Нити спава, нит' се разговара,
Но се шета кроз бијелу кулу,
Све мислећи, што ће и како ће,
Што ће чинит' од живота свога,
Нит' се може усудити Перу,
Нит' се оће њему омразити,
Ни Данила може умирити,
Јер је момче врло угријано,
И врло је срца јуначкога,
Прегнуо је, да изгуби главу,
Али оће сјести у слолицу,
Види добро Петровић Ђорђије,
Да ће му се утријет кољено,
Ма је добра срећа прискочила.
Кад дођоше педесет момака
Под пусатом и свијем оружјем,
Сви гледаху оком на биљарду,
Да се не би заметнула кавга,
Мало било, дуго не трајало,
Отвори се прозор од би.љарде,
На њему се Перо помолио,
И угледа педесет момака,
Држе дуге пушке уз рамена,
Обечили очи на биљарду,
А кад виђе Петровића Перо,
Он је мудра и паметна глава,
Па он не хће заметати кавгу,
Но дозива свога пријатеља,
Пријатеља Милана сердара:
„Ну погледај, Милане сердаре!
Ево не је околила војска, ,,Све су твоја браћа Цетињани, „Све је твоја вјерна породица, „Породица од Мартиновића." Кад то зачу Милане сердаре, Па изнесе на прозору главу, Кад је своју браћу угледао, Он дозива Мартиновић-Сава:
„Добро јутро, Мартиновић Саво!“ - 660 "Бог ми с тобом, мој мили сердаре! „Куђ си Саво с војском доранио?“ А Саво му на то одговара:
„Не чуди се, мој брате сердаре!
,,Не чуди се, јере чуда није,
Свадише се наши господари, „Пак се бојим од вишега врага, „Да госпоство не остане пусто, ,,Но ме зачуј, мој брате сердаре! „Поздрави ми господу избрану, "Не мојте ни свадит господаре, „Не свађајте, него помирите, „Ако бисте јутрос посвадили, „Кунемо се Богом истинијем, Шенатима добра бити не ће, ће нам запливат оружје,
„У крв
„Госпоство ће останути пусто,
„Но мирите наше господаре. “
На томе се Перо насмјесхнуо,
И оваку ријеч бесједио:
„Чудна врага, што се урадило!"
Пак је своју слугу дозивао,
Да дозове Данила синовца,
Да он дође к њему у биљарду,
Слуга га је брже послушао.
Кад Даниле у биљарду дође,
Стрицу Перу добро јутро зваше:
"Бог ми с тобом, мој мили синовче,
. Оди, синко, сједи у столицу,
„Сједи, синко, и сретња ти била,
„И вјеруј ми, мој мили синовче,
„Не оћах ти мјесто отузети,
Ти кад свршиш сколе свеколике,
И кад стане глава за владање,
И кад знадеш народ управљати,
„ Столица је вазда твоја била;
Него сам се, синко, препануо,
„Е нијеси добро настануо,
„Пак си врло момче угријано,
„Да не проспеш нашу гору Црну. “ 700 На томе се збору помирише,
И у образ врло изљубише.
Кад виђеше остала господа,
Најпрви га Ђорђије пољуби,
Пољуби га у десницу руку,
А књаз њега међу очи црне,
Сви остали у руке га љубе,
И јошт Перу врло зафалише,
Жалосно је срце пресловно,
И Данилу вољу испунио,
На томе се господа смирище,
То је стало неколико дана,
Па се Данил на ноге устаде,
И закрочи лабуда својега,
Собом узе неке Црногорце,
Пође своје полазит нахије.
Докле дође на ријеци малој,
Увезе се блатом широкијем,
Докле виру зеленоме дође,
И црмничку облази нахију,
Свак Данила мило дочекива,
И љубе га у скут и у руку,
Припознаше свога господара,
Весеље му из пушака граде.
Што за фајду, драги побратиме,
Е не даду неки Црногорци,
Кој су смрачну мрежу започели,
На уши му шапте полагано,
За Пером му лажно прикажују,
Опадају Пера у Данила,
Зашто су се од Пера препали,
су прве после сачинили,
Да омразе Пера и Данила,
Неправетно Нера научили,
Сад се муче, што ће и како ће,
На кога ће све зло набацити,
О коме су прије вијећали,
Па нађоше Петровића Пера
И сердара Мартиновић-Мила,
И Данилу лажно казиваху,
Правдаху се они пред Данилом,
Е их на то Перо научио,
С њим заједно Мартиновић Мило,
Но не хоће праветно казати,
Да су они први започели,
Данилу се добро оправдаше,
И с Данилом у друштву присташе,
Па му вазда лажу непрестано,
Баш да би их оба изгубили.
Данило је момче угријано,
На Пера се врло насрдио,
Из срца му стрица извадише,
Петровиће браћу завадише,
Све лажући вазда без престанка,
Па Даниле на Цетиње дође,
С њим дођоше дружина остала,
А кад доше на равно Цетиње,
Па Данила они замолише:
„Чујеш ли не, мили господаре,
„Послушај не, ако Бога знадеш,
„Ми ајдемо кули Ђорђијевој,
„Да пјевамо из грла бијела
„На срамоту Петровића Пера,
„Да му жалост за срамоту вратиш.
Но спази се, Петровић-Даниле;
Е нагоне њега Црногорци,
Да сам себе кида десну руку,
И да своје утире кољено.
Не стави се, жалосна му мајка,
|