Page images
PDF
EPUB

зивао

Koje, theils, aliud, partim : Koje ja, koje OUMHMH, IM, V. impf. Bater nennen,

пии; које памо, које амо; које patrem appello. оптуд, које одовуд.

Очимљење , п. ба8 Заtеrnеппен, patris.. Којегде, (Pec.)

appellatio. Kojeran, (Cpent.) hie und da, passim. llâp, m. y 'obaj nap, ißt, für dieses

Очипи, им,

vidе очимити. Kojerke, Којење,

Mal, nunc. Kojekako irgend wie , utcumque. Повлачење, п. Вав Иmbergieben, diКојеко, којекога, irgent wеr, upus al stractio. terve.

Породица , f. Die (lebense) Samilie, gens : Kojekyga, irgendwohin, aliquo.

„Поздрави ми спарца Варићака: Kojekyne, Intercalare des Cerni Georg, „Нек” поведе своју породицу, vos solita intercalari a Georgio.

„Породицу Варикаковиће Крадом, beimli, furtim.

Conyn, m. Thessalonich, Thessalonica. Joe, gewiß, sañe (von rue?),

Приповиједасе, како је некакав каMâ, m. y3eo ma, hat seinen Kopf auf:

како су у Солуну јевтиgeseßt, gehorcht nicht mehr, cepit im не чакире ; а други му рекао : petum (u ma, impetus).

То може бити, али до Солуна спо Міпровскій, ка, ко, н. п. мјесец, сомуна, а од Солуна со сомуна

Demeteros, Demetrii mensis (Octob.) (треба). – Нанабирчиг , им, v. pf. пафlejen, spi- Студеница , f. ) ријека у Србији (6лнcilegium facio.

зу Новог пазара), 2) намаслие (коНапаљешковани, кујем, vide напа ји се зове и Спі уденичка Лава бирчипи.

ра) код піе ријеке. Спіуденичанин, Неколицина (људії), cinige Reute, aliquot калуђер из Студенице. Студенич, homines.

кіt , кa, кo, von Спіуденица. Hypnja, f. der Sprengel des Popen, Tarókep, gleichfads, itidem, item. cf. die Pfarre , parochia.

тако, Околни, на, но, итliegens , adjacens, Тупнути, нем, у. pf. stampfen, pulso, vicinus.

укаљали, ам, v. pf. (mit Koch) bes Очење, р. vіdе очимљење,

fomußen, luto maculo. Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад сваки зна, ље ће коју ријеч тражити, и ако је не нађе, виђеће да је нема, и може је ђе записали и оставилин; и тако се сад сто пуша лакше могу покупити остале ријечи, што су остале по народу, него шпо би се на ново почело и еве скупиле,

Што се тиче овђе њемачкога и Латинског језика, о том сам радио са г. Копи паром, т. к. дворским библиотекаром ; али опеш ако се ће нађе, да су које ријечи рђаво преведене, піоме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казати, а не он, iшто га није знао њемачки или Лагпински истолковати. Може бити да ће млoгима од наши учени Србаља пасли на ум код Бекоји ријечи краће и Српскима наличније ријечи Њемачке и Лапинске, него што смо и ми ове мепинули ; пакове ријечи треба забиљежипти , као и оне, које се не нађу овђе. Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешне, ће он не разумије Њемачкога, или Лапинскога, или Српскога језика.

У рјечнику треба да се исполкује и опише што се боље може се, што народ о ријечи којој мисли и приповиједа: • запо сам код ђекојин риречи описао, што се краће могло, kекоје народне обичаје, и додао приповијепке (и овђе може бити да је ћешпо изостало, али додато и измишљено није заиста ништа). О овоме сам особито увјерен да ће бити мило свакоме правом Србљину : зашто су ме већ од неколике године моАли ђекоји од учени и знаменили Србаља, да почнем описівалі народне

Српске обичаје и припоинјеке. - Народ наш има свакојаки приповијетіКи ако млого, као и пјесама, и могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијешке понајвише смијешне и шаљиве , и тако су измишљене, као да би човек рекао да су истините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима ио баал ицама). Али ќе ми слабо ко вјеровати и разумјепти, како је приповiiепке ешко писати! Ја сам се овқе, око ови ђекоји мали, полико мучио, да ба натин Бекоји списатељи могли готово читав роман написапии, или Сѕе идиле Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој труд и посао били мно свима нашим, спасатељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују та као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесам на жељео угодини, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и го. ведарски језик,

Овље ће били највећа вика на оргпографију; али се надам да ће и утом били с моје стране сви наши књижевници , који управо знаду шпіо је језик, и што је писмо; и виђеќе да се Српски језик друкчије не може ансапи, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је пісмо, што ли је граматика , мисле и говоре , да Српски језик ореба писан Славенском оршографијом; а Србљи су виђели прије 500 година да по није могуће (запо су начинили би 1, којије ни данас нема у Славенским књигама) ; а ћепти оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели г. Сава Мркаљ) ? Ево из овије узрока није могуће Српски језик писали по Славенској ортографији :

1) у Српском језику има гласова, којије Славенски језик нема ; акако има гласове, мора имати и слова за њи : а) 5, н. п. см уђ, ри , рђа, пређа, грађа, међа, дође, профеи т. д. 6) і, н. ш. брок, но ћ, срећа, врећа, пећи, сприби, ножић, поповић, царевић и п. д. (може ко рећи, да се овакове ријечі могу писати са дь и пь, н. п. с мудь, рдьа, предъ а; но пь, пепь, ножить и т. д.; испина да тако млоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији ! Ко ће наfін у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшaвa пoлyгласна слова?. в) ц, н. п. увјеш ба пи. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима преба и јо (да не спомињем ји), н. п. још пе, јовй, joвoвина, јој, мојој, судијом и т. д.

2) Тако испо има у Славенском језику гласова, којије Српски језик нема ; а кад нема гласова, не требају му ни слова : а) о мн друкчије не мо, жемо взговоришн, него као о, а ІІ ољаци и Крањци имају друкчија глас за о, и зато сваки зна без инакве науке, ће га треба писали

Hir Руси немају гласа за (као ни ми), запо га нијесу ни узели међу сроја слова. 6) ы, ово преба Пољацима и Русима, као и Нијемцима, Мацарима и Турцима ; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добиши, миш, корито и т. д. защо ни најученији наши не знаду без ве. Анке муке и без пруда ће га треба писапии (н. л, Раић је провео сав свој вијек чаппећи и пиiuуiн Славенски и Росијски, па се у његовим књ. гама опел налази досліа погрјешава против ы; мислим да и није нуно орђе писаши, зашлио и сваки може поражиции у историји Ранісваја

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ќе му се показати). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (mе како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходи и, орах, оврхао; него лад, снаа, одипи, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи зато не можемо писани по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значити, или fіе се друкчије чални, него што се говори: а) прилагателна имена у имен, млож, пишу се у Славенском језнку са їн, н. п. мудрї и, славніи, любезнїи, милїи и п. д. а по је у Српском језику сравни пелни степен! б) прстен, пуп, радост, пепі, господ, лабуд и оспале млоге овакове ријечиш пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, пкао і, ад ка» ћ, н. п. госпођ, прсте іь, пућ, радоск и п. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашто и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, князя; день, дня; за Пь, зяпа и п. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зел, зема и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађати, или треба чапити пет (fünf), или пеt (Oee Ofen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ъ додавати ће га нема у Славенском језику: ми говоримо, н, п. коњи, коњем, коњски; учи пељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пустињи; кожи, коли пе; пењи, пењ и пе; жњи, Жњ и ме; мељи, мељи me; њива, књига, гњида, гљива, земљица, вишњица , пазь ић и т. д. а по Славенској ортографији по би пребало писати (и чанти, као што је написано) кони, конемъ, конски; учители, учителемъ, учителски; на земли, упусмыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори околима), коли пе; жни, жните; нива, книга, глива, землица, BII шница и т. д.

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записании по Славень ској орпіографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, постељом, пуш ањом, роб нњом, срдњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо землъом,

сабльом, пу паньом и п. д. али ни то није по Славенској ортографији, као на предъ а). "6) Кад се ђешто у јесмама изоспiaви е послије і, н. п.

„Да ју момка своја мајка,
„За дан би му гласе чула,
„А за други разабрала,
„А за пређи на гроб дошла ;
„Ал' ј°у момка туђа мајка
„Да : у мене, лале Лазо, што ј' у цара благо.
„Оно і гловом Шиподер војвода -
„Оно ў межак бојак без престанка
„Видиш луко како ј у Лозници

„Док ј' у мене моји капетана и п. д. у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гн ије здои т. д. а у пјесмама се, кад затреба, иоспави и, па се пјева и фазује мл”јеко, јепо, гн”јездо и т. д., н. п.

Bek He

ако се

„Од Космаја гн'језда соколова -
„И Турскијем мл”јеком задојила
„л’јепо и је Ђорђе дочекао

„л”јепо и ме беше обасјало Ко (в како) може овакове ријечи записати до Славенској оршографији ? Може бити да би у Кирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас по чапи љепо, меко, гњездо; а Србљин не е љепо, гње здо, меко, него оке лјепо, гнјездо, млјето. г) гръоце, умръо *), овръао, подупръо, сапръо, в остале овакове ријечи.

Из овога свега мислим, да ће сваки памешаң човек признаци, да се Српски језик Славенском орпографијом не може писали. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да пише), и Српска оспаши опет пуңа крпежа и налтеге; зато мислим да је најпаметније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што пиреба (да нам могу завидни сви остали народи Европејски). Зато сам ја ове начинио при нова слова, п. і. $, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан паметан чо

може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов Коме не допадне, по је ласно поправити; ни остала слова нијесу из почетка била пaко лијепа, као што су данас. Може бити да се і коме запо не е допаспін, што је Латинско; и то је нишпіа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и п. д. аи Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјеспio j, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мепту, и не могу да се навикну чапипи га као ј; ај не може нико друкчије ҷапити, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било і, заиста св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини ли ю; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Кирило свезао а, е, у, са і (на, ж, юу), да не би људи чапили иа, ие, ну (као што ђекоји чаппе у мојој грамаптици); а и же је са слил ном (й) цоҫтало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (9) да зна да је крапко.

Још може ко рећи да над преба и 6; испина да у натиим ријечима нигђе не преба, већ ако за смијање (ba ! Ба! ba !) и за аһ! oh ! иһ!, али због пуђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. paler, pageporn, pamburg, jaag ; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и т. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека гa гpaди.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изнђе прије од њега. Може битани да се она почела писан још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о-Српском рјечнику; и запио је од оне стране, што не признаје да народ Српски има свој језик, онако па. депна свједочанства на mо покупила и саставила (вала Богу! само кад

1) Бекоји наши списалеми пишу умрео, а у женскоте роду умрла

и у средњем умрло!

се они један пути пред свијепом почеше браниши, иoлoм препирати). Све њове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивати; зашто она каже: да је данашњи наш црквеног језик прави Српски језик од старине ; а овај што њим данас говори народ Српски , да је покварен и испогањен, и да се у правоме грамапническом смислу не може ни назвали језиком и п. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио онај, коме је говорно г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе шпо управо иде на мене самога :

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи све наопако.” Који човек жели доказали, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора уччиніі наоѓако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у пикву cafepao па записнуо, да не чује свијеп како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. А што се приче вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој есепици, Он нека поправа Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђе. која браftа'раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу иЛинде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, иль у Америци), могли управо дознати из мојия књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а то је за г. рецензенпа највећа жалост и несреКа, зашто он доказује (и мысли ?), да је Српскі: језик онакови, као што је њему по fi уди, а није га на учио да зна управо какав је).

2) „Да се из мога објавленија видни, да сам ја рад подигнутоме већ „Књижеству Српском проспіонароднија реченија, без свaчeгa Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да уписнем.” Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна ?) да је у Турској и 3 епа, и Милешева, и Горажде и Скендери! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Нема лha I. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III. „на престолѣ святаго Саввы сѣдяцій”, превео у њемачку 2700о Српски фамилија и дошао у Сенанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV., „Архіепіскопскій пресполъ пренесенъ вѣ Сремъ, и вb Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываеnib")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да защо ніпје смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: па у Србији Српски језик и тражи треба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростити не fе (ако је Србљин). Шmета што се није лописао, да видимо ће се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опепт, макар се он ће родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по будн, не бои бацио на оно мјесто ће се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, шпіо нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, којє показују љетињу памет и слијепу пакост). — Ја не знам како је он могао разумјеши из објавленија, да ће у мом рјечнику были само Јадрански језик (који он и да познаје, опет не би могао доказапни

« PreviousContinue »