Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наки, ласно ќе му се показати). в) x, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (mе како); Србљин, н, п. не каже хлад, снаха, ходи ми, орах, оврхао; него лад, снаа, одили, ора, овръао и т. д.

3) Бекоје ријечи зато не можемо писапи по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значити, или ftе се друкчије чапити, него што се говори: а) прилагателна ІІІена у имен. млож. пишу се у Славенском језнку са їи, н. п. мудрїн, славнї и, любезни, милїи и т. д. а по је у Српском језику сравни пелни степен ! б) прстен, пуп, радост, пепі, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечі пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се н као њ, п као і, ад ка» ћ, н. п. госпођ, прстень, пуб, радоск и т. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашпо и ако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, князя; день, дня; зя пь, зяпа и п. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зел, зема и т. д. Код ђекојн наши списапеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске орттографије, кад видимо написано пепь, мора се погађати, или треба чапити пеп (fünf), или пеt (0ee Ofen)! в) ми морамо на ђекојим местима ь додавати ће га нема у Славенском језику: ми говоримо, н, п. коњи, коњем, коњски; учи пељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пустињи; кожи, коли пе; пењи, пењ и пе; жњи, жњи те; мељи, мељи пе; њива, књига, гњида, гљива, зе Мљица, вишњица , па нь ић и пп. д. а по Славенској ортографији по би пребало писати (н чамили, као што је написано) кони, конем ъ, конски; учители, учителемъ, учителски; на земли, упусыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори околима), коли пе; жни, жните; нива, книга, глава, землица, BII шница и п. д.

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записапии по Славен. ској орпіографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, после љом, пуштањом, роб нњом, срдњом, спрдњо

њом и т. д. (ако би го рекао да пишемо земльом, сабльом, пу тань оми пi. д. али ни то није по Славенској ортографији, као на предь a). "6) Кад се ћешто у тјесмама изоспiaви е послије і, н. п.

„Да јї у момка своја мајка,
„За дан би му гласе чула,
„А за други разабрала,
„А за пређи на гроб дошла ;
Ал' ' у момка пуђа мајка
„Да : у мене, лале Лазо, што јї у цара благо.
„Оно јглавом Шиподер војвода –
„Оно ј тежак бојак без престанка
„Видиш Луко како јї у Лозници

„Док ј' у мене моји капетана и п. д. 2) у Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млпјеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад запреба, изостави и, па се пјева и фазује мл”јеко, л'jепо, гн”јездо и т. д., н. п.

[ocr errors]
[ocr errors]

ако се

„Од Космаја гн?језда соколова -
„и Турскијем мл”јеком задојила
„Л'јепо и је Ђорђе дочекао

„„А”јепо ми ме беше обасјало Бо (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бити да би у Кирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас по чаши љепо, меко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гње здо, меко, него оке лјепо, гнјездо, млеко. г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, сам ръо, и остале овакове ријечи.

Из овога свега мислим, да ће сваки памешаң човек признати, да се Српски језик Славенскоморпографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као шпіо се покварила како је Србљин умочио перо и почео Српски да дише), и Српсла остапи опет пуңа крпежа и нашеге; зато мислим да је најпаметније, да мн за Српски језик начинимо ортографију са свим као што преба (да нам могу завидиши сви оспали народи Европејски). Запо сам ја овқе начинио при нова слова, п. і. $, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан памепан чо

може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов коме не допадне, то је ласно поправити; ни остала слова нијесу из почешка била пaко лијепа, као што су данас. Може бити да се у коме зато не ќе доnаcпи, што је Латинско; и по је ништа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима, н. п. а, ә, о, к, и т. д. аи Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зало се људи једнако мету, и не могу да се навикну чапипи га као ј; ај не може нико друкчије чалипти, нега онако као што треба. Да је у Грчком језику било ј, занспа св. Кирилу не би никад пало на ум, да начини ли ю; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зало је св. Кирило свезао а, е, у, са і (а, ж, юу), да не би људи чамили иа, не, ну (као што ђекоји чапе у мојој грамапинци); а иже је са слишном (ії) постало скоро у Русији, само му је надметнуп онај поетически знак (9) да се з да је крапко.

Jou ке ко рећи да над преба и 6; испина да у нашим ријечима нигkе не треба, већ ако за смијање (ba! Ба! ba!) и за а! oh ! и !, али због пуђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. paler, Sageporn, pamburg , Saag ; Руси пишу Галлеръ, Гагедорнъ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и т. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека гa гpaди.

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изнђе прије од њега. Може битаи да се она почела писали још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о-Српском рјечнику; и запио је од оне стране, шпо, не признаје да народ Српски има свој језик, онако па. метна свједочанства на то покупила и саспавила (вала Богу! само кад

[ocr errors]

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у fіенское роду умрла

и у средњем умрло!

се они један пути пред свијетом почеше бранити, и о том препирати). Све њпове остале рецензије пропив Српскога рјечника и језика морају се на њој оснпвати ; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од спарине ; а овај шпо њим данас говори наро; Српски, да је покварен инспогањен, и да се управоме граматическом см не може ни назвали језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио онај, коме је говорио г. рецензент, него һу само да речем неколико ријечи о ономе шпо управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да ути све наопако.” Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учип наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу спірпао па завезао, или у пикву саћерао па записнуо, да не чује свијепь како они говоре, него да се њему све мора вјеровали. - А што се птиче вкуса у језику, ја заиса не завидим његовој естетици. Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђе. која браћа 'раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу илинде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а то је за г. рецензенпа највећа жалост и несреКа, зашто он доказује (и мисли ?), да је Српски: језик онакови, као но је њему по уди, а није га на учио да зна управо какав је).

2) „Да се из мога објавленија види, да сам ја рад подигнуломе већ „Књижеству Српском проспіонароднија реченија, без свaчeгa Славенског, „из предјела Јадра, у Турској, да утиснем.” Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (нли ваља да не зна ?) да је у Турској и Зеппа, и Миле шева, и Горажде и Скендери ! И да је Српска црква (с језиком Славенским) постала у Турској (она мо, је је Немања І. Студеницу зиндао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свепін Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III. „на престолѣ свлаго Саввы сѣляції”, превео у њемачку 270oo Српски фамилија и дошао у Сентaнд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV. „Архіепіскопскій престолъ пренесен) кb Сремъ, и вb Карловцѣ поставленb , идѣже и до нынѣ пребываель")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бути да запо није смијо казали да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили : ма у Србији Српски језик и пра жіпін треба. Тим га људи могу оправдати, али му љубав к роду своме никад опростнал не ће (ако је Србљин). Штета што се није лописао, да видимо ће се он родно, кад сам ја у Турској! (али ја опепт, макар се он ће родио, кривицу његове злобе, и осталога што меня није по будін, не би бацио на оно мјесто ће се он родно, као шпо он баца на Јадар моју кривицу, ішло нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су співарн, које показују љепињу памел и слијепу пакості). – Ја не знам како је он могао раз умјепи из објавленија, да ће у мом рјечнику фніпи само Јадрански језик (који он и да познаје, опепт не би могао доказапни

а је горя, него шпо Срб ми данас говоре на кое другом мјесту)? Раьа да му је злоба чапила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да kе у њему били ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, mаѕо в по њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не спіндим, него се пим дичим и поносим), опет могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога г. рецензена: ја сам провео године е Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из НикшиKa) ; а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина ; а (да не рече г. рецензенп да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентнaндрије и до Pшаве. Како ли је могао из објавленија разумјели, да у мом рјечнику не fiе бипник ништа Славенскога ?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по Енсоломе граматическом знању Слакенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мапи, се стра, слава, права, брат, писа ми, слави пти, велик, широк и оспале оваке Српске ријечи на вљаде! По свој прилици овај г. рецензент не зна управо ни што је Српски , ни што је Славенски.

3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „пітету Српске цркве, у пропасп бацају. Из овога би рекао човек, да је г. рецензент из реда они људи , који све буне и свађе с именом Божјим (а њега ради) лоињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њи. на није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако піврда, као што је он вјешті у њезину и у Српском језику. Српска црква нипін је основана на Ҷивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама , које су једнаке у свима језицима. Колико је Еван$елије изгубило од своје светиње шло је преведено с Грчкога језика на Сласенски, и са Славенскога на Влашки, полико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ћег, рецензент с овим рјечником добипін у руке и библију Росијску, на проспоме и, као што он

мисли ри, покварено ме и нечис поме Росијском језику; па се цар Александр и св, синод не боје да ће Росијска црква пропаспи, него се јощ надају да ће се боље утврдипи. — А и пioм се сваки памепан човек мора чудити, Како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечниці славенски језик у пропаст бацити ! Ја Славенски језик љубим и поштујем, Бао и други који му драго Србљин; и зато мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо вну чест и поштење, по му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учинити ни дубља пропаспі копати, него говорећи и доказујући, да је све једино Српски и Славенски језик, и пишуки Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже : Ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога ; онда ће се јамачно знати боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјени сваки по своме вкусу о њима којешна лупати, него fів говорци само људи, који сшвар познају

и гово

к разумију.

tamo ,

Које ова рецензија, које г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и нажераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји набераше, те из оне веќе ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један пабак. Каква је, и колика је, да је ; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ќе бити мила г. Соларић у, и осталим ученим Србљима, који желе (као и он), да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све „што се каса нашега језика”; и који би вољели у један пуп виђени двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к Западу ик Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је г. Соларић драговољно понијети на учену скупштину међу Карловчане, Будим це, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га запо не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао да ми се из ње ништа не избаци, а штого, који више зна, нека додају. А по мога г. рецензенша , и по оспале, који мисле као и он, она ће учили наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник преба читаво друштво да , пише, а не један човек; но по мисле понајвише они људи, који ниппи знаду шпо је друштво, ни што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пиш. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделуигов, Пољски Линдов, Латински шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне, што су писала друштва, познатио је да се једнако списашељи Талијански и Француски пуже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пуппа у друшпіву луд поквари, што памепан начини ; а доста пупка и па меліан на име друштва онаково шпо натпише, што под својим именом не би нипошто издао.

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносио ријечи купећи и уред доводећи, морао сам се старати како ћу књигу на свијет издами, и како ћу међу пим живљепи. А при данашњему стању нашега књижесліва. и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да овај Српски рјечник никад не изнђе на свијеті; и да би се па њнова жеља испунила, то су они прорицали, но мом друге увјеравали; но вала Богу ! ево нас већ на обали. Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика • радоспі) *), ево ово су особити добротвори овога рјечника :

*) Римляни славенствовавіцій, страна 57. *) На ову књигу има пренумерана и из овакови мјеста, од куда до

данас још није било готово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Еріт еговине (на страни 153 сумљао сам да није пуст намастир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранша), из Далмашински и из Србијански на масатира, и из млоги други

« PreviousContinue »