Page images
PDF
EPUB

вь заповѣдехъ півоихь; кь заповѣдемь лвон мь ; печаль

прїнє пме грѣлникъ вставляющих законь в ои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

слије полугласније слова (а у почепіку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горЋ, чати се вјера, мјера, рјека, горје и т. д. А кад стоји послије лин, онда се х чати као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се у љ, а са н у њ), н.

п. лѣпіо, нѣдра, чали се љето, њедраи т. д. • у почетку се изговара као ѣ (је ), н. н. єдинъ , вжъ, чати се једин,

јежи т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа !), н. п. omє цъ (у родил. млож), спасєнія (у имем. млож.) и

т. д. ю Какого, што је ѣ сложено из jие, пако је ю сложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чапи се југ, царіу, моју и п. д. а кад спіоји, послије ли н, онда се л чами као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святыню,

богиню,

чами се људи, земљу, си ја п ыњу, богињу и п. д. А јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. « (1) Ми н Руси изговарамо као о, запо га Руси нијесу ни узели међу сво.

ја слова. я (а) Сложено је из јна (као иѣ из jие, ию из јну), н. п. на воръ, а

года, царя, моя, творятъ, чали се јавор, јагода, цаpја, творја, мојаи т. д. А кад слоји послије лин, онда се ачали као м, н као њ, ая као а, н. п. земля, святыня, чали се

земља, свја пыња. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили). Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили). Само је за Грчке ријечи. Србльи је дрүнчнје не могу изговорити, него

као пі; Руси по највише пишу (и изговарају) ф мјеспіо ө, н. п. Феодо ръ, Афини и п. д. А у Бекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) и мјест ө, н. п. п е алеръ, математика, аптека. v Такођер је за Грчке ријечи, и'изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паvелъ,

evхарїслі їa, evarгел їe. 2) као и, н. п. муро, туран, и т. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангеліїe, пираннъ и т. д.

зашто они само

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (нити нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, к, 11. и Је и код нас готово само за муђе ријечі (осим увјецбали, наруџбина). ѣ и К. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, по вердь, надь, мѣд»,

преба читапи лебе, Госпођ, тверљ, јађ. мје , ; апуть, радость, милость, (ако треба чипіати) пућ, радосf, миsoct: онда Славенима преба њић, као и нама :

слова немају, а гласове имају као и мн. нь Требало би Славейима какого, нама. Кад би у Славенском језику

(или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или преба чапиши конем, или коњ ем; кон и, или коњ и; конски, или коњски; уч ипі елем, нли училі ељем; учители, или учимељи; на земли, или на земли; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или кон; жни, или жи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; снда бисмо ласно могли одсудити, или имају правије ћеца, која поју у цркви Буди им ја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и т. д.

Код нас ђекоји учнпељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни преба чапили љи и њи: зашпio je (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као и њ; али је по слаб изговор : кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писан ани ю, него аку, н. п. требало би писапни землу, волу, боги

[ocr errors]

ну, кона, учнпела, кону, учи тя елу, па би се чалило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учи тему: него је шо,

с опрошењем, крпеж, који показује недостатак Славенске БуКвице.

Тако је исто потребно ју Славенском језику, н. п. кад се шише у имен. струя, Троя, судї я, у вин. с прую, Трою, судїю: пребало би и у род. и у далі. писати струји, Троји, судији, а не еш ру и, Трои, судїн.

[ocr errors]
[ocr errors]

оглАСОУДАРЕНилу.

(de accentu) у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први () споји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, преме па пи, преметнулі и, пица, и і пн, крст, прс п и п. д.

Други (') споји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п, грана, овца, сека, рука, в зі каши, душа, рйкаши, весеље, шркап и, срна и т. д.

Трећи (1) спіоји над оним словом, ће се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, шёло, біпр, сунце, круг, рој, памшипи, прн, крв, прк, црњка и т. д.

Чепіврпін (*) слоји над оним словом, ће се глас тако протеже, да од пропіёзања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; би свуда у родині. млож.) десеш људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, шо ќе се по времену одредити у граматикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још нешто код овије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи :

Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечма, н. п. бацапи оштрије се изговара кад значи ftефеп, него кад значи wеrfеn ; піако се ора изговара ошприје кад значи діс rефte 3 eit, него кад значи ріc up; ако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. запо сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака ( $е се ошприје изговара, као што се може виђеми код бацаши, јарица, пара и т. д. 2) код пребега (

Omреба упамтити: а) ђе је гођ на другом, или на преkем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри ('), н. п. овчар, ра тар, радості, господар, готовљење, горі падняк, војводовање и т. д. запо ја нијесам (свуд) метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, pa map, рвач, радост, рањење, ношење, мо тање, гњецован, голе по ан, грађанче и т. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи , које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. 11. го повљење, ријење, војводо ва ње и т. д. зато га у оваковим ријечма не би пребало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним осаковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. пісање, спругање, досаѣ и ва ње, откупљивање,,.yбљење, и п. д. в) голіово би се могло рели, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шарам, вё ж ём и пт. д. (у оваковим глаголима).

3) и четвртога је знака (1) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десені лијепи друга (шло се конци препредају): овѣе се удесем лијеп друга не протеаѕе mако глас, као уседам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десем грана, и допао рана и ш. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, вӧдо, водом, води, воде, вода, во. дама; соко, соколе, соколе; лонад, лонца (а ронац, ронца!), лонци, лонаца, лонцима; пісалі и, пишем, писаше; јунак, јуніка, јуначе, јунака и п. д.

[ocr errors]

склонь ни Jл,

(de substantivorum declinatione) )

Српсна имена суштествителна имају чептири склоненија.

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о. која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број 1. јелен, колач, ора, Milje,

соко, коmао, Р. јелена, Колача, opaa, Мија, ,

сокола, копла, д. јелену, колачу, opay,

мају, ,

соколу, котлу, В. јелена, колач, ора, мије, ,

со'кола, кошао, 3. јелене, колачу, ораше, мију, ,

сӧколе, к"пле, т. jеленом, Колачем, ораом, мијом(мијем) соколом,

котлом, с. jелену,

Колачу. орау, мију, соколу, поплу,

мложествени број Н. јелени, колачи,

ораси,
мијови,

соколови, кллов и, Р. јелена, колача, ораа, , мијбра, Соколова, котлова, д. јелени мa *), Колачима, орасима, мијовима, соколов има, копловима, Б. јелене,

колаче,
opae,

мјове, соколове, котлове,
колачи,
ораси, мијови,

соколови, коплови, т. зеленима **), колачима, орасйма, мијовима, соколов има, к: пловима, с. jеленима*), колачима. орасима, мнјовима, Соколовима, котловима,

3. јелени,

*) у пјесмама се налази фешпо. дап, млож, као твор. јед. (као што је

иу Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако турком Турски селам даде и п. д. Бешто се овакови дап. млож. падеж може чупи и у говору, особимо у Бачкој (по варошима), и понајвніше код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим", соколовим, царевим", пријатељим" (као Турски Турцим Бога називаше) ; или валов'ма, пријатељ ман пi. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п прспом, зубом, нок.

мом ? ") Бешпио се може (особито у Сријему, у Бачкој иу Банату) изоста

виши ово ма у твор. и у сказ. млож., н. п. сјелени, на волови, ухопловии п. д. и овако се по речени мјесптима (особито у писању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштеспівипіелни и прилагателни , и код Бекоји мјеспонменија (н. ш. мој, твој, свој, чи ј). Али у Србији, у Босни и у Врцеговини, слабо се" и у пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци Като начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м, я п. На синфирим симне питревке; у Руњанским зеленим шмиваци ; Под надор'ма робље доаѓјелише я ні. д.

као именителни.

1

[ocr errors]

І. Код овог склоненија треба утам типи: 1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин.

) Имена, која се свршују на $, ж, з, љ, њ, і, ч, ш, имају у зват. јед. у мјесто е, а у твор. ем мјесто ом, н. п. сму), звали. смуђу, лівор. смуђем ; нож, ножу, ножем; змај, змају, змајем ; краљ, краљу, краљем ; пањ, пању, пањем; маник, манику, манићем ; колач, колачу, колачем ; Миш, мишу, мишем и т. д. али јеж, jежом! Бекоја имена и на ар имају овако, н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром) ; господар , господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у зват. јед. премјењују ц на ч, а утвор. и она имају ем мјесто ом, н. п. стриц, зват. сприче , швор. cmрицем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец; мјесецом.

4) Имена, која се свршују на з, у зван. јед. премјењују з на ж, н. п. кнез, звалі. Кнеже и т. д. Али која се имена ријетко говоре у зват. јед., код они се може чути и на зу (мјесто же), н. д. Oі Французу царе силовипи!

5) Имена, која се свршују на ги на к, у зват. јед. премјењују г на ж, ак на ч; а у лож. свуда осим род. и вин. г на 3, ак на ц, н. п. рог, звалі. јед. роже, а у млож. броју рози, розима; јунак, јуначе, јунаци, јунацима и пи. д. Али имена која се свршују на дак, пак и чак, и у род. губе а, аријепко се говоре у звам. јед.", код они би се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. па пак, папку! (мјесто паче !), мачак, мачку! (мјесто маче!) и л. д. Али која се често говоре , она имају као што треба, н. п. пепак, пече!

6) Имена, која се свршују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аж, ам, ан, ањ, ап, ар, ас, ат, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губе а, н. п. значац. знанца ; мемак, момка ; угал, угла; угаљ, угља; јарам, јарма ; oвaн, овна ; жpвaть, жрвња; Копао, котла, вјелар, вјепира; овас, овса ; лакап, лакта ; Бірач, Бирча и т. д.

2) Сва имена, која се свршују на о, и млога друга, особипо једносложна и двојесложна, нарасту у млож. броју на еви или на ови:

а) На еви нараспу она, која у півор. јед. имају ем, н. п. смуқ,

смуђевин ; нож, ножеви ; краљ, краљеви ; пањ, паљеви : цар, цареви ;

брок, брођеви; мач, мачеві; кош, кошеви и т. д. б) А на ови сва оспала, која утвор. јед. имају ом, н. п, град,

градови; поп, попови; копао, котловн; соко, соколовн; гавран,

гавранови ; јаспријеб, јастребови и т. д.

Но ова сва имена могу имали и по правилу, и код ђекојн се говори oбaдвоје, н. п. миши и мишеви; рози и рогови ; пијетли и нијеплови; суди и судови и т. д. а код оспали се чује у пјесмама, в. п. пути, ножи, орли, говрани: Бе се вију орли н гаврани и пт. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, у млож. броју у свима падежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари; Србин, Срби; Лапинин, Ланни и п. д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на даци на пац, у свима осталим паде. жима осим род. млож, губе дип, н. II. желудац, желуца, (род. млож.) желудаца; отац, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли имати и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у твор. јед. имају само на ом.

п. Особимо преба улампипи код ђекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож. и мјесто а, н. п. црв, црвн; мрав, мрави; мјесец, мјесеци; вам, ва пи; динар, динари; а ђекоја имају из ин, н. п. сап, око 9 са пти и пуно 2 сата; пуш, пу. ша, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, пепі пути и т. д.

2) госп има у род. млож, госпи и јун госпи.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дании п. д. А с ријечима Ђурђевдан, Јовањдан и т. д. има урод. дне, н. п. уочи Бурђева дне; ођурђеву дне. Тако се говори два дни (двадий), швидни (прідні); а даље се каже

пен п

[ocr errors]

четири дана (слабо биг по рекао четири дни), педана (пет дни ни пошто); пропа доще ми толики дни и т. д.

4) пут има у род, јед. ипущомипулем: а) н. п. ја сам за пу. пом; споји под пупом, б) н. п. оде пулем.

5) коњиц иста у звалт, јед. коњицу (мјесто коњиче! може бити да се разликује од коњик ?), н. п.

„„Јунак коњу говорио:
„Ој коњицу добро моје .

6) Сприц у млож. броју говори се исприцеви и спричеви; ако и зец, зецови и Зечеви.

7) коњ има у дап., пвор, и у сказ. млож. коњ ма (а не ноњима); а зуб има и зубма и зуби ма.

8) Човек у млож. броју каже се људи (а не човецит), и склања се ево овако: и. људи, р. Људи, д. људима и људма, в, људе, 3. људи , т. људима и људма, с. људима и људма.

Друго склоненије, По коме се склањају сва имена женскога и (оспала) мушкога *) рода, која се свртују на а, н. п.

јединствени број И. жена, змија,

Књига,
мука,

лушка, вара, Р. жене, змије, Kibire, муке, пушке, ватре, Д. жени,

змји,
књизи,

муци, пушци, вари, B. жену, 3мију, киьигу, муку, пушку, ватру, 3. жено,

змијо, Књиго, *муко, пушко, ватро, Т. жəном, змијом, , књигом, муком, nýıukóm, ватрэм, с. жени, змији,

књизи,

муци, пушци, ваmри,

мложествени број и, ане, змије, Књиге,

муке,

пушке, ватре, Р. Жена, змија, , Књига, мука, п'така, ваmрi, д. жёнама, змијама, књигама, мукама, пушкама, ватрама, B. және , зміне,

књиге, муке, пушке, Bampe, змије, Књиге, муке,

пу ішке , Bampe, Т. женама, змијама,

књигама, мукама, пушкама, вамрама, С. женама *), змијама, књигама, мукама, пуникама, вамрама.

Овђе преба упампонии:

.) Имена, која се свршују на га и на ка, у дап. и у сказ. јед. премје. њују гна 3, к на ц, н. п. књига, књизи; Рука, руци и т. д. Али која се имена свршују на шка и на чка, у они се говори и онако, н. п. папки, кучки и т. д. Али ја сам слушао у Србији по селима баш чу овакови (особишо на 'пка) bе се промјењује к на ц, н. п. носи на мо

[ocr errors]
[ocr errors]

* Мушка имена овога склоненија само су у јед. броју мушкога рода, а

у млож. женскога, н. п. мој слуга, моје слуге; наше вла-
дике; Српске војводе, и п°д. А у пјесмама су овакова имена и
у јед. броју понајвише женскога рода, н. п.
„Слуго моја облачић у Раде

„Да ми да Бог, Сибињска војводо *) и код овије се имена у Сријему и (особимо) у Бачкој може изоста

вити ма у сказ. млож. и пошљедње а добије мало дужи глас, н. п. у новина, по ливада, на кука и т. д. Мени се чини да ну овом ђекоји садашњи списатељи Сремачки и Бачвански прегоне мјеРу; ја не вјерујем да би просп Сријемаіх казао, н. п. о наши данашњи Српски књига; у пешрови красни непоношент зелени ливада ин, А.. ...

а

« PreviousContinue »