„Бит ми знати изгубити главу,
„Тако старо писмо изговара,
„Ко разгађе, у нас не погађе,
„Па што Бог да и срећа јуначка!" 1675
Па окрену морем дебелијем,
Собом узе неке Црногорце
И Даринку вјерену љубовцу,
И отиде право пут Париђа,
А Ђорђије дође на Његуше,
Па с Његуша у Котору сиђе,
И бјеше се врло разболио,
То постаде три четири дана,
Мирко му је књигу оправио,
Па је шаље рођаку својему,
По имену Петровића Крсту,
Да он спрешно дође на Цетиње,
И Крсто га послушати ћаше,
Но Ђорђија њему не даваше:
„Не мој мене, синко, оставити,
„Јере сам се разболио љуто,
Па не можеш мене оставити,
„Но отпиши лист књиге бијеле.“
Тадар Крсто отписује Мирку:
„Поздрављам те, мили брате Мирко! 1695 „Ја не могу на Цетиње доћи, „Борђије се стрико разболио, „Па не могу њега оставити.“ Опет Мирко танку књигу пише, Књигу шиље и ш њом поклисаре, Да обадва иду на Цетиње.
Кад Ђорђији књига долазила,
Ђорђија се томе зачудио,
таку му књигу отписао,
Па је шиље на равно Цетиње,
Па синовца Мирка поздравио:
„Ја не могу на Цетиње доћи,
,,Ни ћу доћи за петнаест дана.“
Црногорци Мирку говораху,
И на тајно њему бесјеђаху:
„Видиш сада, Петровића Мирко,
„Ђорђија ти више доћи не ће,
„Него гледај, да га преваримо,
Пошљимо му младе сенатуре,
„Е да би га како окренули,
E
„Па му мртве страже поставимо,
„Тајне страже, вјерне перјанике,
„Посјецимо Ђорђију и Крста
,,И Машана, брата Ђорђијева,
А ни Вука да не оставимо,
„Да кољено њима покопамо,
„Истражимо њихово кољено.“
Хвала Богу, чуда превелика!
О несрећо, вазда ли си дуга,
Особито у Српском народу,
Бе брат брата оће да изгуби
Без давије и без исповјети!
Фала Богу, безумне господе,
Куђе им се мудра памет ђела!
Те брат брату вади очи црне,
Те сам себе кида десне руке,
О лакомци, проклета ви душа,
На свашто ли људе наћерасте,
На безумност и на пакост љуту!
Ма тако ми јада свакојије,
Кад се удрим умом по памећу,
А и кад бих памет разбистрио,
Од јада бих сам себе убио,
Кад помислим, што се урадило.
Ма што кривим јадне Црногорце,
Који не су лакоми на благо,
Они раде, да више уфате,
Ал' их није преша ни кривити,
Него кривим кућу Петровића,
Што већ своје очи не отвори,
Боље рањен него погинуо,
Ко би њима ишта учинио
У малану ломну гору Црну,
Али њима штогођ пресудио,
Да нијесу они задовољни,
На њиову несрећу домаћу,
Па радите и како ви драго,
Е сте брата Пера сатровали,
Брата Пера и књаза Данила,
Сами себе очи извадили,
А Ђорђију старца заћерали,
Да се старац скита по свијету,
Умријеће у тужној жалости
Су његове оба брата мила
А и Крста, његова синовца,
Сад радите, што је вама драго,
Ширите се сада по Цетињу,
Ma су ваша саломљена крила,
Црна горо, земљо каменита,
У те нема ништа до камена,
Већ војништва међу вама нема,
А стари су Србљи остарали,
Остарали, боја оставили,
Не могу се држат коња враних,
А некмоли мегдан дијелити
Али с мјеста кавгу заметнути;
А ви млађи, што сте настанули,
Ви за боје ништа и не знате,
Ал' не знате, али не смијете,
Ни сте сини старије отаца,
Већ Српскије нема мегданџија,
Кој су вазда мегдан задобили,
Млађи Србљи, да вас Бог убије,
Панула вам чађа на оружје,
Будите се, већ га не заспали,
Помислите на ту гору Црну,
Мала снага а мала приправа,
Како вазда разагоне Турке.
А тако ми Бога великога
И тако ми јада свакојега,
Да је војске, колик у Србију,
да има, што има Србија,
Једанак би Босну приватила,
Валовиту Босну освојила,
Босну земљу и Херцеговину
И сувише равну Арбанију,
Арбанију и ш њом Румелију,
Пак би дошли стојну Цариграду,
Све свршили прије три мјесеца,
Четврти би У Стамбол уљегли,
Па ни цару не би лако било,
Да б' имала мала гора Црна
Сто хиљада војске на оружје
приправу, што је за војнике,
Све би брзо Турке савладали,
А Србија има сто хиљада
И приправу, што је за војнике,
Вазда ијеш, већ се не најела!
Вазда спаваш, већ се не наспала!
О Лесандро, Бог те не убио,
Су чим ћеш се казат' пред свијетом,
Какови си спомен учинио,
Баш нијеси срца бабовога,
Но се бјеше Милош покренуо,
Те он старац у Србију дође,
|