Пак кнегињу уфати за руку,
Ручише се, пак се поздравише,
Отолен се к Цетињу кренуше,
И са њима свата шест хиљада.
Боже мили, чуда великога!
Коњаници коње потекоще,
Барјактари развише барјаке,
Црногорци огањ оборище,
Весеље им граде из пушака,
Тама паде на поље Цетиње
Од брзога праха и олова
И од паре коњске и јуначке,
Док бијелу манастиру доше,
Па зелене топе опалише,
Пројечаше зелене планине,
Све се поље из темеља тресе,
Па пођоше у бијелу цркву,
Ту вјенчаше за књаза кнегињу,
Лазар бјеше за вјенчана кума,
А Стефан их дивно привјенчао,
И благослов по закону дао,
Па вјенчана кума обдарише,
Обдарише, дивно испратише,
Сви сватови те се окренуше,
Окренуше, пак се окупише,
Међу њима књаже излазио,
И њихова Даринка госпођа,
Поздравише кићене сватове,
Поздравише, па им зафалише,
А свати се њима поклонише,
Отолен се свати разиђоше,
Књаз остаде на равно Цетиње
И његова господа избрана,
Господа се лијепо држаше.
Што за фајду, драги побратиме,
Кад не оћу неки починути,
Но вавијек смрачну мрежу плету,
Да господу Црне горе смуте,
Смутиле се њима утробице!
Да би Бог до и Богородица!
А који су с тијем управљали,
И највиши пособници били,
Те господу нашу разродише,
Често они код књаза иђаху,
Па лакомци Пера опадаху,
И у књаза тако говораху:
„Да л' не видиш, пресвијетли књаже!
Што ти Перо из потаје ради,
Ш њим заједно Цетињски сердаре, 1420
„По имену Мартиновић Мило
,,Са сестрићем Перовић-Стефаном,
„Којему си дарово сенатство,
„И учини њега за сердара,
,, Он је мудра и паметна глава,
Што би они могли урадити,
„И што раде, нигда не престају, „Све на тајно нешто вијећају,
Оће тебе изгубит занаго
„И столицу твоју отузети,
„Но погуби твога стрица Пера,
„И погуби обадва сердара, „Док нијесу тебе изгубили, „Е по смрти не има кајања.“ У томе се књаже преварио, Лакомци му памет обратише, Па нареди, да изгуби Пера, И да губи обадва сердара, Доиста их изгубити ћаше,
Камо срећа, да сви погибоше,
Но нађоше добра пријатеља,
Те им каза, да ће погинути:
„Него бјежте, ако Бога знате,
„Макните се у Боку Латинску,
„Докле тајне ствари разберемо,
„Да ви лудо овђе не гинете,
,,Виђећемо, што је и како је,
„Што је лажа, ал' што је истина. "
Пријатељ их дивно сјетоваше,
Утекоше ноћу без мјесеца,
Перо бјежи равном Рудиницом,
Собом узе сестричића свога,
Сестричића Перовић-сердара,
И витеза Радоњића Мила,
И сиђоше до у Будву града,
А сердар се био покренуо,
У Перову кућу улазио,
Па узима Перову госпођу
И Перова нејакога сина,
Лудо дјете од године дана,
узима чедо у наручје,
Унесе га уз равно Цетиње,
Сердар дође на своје дворове,
Па синове своје окренуо
И рођаке, што су понајближе,
Побјегоше нотњо без мјесеца,
И дођоше право у приморје
Бјелој кули Вукшића Ђорђије,
И Перова сина донесоше,
У то Перо преко Грбља дође,
Стадоше се на Вукшића кули,
О несрећо, Бог да те убије!
О несрећо, ђе се растовари
На господу од равна Цетиња,
Отолен се сва три окренуше,
Докле доше у Котору граду,
И остало робје доведоше,
Ту стадоше неколико дана,
Од јада се Перо разболио,
И од јада и веље жалости,
Та се жалост на далеко чула
У Петрову граду столичноме,
зачуо од Беча һесаре,
Жао њима, што се догодило,
Цар Никола Коваљевског свога,
Па послаше своје зенерале,
Бечки һесар Мамулу Лазара,
Не бил како браћу умирили,
И
у прву љубав саставили,
Зенерали кад у Котор доше,
Ту болесна Пера наодише,
И обадва књаза замолише,
Моле књаза и све сенаторе,
Да поврате Пера и сердаре,
Да поврате и да се помире,
И у томе књаз пристат' оћаше,
И царима ћаше угодити,
Но не даду неки Црногорци,
Којино су свему томе кривци,
И не даду прије своје главе,
Пак се књазу било дожалило:
„Дајте, браћо, ако Бога знате,
„Кад не могу вратит сву тројицу,
„Да повратим мила стрица мога.“
На књаза се љуте Црногорци,
Па не хћеше пристат никојако,
Но сердару робје повратише,
И његове дозваше синове
И његове најближе рођаке,
На вјеру их натраг повратише,
Да им ништа учинити не ће,
Но држати ка Друге остале,
А остаде Перо у Котору,
И осташе обадва сердара,
Болан лежи Перо у Котору
Од жалости, и душу испусти,
А када се Перо преставио,
И кад зачу на Цетиње књаже,
Пак се њему бјеше ражалило,
Па одасла неке Црногорце,
|