која од овијех прије нештампанијех пјесама. Али је мене беспрестана главобоља тако забунила да ни о чему овоме за сад не могу казати ништа као што би требало, него ћу само (и то с великијем страхом и с муком) казати што о овијем пјесмама које прије нијесу штампане. У овој књизи има 62 пјесме, од којијех 24 штампане су прије које у трећој књизи у Липисци године 1823. које у четвртој у Бечу године 1833., а осталијех 38 нијесу штампане нигда прије. Иза овога предговора гдје се поименце назначе све пјесме које су у овој књизи, ове које су прије штампане, наштампаће се рукописнијем словима.

Ево сад што је могуће краћега рачуна о овима пјесмама које до сад нијесу штампане: I. Пјесме под бројем:

2. (Погибија Вука Мићуновића), 8. (Смрт Алај-бега Ченгијћа), 25. (Опет то али из Црне горе),

47. (Петар Бошковић и Гарван барјактар),

послао ми Г. Саво М. Мартиновић Цетињанин који је првијех година владе Црногорскога кнеза Данила био стотинаш у војсци Црногорској, потом је због познате онамо неслоге и заваде изишао из Црне горе и сад живи у Задру. О овоме знатноме Србину ја ћу, ако Бог да здравље, говорити више у петој књизи, за коју ћу гледати да се што прије

почне штампати.

II. Под бројевима:

7. (Лазар Пециреп) и

57. (Смрт Смаил-аге Ченгијћа)

писалисмо ја и покојни незаборављени пријатељ мој Моцо Ђорђијевић године 1846. у Србији, и то прву у Ваљеву од Дамљана Дуловића из Горње Мораче из села Трновице, који је онај дан ондје у некога копао кукурузе на надницу па га ја, чувши да лијепо пјева уз гусле, измолим на неколика сахата те дође к мени у хан, а другу на Убу од Михаила Мариновића из нахије Требињске из села Слим

9