,Међу двије велике хаждаје,
„Међу Турке и међу Латине;
„И чујте ме, браћо Црногорци,
„Не мојте се лудо преварити,
У Латина да се омразите, ,,Но их држ'те као браћу своју, „Чувајте их као своју главу, „То су нама браћа од старине; "А чувајте страже по граница „Од Турчина, старог душманина, „Који нам је Српство угњетио, „Под копита Турска погазио, Само мало што је остануло, „У малану нашу гору Црну, А ни она не би останула, „Да Латини не надају руке, ,,И бране нас вазда од Турака, ,,Не бране не сабљом и оружјем, „Јер не даду остали краљеви,
Ал' нас бране прахом и оловом
И осталом захиром војничком, ,,Нешто даду, а нешто продаду, „Те бранимо своје отачаство, „Не мраз те се Мамули Лазару, „Те је равној Далмацији глава, „Он је мени врли пријатељу, „Цар га љуби као свога сина, „То је њему десна рука била;
И чујте ме добро, Црногорци, „Захвалите Бечкоме ћесару,
„Јер је вазда милостиван био,
„А то му је вазда од старине;
„Пак се држ’те царства Русијскога,
„Не мојте се лудо преварити,
Ни од њега кадгођ одступити,
„Да ве змија не увједе љута;
„Русија је, знате, на далеко,
„Кад би на вас навалили Турци,
„Не може ви помоћ брзо доћи,
„Ако султан дигне силну војску,
„Ма вам може добра учинити,
„Јере има добра пријатеља,
„Пријатеља од Беча һесара,
,,Пак му може брзо најавити,
„Да би царску војску уставио,
„А они су каʼ рођена браћа,
„То је њима од старине било,
„Од вазда су мили пријатељи,
Те не даду душманину власти; „И чујте ме, браћо Црногорци, „Држите ми Данила синовца, „Нека шједи у мојој столици, „Даниле је стаса маленога, Мала печа, ал' је огњевита, „Јунаштва му на далеко нема, „Ни хитрости и бистре памети, „Браниће вас добро од Турака, „И чувај га Перо и Ђорђије, „Учите га кано мајка сина,
„Слушајте га, моји Црногорци,
„Слушајте га као своју главу,
„Љубите га, и вјерни му будʼте.“
Таку Петре заповијед даде,
Тек изусти, он душу испусти,
Предаде се на томе свијету.
Боже мили, чуда превелика!
Стаде лелек по свој гори Црној,
Проплакаше у гору пастири,
И ко носи пушку о рамену,
Особито јадни крајичници,
Којино су у Турском синџиру,
Е нададу своју изгубише
И слободу Српскога народа;
Но да видиш, добар побратиме,
Што за фајду е уреди дивно,
Баш лакомце неке Црногорце,
Којино су лакоми на благо,
Те на страну Пера повукоше,
И на тајно њему говорише,
Ах нека их, Бог им судац био,
Који смрачну мрежу започеше,
Te
господу нашу помутише
И пофалу Српскога народа,
Завадише браћу Петровиће,
Тиранину срце насладише,
Тиранину Српском душманину,
Ах нека их, проклета им душа,
Јер јуначке куће ископаше,
Неправедно у свијет послаше,
Те страдаше и онда и сада,
„Чуј не добро, господару Перо! „Ти си мудра и паметна глава,
„А љубе те добро Црногорци,
Ти не слушај, што владика рече, „И какву ти уредбу постави „За Данила својега синовца, „Да он сједе у главну столицу, Он је љуто замашито момче,
„Он не знаде народ управљати,
„Нит' ћемо га узет господаром,
„Но желимо тебе господара,
„Да управљаш с малом гором Црном."
Баш двојица Пера пресловише,
А по таде многи пристадоше;
Који први с Пером вијећаше,
и Перову главу отроваше,
Они сједе данас гори Црној,
Истина је, Петра ми светога;
Који задњи у то пристадоше,
Скитају се данас по свијету,
Те не хћеше Пера преварити.
Скупише се тада Црногорци,
Сви по реду млади сенатури,
Капетани и други главари
И остали млади перјаници,
Сви лажаву вјеру Перу даше,
Да Данила не ће господара,
А кад виђе Петровић Ђорђије,
У то ме је и он пристануо,
Јер виђаше, куд се заорало;
Тад се Данилу Беч намјерио,
У цареву граду столичноме,
Пак га танке књиге допадоше,
Еле се је Петар преставио,
Књигу штије, крупне сузе лије,
Па једанак на ноге скочио,
И довати гвоздене кочије,
Пак полеће на крај мора слана,
На крај мора, у Тријешће равно,
Па вапором морем до Котора,
А кад дође у Котору граду,
Ту је танку књигу направио,
Па је шиље на равно Цетиње,
Стрицу Перу и стрицу 'Борђији,
Да му пошљу коња големога,
И уз коња младе пратијоце,
Пратијоце, своје перјанике,
Да би младо момче сусретали;
Не хће Перо ни обратит2 главе,
А кад виђе Петровић-Даниле,
Врло се је момче разљутило,
Па је другу књигу направио,
Те је шиље своме брату Мирку,
Брату Мирку на село Његуше:
„Чуј ме, Мирко, брате од матере,
,,Скупи мене двадесет момчади
„Од Његуша, од племена мога,
„И доведи Мирко коња твога,
|