Page images
PDF
EPUB

ја је гори, него шпо Србљи данас говоре на кое другом мјесту)? Раља да му је злоба чапила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да kе у њему бнти ријечи , које народ Српски говори, како по турској, тако и по њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не спиндим, него се пим дичим и поносим), опет могу слободно казагаи, да сам више Србаља виђео од мога г. рецеңзента: ја сам провео године е Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из НикшиЖа); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина ; а (да не рече г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по ЕЊемачкој од Земуна па до Петриње, до Сеннандрије и до Pшаве. Како ли је могао из објавленија разумјепи, да у мом рјечнику не ће бит ништа Славенскога?! Ваља да би он по своме естетическом вкусу и по EHсобоме граматическом знању Славенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, мапи, сестра, слава, права, брал, писаш и, слави ти, велик, широк и оспале оваке Српске ријечи на нљаде! По свој прилици овај г. рецензент не зна управо ни шпо је Српски , ни што је Славенски.

3) „Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „utету Српске цркве, у пропаст бацају.” Из овога би рекао човек, да је г. рецензент из реда они људи , који све буне и свађе с именом Божјим (а њега ради) поињу, доказујући, да је све ою и Богу мрско, што њима није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако піврда, као што је он вјешт у њезину и у Српском језику. Српска црква нипи је основана на Ҷивутскоме, ни на Грчкоме , ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама , које су једнаке у свима језицима. Колико је Еванђелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Слакенски, и са Славенскога на Влашки, полико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ћег. рецензент с овим рјечником добипи у руке и библију Росијску, на простоме и, као што он мисли и говори, покварено ме и нечи споме Росијском језику; па се цар Александр я св. синод не боје да ће Росијска црква пропасти, се јощ надају да ће се боље утврдити. — А и пioм се сваки паметан човек мора чудиши, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечиици Славенски језик у пропаст бацишин ! Ја Славенски језик љубим и поштујем, Бао и други који му драго Србљин; и запо мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, шпо му приликује, као и цркви у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учинни ни дубља пропасти копати, него говорећи и доказујући, да је све једино Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже: Ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога ; онда ће се јамачно знати боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјени сваки по своме вкусу о њима којешта лупади, него ће говорци само људи, који сшвар познају разумију.

него

како,

наопако,

Које ова рецензија, које г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и набераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам ; а ево ме сад речени догађаји набераше, пе из оне веќе ево ову малу скрпи које

желећи и гледајући да ми сва спане на један шабак. Каква је, и Колика је, да је ; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће бити мила г. Соларић у, и осталим ученим Србљима, који желе (као и он), да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све „што се каса нашега језика”; и који би вољели у један пуп виђени двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к Западу ик Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је г. Соларић драговољно понијеши на учену скупштину међу Карловчане, Будимце, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га защо не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само, да мн се из ње ништа не избаци, а штогоћ који више зна, нека додају. А по мога г. рецензента, и по оспале, који мисле као и он, она ће учипін

као и прва (и може бити још наопачније).

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник преба читаво друштво да. пише, а не један човек, но по мисле понајвише они људи, који ниппи знаду што је друшливо, ни што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Латински неллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне што су писала друштва, познао је да се једнако списатељи Талијански и Француски пуже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доспа пуппа у друшпіву луд поквари, што памедан начини; а доста путка и паметтан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би нипошто издао.

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносно ријечи купећи и уред доводећи, морао сам се старати како ћу књигу на свијет издапи, и како ћу међу пим живљепи. А при данашњему стању нашега књижесліва и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да овај Српски рјечник никад не изнђе на свијет; и да би се па њнова жеља испунила, то су они прорицали, но том друге увјеравали; но вала Богу ! ево нас већ на обали.

Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика • радості) *), ево ово су особити добротвори овога рјечника :

*) Римляни славенствовавіцій, страна 57. *) На ову књигу има пренумерана и из онакови мјеста, од куда до

данас још није било готово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Ерцеговине (на страни 153 сумљао сам да није пуст намастир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранша), из Далмашински и из Србијански намасдира, и из млоги други

І. г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈом од рода ДЕМЕлиTA, ис њезином матером госпођом AHком. Без њи се ова књига за сад (а може би никад) не би могла ни почели (штампати) ни свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима тако уздишу кад се шпо о народу тогори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не леп иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пеш. въ ада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се поужипи на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се отресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије Бине с очију.

и. Племенити г. CABA от тюкюли, краљ, совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио пет смошина форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бити списалieем начертанијање којего Арађанина, и Римљана у І панији.

ІІІ. Њ, превосходителство, високопреосв. и високодосп. Г. СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карлова

и митрополим свега народа Српскога и Влашкога у К. к. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер , њ. . к. и А. величества дјејствителни піајни совјепіник, и ученога друштва у Гешинги член; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио приста форинти,

чки ,

мјеста; а из Црне Горе! — Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Солариу (да и он мени • пошље), онда су ме прескорили (пе јако !), шпо и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумерание на ову књигу, говорећи: Да сам ударио те тражим Србаља по свијем условима Европе, а њи у Црној Гори да сам заборавно. — Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опет ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какого, што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сонјем, је сам оно објавленије писао; пaко ми је исто лежала на срцу ну памети и Црна гора, за коју сам још од фемињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео сто пуша виђепи, него Јадар , или и какво друго мјесто на свијету; али запо у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранпе, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објавленија послали, ја би назначио кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиспа се не би преварио, зашто сам виђео, како трговци и мајстори из речени мјеспа радо чаше оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренумеранши од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. мојCEJ миоковит, яравославни епископ Карлштадпіски, њ, К. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник.

V. Високопреосв. г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Сол уна (дакле земљак св. Кирила и Методија), православни елископ Далматински, Бококоморски, Дубровнички и Испријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумеранпа.

VI. Племении г. КонсТАНТИН ЕМАНУИЛ БИКА от Дешанфалве, у Салској вармеђи паб. суд. асесор. Изненада ме довела среба да сједим у кући овога Маћедоно - Влашкога Тюкюлије, који се особимо обрадовао кад је разумно и виђео, да се у његовој кући ради Српски рјечник , и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражио због Српскога језика.

VII. Покојни в незаборављении г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Трије. сла, који ми је послао близу четири стотине форинтії у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријесту. Из Трјеспански пренумеранта види се, како људи помажу чему оfе, н. п. младоме Ерцеговцу г. Вили. пу Лучићу не треба више од једне књиге, али он оће да узме 10, да поклони сиропињи; ако г. Петар Теодоровић узима себя и госпођи својој и седморма ћеце сваком по једну, а особито 6 за сиропитьy. Да Трјесманци у оваковим догађајима нијесу помагали Стојко. вићу, Досипеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени запо помаку, шпио сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и негаљало, моја је кривица и срамота; и ја fу за оно ученоме свијету одговарати, и ђе што будем погријешио поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

па

Jәнші неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

[ocr errors]

1) Ја сам овде Српски језик раздијелно на при нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), п. і. ЕРЦЕГОВАЧКо, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговинці, по Босни (како Грчкога, тако и Турског закона) по Црној Гори, по Далмацији, по Pвапіској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановіца ; РЕСАВСко, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Паракинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и СРЕМАчко, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Мацарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова ѣ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не опеже , онђе га изговарају као је, н. п. бјелило, цвје мови, пјевами, рјечил, умјели, сјенина, вјечип, и т. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, д, пренівори се

ду ћ, луљ, кућ, пућ, аѣ остане само е, н. п. Бед, ђевојка, , еца; разбољеп иҫе, кољено, љеса: позелење ми, с mikeлисе, вркети и т. д. *). в) а ће би требало на њему глас отегнућаи, онђе се изговара нје, н. п. бијело, ријеч, дијеме (род. $emema!), де и је m, ciјено, внјек, лијевац, риједан (pje, й) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковит ријечима ; Те је у садашњему Славенском језику е, н. п. лијесак (пјеско вилі о), вријеме (времена, времени лі), млијеко (мљечика, мънчар), ждријебе (ж дребеша, ждребеhії), јас пријеб (ја спребови, јаспре бас m) и т. д.). г) пред ј (я) изговара се као и, н. п. сијали, вијали, гријами и т. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако : а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, речип, семе, певами, сејами, вејами, грејали и; бело, реч, деле, редаки п. д. 6) као и, н. п. лв. шипи, вршини, сп і дип исе, видип и, зеленило исе, разбохимисе и т. д. А Ресавско се само по пом разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. леmепти, видети, вртепи, разболенсе, спидемисе, позелене пи; волети и т. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сушіп. имена): а) шпо имена првога Склоненија, која се свршују на ги на к, и у вин. млож, промјењују г на з, к на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у син. млож, с, н. п. во има розе, разбио Турце, има добре опанце, изео све opace, продао кожусе и т. д. 6) што имена другога склоненија имају у дат. ну сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чули (понајвише у ђекојим глаголима шpetiега спрезања, у наклоненију неопределеном) и Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболнтисе и разболел иее, смиди і ясе и спидеп и се, леп и ми и лепени, позелено и позеленео и т. д. Тако се испо ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. спи, еписе и смидип исе, лебепп илеп и т и, позелење ми позелени II и, Внѣ епи и видими, ослије тіљеми и ослијепи пти и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а ову сам књигу зало писао Ерцеговачким : а што се тако говори онђе ње сам се ја родио, и ако сам најприје од мајке и од оца научио говорити ; а б) да виде Сријемци и Бачвани и Банакани, како Њнова браћа и по оним земљама говоре : зашто се до сад омом ништа није писало.

3) судијин, бурчијин, абанијин, и остала овакова имена , чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пољедње и, н. п. судијна, судії јно; бурчи јна, курчӣјно; абації јна, абац йј. но и т. д.

по

и

*) Послије пизговорaсe у ђекојим ријечима и као је, н. п. пjе мie.

*c mјеница, пјешнп и, пјештан, мјеш њи и п. д. апослије д врло ријешно, н. ц. додјела, гдјела (говорисе и жела).

« PreviousContinue »