Page images
PDF
EPUB

по друкчије; али је ъ најприличније: зашто је познато међу људма,

ништа не значи.

ОПРЕТВАРАЊу полуглАСНИ СЛОВА.

(de consonantium commutationibus) Често са догађа у ријечима, да се, благогласија ради *), једно полугласно слово претвори у друго; и ово је преливаранье двојако:

1) Нека су толугласна слова врло налик но гласу једно на друго, н. п. бип, гик, ди іп, ђић, жиш, зис, цич. Ова су сва слова на. ко налик (по гласу) једно на друго, да се само по пом разликују, шпио је 6 мекше од п, год к, дод m, kод , ж од ш, з од с, а под ч. Кад у каквој ријечи дође које од овије мекши слова пред піврђе (аруго, а не пред његово), , онда се оно мекше претвори у друго піврђе од њега (зашпо се друкчије не може изговорити **), н. п. буп: шиб, шипка; Срб, Српски; ***) засопце, клупче, и т. д. г — ћ: нокти (послије нока m)

пі: jад, јалі ка! нуди ми, нуп капі и; одигра по и, оппјева. пи и т. д. Кад дође у ријечи дили м пред с, онда се като претвори обоје у ц, н. п. Љуцки мјесто људски; Гроцка (ријека и мала варошица између Бијограда и Смедерева) местпо Гро Incha (а прилагателно само Грочански): и шако се готово изговара у свима оваковим (производним) ријечма, н. п. угосподскін, градски, братски и I. д.

али ја нијесам смијо госпоцки, брацки: зашто се ђешпіо чује дили Пі, пред с (особипо усложеним ријечма, н. п. подсирнлі и, одсвакле, одслужи Пи и т. д.); а фешно се отел избаци дили пна 110 be (особипо углаголима), н. п. предем, преспи; мешем, меспи; једем, јести; плеп ем, плести; госпос тво, проклес пі вo и II. д. По правилу требало би да се д пред с претвори уп, али будући да се пешко изговара и једно и друго: запо сам ја оста. вио онако. Ја сам чашио у књигама, што су писали прости Срімін,

написати

*) Ово је благогласпје готово тако различно међу народима, као и вкус

међу људма : што је једном народу благогласно, по другоме може бипін најпрописније, н. п. Србљину су благогласне ове речії : прсти, песни, сріп, брк, трг, Ерг, срг, и остале овакоге, а Грн и Taijaa записнули би уши од оваковин ријечи ; Чесима је и Тутарима благогласно л међу два полугласна слова, н. п. дяг, плн, Слнце, а Србн не само што у оваковим ријечима имају у мјесто л (н. п, дуг, пун, сунце и т. д.), него га (л) ни на крају ријечі, или слога, не могу да прите, већ та промијене уо, н. п. писао, ко

та о, же теоци, серце и. д. ") и ово је опшние и природно правило у свим језицията, само што но

ви граматници е кажу да се слова премјењују, него да се изговара-
ју (н. п. Аделунг каже да се в пред с изговара као р); а Грци су
нланинио nом и правила написалог које се слово пред којим, и
у које претпвара. Луне су Грчке и Лапинске књиге примјера о пом, н. п.
scribo, scripsi, scriptum; грары, ?ріптis, 79іріп». А и у самим Славенским
књигама налази се трага од ови правила само што и нијесу свуда држа-
ли, н. п. у граматици г. Мразовића, на страни 51 — 33, слоји : ,,воз, раз,
„з, без, низ, да разликуюліся вb писани опіһ вос, рас, пс, бес, ніс.
у 1. воз, раз, II3, без, низ, слагаются с реченіями опіt писмене са-
»» могласнаго либо согласныхъ б,

г, д, ж, з, л, м, н, р, с, ч, „ начинаемыми. н. п. роз'ярюся, разбїю, изведу, без злобень, безчиніе, » и проч. 2. Вос, рас, бес, нис, слагаются с реченіями опір „писмень согласных» к, п, ті, х, ц, ш, щ, начинаемыми. н. п. вос

, кликну, расхищу, нсцѣленіе, беспокойный, нисхожу, и проч.” ***) у млогім старим књигама Српским стоји написано српскII, н. п.

у Душановој дипломи (шпио је споменуша на страни 282) : ,,земли срып сцен.

В ,

нс,

који нијесу ни чули зa eti iн мологију, и госпоски, и госкөцки,
и господски; і осјећи, ноцјели, и одсјећи и п. д. А ках
дође дили пі: а) пред ц, ч, II, онда се свагда избаци, н. п. када,
каца, качара; градац, из Грацца; пупо, пуце (у родителн.
млож. путаца, а умалиптелно пута шце); отац, оца, оче,
очевина; тка ми, чем; па тка, паче, пачји; нос п, кош-
чица (мјесто космчица); сап, сација и т. д. 6) кад дође д
или п пред н или пред б, а послије ж, з, с, н. п. нужда, нужно;
гості, гозба (мјесто, гоздба) ; болест, болесник, боле-
сница и т. д. в) кад дође д пред м, или п пред д, онда се свагда
предње изостави, н. п. о токами (мјесто од шка пан); по тка
(место подпка); одржати (мјеєпо оддржащи); или се уменне

међу њи а, н. п. oдaдни пи, одaдeијепи и т. д. by f ж — ш: држак, дршчић ; држи, дршка ми (н. п. псено на свиње);

му %, му шко и т. д. 3- с: раз апети, распепси (Слав. распя пїe); о овом имају прави

ла и у Славенским граматикама (као што је напоменуто мало прије). А Кад дође з пред ж или пред ш, онда се изостави, н. п. ражали тисе, раш и ти и т. д. Тако се исто изостави з кад дође пред с, н. п. распави ми, расші ап исе, расјећи (овако нcпо чине и Руси, н. п. росадникъ (расадник), росоль (расо) и пi. д.; или се, ў паковом

догађају умеліне а међу зис, н. п. раза супи, изасупи и и т. д. — ч: бардакчија (илик бардагија).

Тако се тврђе пред мекішим преntEоріг у тврђе, н. п. в — г: мозак, мозга; дрозак, дрозга; свагда, нигда; (Славен.

ско) гдѣ; буљугбаша и ш. д.
б: пі оп, побција.
з: саградил и, зграда; сабор, збор, зборникЪ*) (као и Русия
шло пишу збираю, собралъ, с обрать; зб ипі їе и т. д.); знос, .
ноздрва и т. д.
ц: наручи ми, наруџбина.
Ж: задужбина, што се гради за душу.
д: свапі, свадба“); коси ти, косидба; крчили, крчидба
и 1. д.

2) Нека пак полугласна слова нијесу по гласу тако налик једно на друго, али су изнутра по природи својој ако сродна, да се радо претварају једно у друго; ако се претворі : гуа, — зну к, н. п. рог, po ili e, рози; могу, можеш, мози; ди

го, ди же, дизайн, дін іі ін; лего, леже, лези, лекии ш. д.
ѣ, н. п. глода по и, глоқ ем; родипи, рођен; досади по и, доса.

ђиваш н; пруд, залру, е; лад, зала, е; грозд, грожђе и т. д. з — ж нуг, нп. кнез, кнежев, кнегil loa; на пеза ми, на тежем,

на пегнупн; резатії, режем; маза ми, мажем и т. д. а осfито пред b, љ, њ, свагда се претворін зу ж, н. п. грозд, гро ікke; гвозден, гвожђе; зло, жље, разли по и, ражљев аши,

зaгaзи пн, загажња и т. д. к — і, — циуч, н. п. реко, рели, ***) реци, рече; пеко, пеки,

пече, пепци; јунак, јунаци, јуначе и ш, д.

с —

у Будиму су од прије ипампалін зборникЪ (као што је од старине), а сад од пано се почео језик поправља и, и то је поправљено да

буде сборникЪ! **) Русіі пишу свадьба, па опет знаду да није од свађапи, него од

ско П. *) Бекоји наши списаптељи и књижевници кажу, да не треба писати

брака, пруће, и остале овакове речи, са к, него . са пшь (брашь a, пpy m. e) : да се зна, веле, да је од брати од прут, а не „„од брак и од пруб.” На тај начин не би требало писали ни рећи, цели, леки, и

опакове ријечи, са і, него са бь, и гь

остале

iyь (пред б, в, м, п), н. п. риб љи (мјесто рибја), зарукавље

(мјесто за рукавје), безумље (мјестно без умје), копље (мјеспіо

копје) и т. д. л — љ, н. п. моли ти, момен; солипи, солен; крило, окриље;

весело, весеље и т. д. Кад л дође накрај слога, онда се пре. півори уо, н. п. прапилац, пратиоца; писао, писала; котао, копла; колац, көца (мјесто коопа, као исб, вб, соко, мјесто соо, воо, с окоо; ја се опомињем само упом моо два о да се изговарају); грло, гръоде; село, се оце, сеоски и п. д. осим ђекоји ријечи, особино шуђи, или које се ријетко говоре, н. п. поболац, поболца (а не побоца); сияни; бијел, цијел (говорнсе и бијо, цијо, а у Рес, и у Срем. нарјечију само бео, цео); “бијелац, бијелца; цијелац, цијелца; ђаволски, анђелски; болма, алал, суллан, камил, ме зил, алка, алва и т. д. А уђекојим се ријечма говори обадвоје (или о), н. п.

пријес полипријесп о; анђели анђео; болна и бона и т. д. и – в, н. п. пама, та вница; рамо, обравница (но ово је већ

етимологическа премјена) и т. д.
њ, н. п. грана, грање; рани и, рањен; накани писе, на-
кањивалі исе и пi. д. У Њекојим се ријечма претворило нул (пос-
лије м), н. п. млого, сумља; кад се догоди мин заједно (мн),
онда се претвори или мув (н. п. м авница), или нул, као мло-

го; но и ово су старе етимологическе премјене. с — ш, н. п. писап н, пише м; носи ти, ношен; Кваси ми, квашен;

умјес пи и ми, умје и пати; а особишо пред љ, њ, 6, ч, н, п.
размисли пя, раз у ишљавали; послап и, по шљем; проси-
пи, прошња; носи ми, ношња; данас, дана ш 1њи; ноћас,
нокаш њн; лист, лишке; очиспили, очи кен; fера-
ли, иш бера и и; даска, дашчица, дашчара; љуска,
» у ш чіпіца; ко с п, кошчица; ишчисли ми, у шчупа п и и
и п. д. као и у Грка iz An» мјесто обит' 'An» и т. д.
- f, н. п. брапі, бірақ е прут, пруке; вра іпки, враћали;
испрати и, испр

*ен и пт. д. к пі (пред њ), н. п. бр , брошњак; воће, вом њані; rake,

гап юнк; сре лhан, говорисе и сретна, сретно; добро

сретњик и т. д. — ч, н. п. japaц, јарче; мјесец, мјесече; зец, эечина и т. д.,

[ocr errors]

(рекьи, пекъ и, легън), да се зна да је од реко, леко, лего, а не од реко, пе fо, леко. Ајде могло би и по бипін; али како fемо записати јунаци и врази, да се зна, да је од јунак и од враг, а не од јунаци од враз? како ли емо записали у зват. оче и кне же, и у піворипі. радошћу и жалошћу, да се зна, да је у именип, отац, кнез, радост и жалост, а не оч, кне ж, радошћ и жалош к? како ли ћемо записати реже и пише, да се зна, да је од реза и н од писати, а не од режапи и од пишат и? и п. д. Ако спанемо мепіапи по једно јер (ъ) код г, 3, к, с, ц, онда нам преба начинити још неколико средњи је, илҢ мріш авије јерова ; па ћемо тек на пошљепіку виђепи, да се опелі не може записали као што би се tело. Светпо писмо каже , да нико не може-двѣма господинома работати, а ђекоји би људи Кели, да им слова показују и како се ријечи изговарају, и ш на значе, и од куда су постале! Квинпилијан каже, да су слова само заліо измишљена, да се њима записују ријечи онако као шпі о се изговара ују; н по су знали, и сад знаду сви прави граматици и у језику вешти списатељи и књижевници ; само оне надрикњиге (фушери књижевни), који су не ги по научили, па мисле да већ ништа нема што не знаду, не могу по да разумију и да признаду.

[ocr errors]

о удвоЈА ВА Њуслов А.

(de literarum geminatione) Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је ху сла венском језику, н. п. маапти, маање; снаа; вра, сраа; пра, пра а; гра, граа; стра, слі раа и т. д. Истина да се ове ријечи мушкога ро, да, у родипи јед. тако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал' 'олова нема
„Подигло се неколико Влаа
„И понели у тиквици праа*)
Два е и два и тешко ќе се ђе наћи заједно једно до другога,

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се. а послије о претвори у о; али народ свагда упаковом случају слије она два оу једно дугачко, н. п. кохац, піца (мјесто кібца) ; болан, бона; сокі, вб, с., сб чица, до, с п , го и т. д. (ја се опомињем сано упом моо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у СлаЕенском језику х, могу се и два о заједно наки, н. л соа, у звателн. соо; доод, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок. У таковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у шебуу, у ко• уу, уруу:

» узлу, руу, у кожуу,
, у злој капи, и шубарн

Два једнака полугласна слова нигђе не могу стајали заједно у Срптом језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе, ној ријечи, н. п. безакоње (мјесто без закоње), безаконик, одржапи, мачји, мачнца (а не маччјии т. д.), квочка, квоче по ина и т. д. или се уметне а међу њи, н. п. oдaдни ми, изазвали, одаАријеши, без азмен; као и са сином, са сестром ; са земљом и т. д.

o СЛАВЕН С ким слов и мА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae) у Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, п. ј. а, б, в, г, д, е, ж, 5, 5, з, и, ї, к, л, м, н, о, п, р, с, п, 8, у, ф, х, 6, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, ё, ю, х, ю, а, и

А(я), 3, Ф, ө, у. Ако јони к овима додамо Киц (која се налазе у Српским рукописима од 40о и више година), и оно ж, шко се налази у Србуљама, онда ће и бипи 48. Из овије слова ми имамо : а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, ъ (о којима за сад не треба више говоритга!), а немамо: 5, 8, 1, 8, ф, х, %, ш, ы, ь, *, €, ю, я, ю, а, ю, я, 3, ф, ө, у. Да узгред и њи мало прегледамо; 5 Чита се данас уславенском језику као из (и Руси су га оставили одавно).. * Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено. І Значn ) као и, н. и, вї но **), архЇмандрі іmъ, пїю, Марѓа и , д.

») као ј, н. п. ближнЇії, домашній, горній, но з іни Пі, д. 8 Значи као и у (и њега су Руси оставили). + Само је за туђе ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Проспи Срб

љи или га изговарају као в, н. п. С певан, Стева; Вилно, вића и т. д. или га промнјене уп, н. п. Стјепан, трипуњдан, три II ко и т. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

[ocr errors]

“) Бекоји наши Списатељи пишу раана, подрааними, вооз и т. д

Ово нити је Српски ни славенски, него је Њемачко-Српсің: зашто су они виђели ђе Нијемци овако крпе и натежу у њпрвом јеанку, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се

ніште од слова, п. ј. да показују и разлику гласа ў ријеч 21 4} ") Већ и Руси пишу видо, архимандрит ъ.

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, аферим, седеф и т. д.*), а макове ђекоје морамо узимали и Грчке и Латинске: заmо hемо и

ми узели фмеђу наша слова, x Изтовара се мекше од г, али у српском језику нема његова гласа, него

су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријеч-
ма, оnсrе од Лалинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
раба р; ман ўп я, дунупи, маовина, дуовник и т. д. или су
га промијенили 1) ув, н. п. сув, глув, кували, дувати и лі.
д. •југ (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. до-
ѣог, ви ћег, нађог, чуг; ораг, наврг брдаги т. д. 3) yi, н.
п. смеј и пi. д. 4) ук, н. п. женик.
Какогоѣ што се г претвара ужи уз, пако се у Славенском јез-
ку претвара ҳуси уш, ну таковом догађају Срби су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
орашје; дијами, дише м, мая ми, маш ем; снаа, (дал.) сна-
си (и снаи); дува пи, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ће би се х изговарало, али га опет морамо узепти за пуђе ријечи (овђе треба разумје. ти и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе нипін би смијо уписали возду, ни воздуг, ни воздуј. ни воздук: зашто онда ними би била ријеч наша ни Росијска),

као и ф. Није слово, него је читав слог (оп, или оп) и ријеч. Од прије, док

није било артије ни шпампе, моралік су људи све књиге писали на партаменту (углађеној ножи), који је био млого скупљи од најљепше арпије сад; запо су се старали да пишу што се може краће ; и тако су почели надметапі пишле и скраћивати онакове ријечи, које чеспіо долазе, и које сваки ласно може погоднпи, н. п. xс, оц, двадь, бъ, гь, значи хрис пос, отац, давид, Бог, господи

т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу што се шпеђeo пaргамент. щ Такођер није слово, него је састављено као и ; Руси и остали,

гоnioeo, Славенски народи изговарају га као и ч, пако и нови књи. жевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банату; а остали свіr Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шлі, н. п. аще, щедропа, пища, пещера, чапе аш те, ш медропі а, пиш па, пе ці пера и т. д.**). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шп, н, п. шпип, за штип или,

ш мука, іш пене, шпі ипап лі, приш ти т. д. или ћ, н. п. ноћ,

пе, моћи, пе Кіп, же би, пишук и, одећи, позлаt eн и т. д. і Има глас између ени (готово као њемачко ї), али у Српском језику

нема таковог гласа, нити га Србљи могу изговорити, него га у

црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бики т. д. : Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекашава полуглас

на слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радос IIь,
се учнлі ељ, коњ, лебеђ, радос и т. д. ***), у сларим нь-
гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ), н. п.

Сви

чан

кашпо

*) Србљи, који живе ю варошима (како у: Сријему, у Бачк. ну Банг.

тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, піано, да га
у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је
у Славенском језику я пред в), н. п. фала, фали ми, уфа ми пін,

за фамили, до фали мн и т. д. **) и у Сријему има спіарије попова, који још овако чате. **) Може бити да Руси могу њим умекшапи и оспала полугласна слова

н. п. 6, р, сипі. д. али Србљін не могу. и само ди напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да чиліају као и к, н. п. госпођ, пућ, коск и т. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пуп, коса и ш, д.

« PreviousContinue »