Page images
PDF
EPUB

І. г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом' МАРИЈом од рода ДЕМЕЛИТА, ис њезином матером госпођом АНКом. Без њи се ска књига за сад (а може би никад) не би могла ни почепіи (1штампами) ян свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по кажанама и да постављеним столовима mако уздишу кад се шпо о народу госори, да би човек рекао и први би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пет иљада форини (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пеп. вљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се пужипи на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се опресли од свога народа, само да ништа не вшите и да им се прије һине с очију.

1. Племенипи г. CABA от тюкюли, краљ, совјетник и злаліне ма музе кавалер и пр., који је у помок Српскоме рјечнику поклонно пет словна форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бити списалieъем начертанијање којего Арађанина, и Римљана у І панији.

ІІІ. Њ, превосходителство, високопреосв. и високодосп. Г. СТЕ. ВАН СТРАТимиРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополит свега народа Српскога и Влашкога у К. н. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крспа кавалер, ж. б. к. и А. величества дјејствителни пајни совјетник, и ученога друшпива у Гешинги член ; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио приста форинти,

мјеста; а из Црне Горе! — Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Соларић у (да и он мени - пошље), онда су ме пркорили (пе јако !), што и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумеранте на ову књигу , говорећи: Да сам ударио те тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној Гори да сам заборавио. — Колико ми је овај њиов укор био Мио и драг (из млого узрока), но опелі ми је мало на жао учинио , и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем, ђе сам оно објавленије писао; піако ми је исто лежала на срцу иу памети и Црна гора, за коју сам још од фетињства мога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео смо пупка виђети, него Јадар, или и какво друго мјесто на свијету; али запо у њој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранпе, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објавленија послали, ја би назначио кога да купи пренумеране и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста се не би

преварио, зашто сам виђео, како трговци и мајстори на речени мјеспа радо чапе оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренуме ранши од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

[ocr errors][ocr errors]

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈCEJ миоковит, яравославни епископ Карлштадтски, њ, К. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник.

V. Високопреосв. г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Сол уна (дакле земљак св. Кирила и Методија), православни епископ Далматински, Бококоморски, Дубровнички и Испријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумерантіа.

VI. Племенити г. Константин ЕМАНУИЛ ЪПКА от Дешанфалве, у Салској вармеђи паб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Македоно - Влашкога Тюкюлије, који се особимо обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски рјечник , и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражно због Српскога језика.

VII. Покојни и незаборављени г. ДРАГО ТЕОДОРОВИТ 13 Трије. сла, који ми је послао близу чели нри стопи и не форинтії у сребру, и за њи накупио пренумеранпа у Тријеспу. Из Трјеспански пренумеранла види се, како људи помажу чему оке, н. п. младоме Ерцеговцу г. Вили. пу Лучићу не треба више од једне књиге, али он оће да уз:vie 10, да поклони сиропињи ; тако г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ћеце сваком по једну, а особнө 6 за сиротиіку. Да Трјеспанци у оваковим догађјајима нијесу помагали Стојковићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени запо помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарности за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учинн) рђаво и негаљало, моја је кривица и срамота; и ја ћу за оно ученоме свијету одговарати, и ђе што будем погријешио поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

1

па

[ocr errors]

Jэш неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

КІьнз:

1) Ја сам овје Српски језик разднјело на при нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), п. і. ЕРЦЕГОВАЧко, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговина, по Босни (како Грчкога, тако и Турског закона) по Црној Гори, по Далмацији, по Pвапіској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановіца ; РЕСАВСко, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу н по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и СРЕМА Чко, ко. јим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Мацарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова ћ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начина: а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п. бјелило, цвје пови, пјевами, рјечип, умјелі и, сјенина, вјечип, и пп. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, п, пренівори се

н. п.

дућ, Ауљ, хув, пуб, аѣ остане само е, н. п. Бед, ќевојка, , еца; разбољеп иҫе, кољено, љеса: позелење и, с п і $ eписе, врћемия т. д. *). в) а ће би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара нје, н. п. бијело, ријеч, дијете (род. Бешела!), де i je m, ci jено, внјек, лијевац, риједан (pje # #) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковит ријечима , ђе је у садашњему Славенском језику е, но и, пијесак (пјестови ло), вријеме (времена, временилі), млијеко (мљечика, мљечар), ждријебе (ждре6 ета, ждребеhії), јас пријеб (ја спребови, јаспре бас т) и п. д.). г) пред ј(я) изговара се као и, н. п. сијали, вијали, гријапи и т. д. у Сремачком нарјечију изговара се двојако : а) (и највише) као е, н. п, вера, мера, речип, семе, пёвати, се јапи, вејапи, грејали; бело, реч, дёте, редак и т. д. 6) као и, н. п. лв. пити, врп и я и, с т і дні исе, види пt и, зелени писе, разболиписе и т. д. А Ресавско се само по том разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. леm е и, вндеши, вршели, разболетисе, спидемисе, позеленепи, волепи и т. д. Оснм ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сушп. имена): а) шпо имена првога склоненија, која се свршују на ги на к, ну вин. млож, промјењују г на з, я на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и у Ен. млож. с, во има розе, разбно Турце, има добре опанце, изео све opace, продао кожусе и т. д. 6) што имена другога склоненија имају у дат. ну сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чупи (понајвише у ђекозим глаголима преtіега спрезања, у наклоненију неопределеном) и Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболнписе и разболе ее, смиди ми се и спидеп и се, лепи и и лелепи, позеленио и позеленео и т. д. Тако се исто ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. спи, еписе и смидип исе, лелепи и лепипи, позелењет и позелени и, ви епи и видими, ослијепољеми и ослијепили и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва при једнака; я ову сам књигу зало писао Ерцеговачким : а; што се тако говори онђе ње сам се ја родио, и пано сам најприје од мајке и од оца научио говорити ; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банакани, како Њнова браћа и по оним земљама говоре : зашто се до сад опіом ништа није писало.

2) судијин, бурчијин, абацијин, и остала овакова имена , чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пољедње и, н. п. судијна, судії јно; Курчӣјна, курчйјно; абації јна, абац ij . но и т. д.

по

[ocr errors]

H

1) Послије пизговорaсe у ђекојим ријечима и као је, н. п. пјеме.

с шјеница, пјешни, пјештан, пjе шњи и т. д. а послије д врло ријешно, н. д. додјела, гдјела (говорисе джела).

п.

и 3

3) Божји, мнчји, човечји, мишји, и остала овакова имена могу имали у женскоме и у средњем роду пичија, личије; Божија, Божије; ми шија, ми шије и т. д. Као да би у мунікому роду било Божиј, пичиј, ми шиј и т. д.

4) Ја сам овђе глаголе писао у наклоненију неопределеном, а може бити да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Ламини, и оспали Славенски народи); пим би се код нас могло уштеђени неколико врсти, зашто има млого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопределено различно, н. п. врпим, врћеми, врлепи, врши пи; волим, воље пії, воле ми, волн пи; зеленим, зелење ми, зелене ми, зеленими; с по иди мсе, си ће писе, спидеп исе, спидип исе и т. д.: али баш зало мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику пребало овако, као што сам пописао: зашто за онога, који тражи, не бат сувише било и oбaдвоје да се налази по азбучном реду, н, п. писати, пишем; и пишем, писа пи и пi. д.

5) Повраќателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особимо значење, н. моли і н кога, и моли писе коме; врћи (пушку), и изврінсе (н. п. изврела се врата; изврглисе људії) п. д., а ње нема особиног значења, онђе се може разумјети и онако, н. п. вуки, јФleppen; вук и се, fi, fФleppen ; гриjапи, wärmen; гријатиce, ftwirmen и т. д. Ово се може се додали свакоме глаголу, н. п. не пјева ми се, једе ми се, плаче ми се, не чека ми се и т. д. запо би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надап и се (као надао сам се), с мијам к се (као ш ш а се смијеш) и т. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с ј) запо, што се послије каже донијела , донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и лі. д. у Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; ау пјесмама над запреба изоспави се н (hao по се постала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (6'јело), млеко (мл'јеко), гнездо (гн'jездо), као што је мало прије напоменутиio.

2) Овье има неколико ријечи без икаквога значења, које сат ја чуо ће се говоре, али сад не знам у право шпіа значе, као н. п. плесмо, moња, илинча, фака, осока, упі акмице и п, д. А ђекоје нијесмо могли на вријеме да нађело како се зову Њемачки, као н. п. греш, *Apenya huk (Ortscheit, Schwänkel, österr. Drittel), nepae (die Tasten), cpyahu ila (Langwage, Langwelle, Langwiede, longurius , longula).

8) Код имена права и дрvetia fе споји Lipp., оно ми је казао г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које мі није могао казати како се зову по Линеју, код они смо само записали да је права некаква или дрво.

9) Ова кршпена имена Српска , што се налазе у овој књінзи, живе и данас у народу Србскоме, по неким мјестима манье, по неким вінше. По Србији млого

и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре , а по Сријему, по Бачкој и по Банату, више и има у презименима, него;у именима. Због имена Српски вриједно би било на

оң

1

Iяшапалпи један по меник из намаслира Раче, који се сад налази у Фрушкогорском намаспиру Беочину. То је велика књига, као окоих на по табака (in folio), и у њој има неколике иљаде Српски имена (мушки и женски) : мислим да су они људи, који су намаспиру паруснје писалнБњага се па почиње овако: „С Богомb почнаемь сый светый и Боже„свены помени.В. Възнесеніа Господа Бога и спаса нашего Ісуса Хрiспia „Eb храме раччи (!). поменованіе вьсѣхъ православныхъ Хріспань." То јој је име ; па онда почиње овако: „Поменикb господам Сръбскым помени Госдоди душе рабь своих. помени господи благочестиваго господина влаДыку Сръбскаго неманю, Сімеона монаха и муроточца. и благочестив у „Госпожду монахію Анастасію. *) Благочестиваго и приваго краля спефана „монаҳa Cїмеона и монахію анну. Благочестиваго краля радосава монах „тэакна; и монахію анну. Благоч. краля Стефана уроша монах Сімеона и у гонахію Елену. Благоч. краля Сліефана, монах Oекшиспа. Благоч. краля „Сефана уроша. Благоч. и приснoпоминаемаго цара спіефана. Благоч. и „приснoпоминаему царицу монахію Evгію. Благоч и приснопом. цара уро„ша. Благоч. краля Блькашина н сына его благоч. краля марка. Благоч. к приснопом. кнеза Лазара. Благоч. и присноп. госпожду монахію Evгжнію. „Благоч. и приснопі, деспота спіефана. Благоч. и присноп. Блька бранковића, „Благоч. и присноп. госпожду монахію марину. Благом, и хрiсполюбиваго юргя. Благоч. и присно. господу деспотпицу Ерину. И чадь ихь. Благоч. „деспота лазара. И подручіе его госпожду Елену. Благоч. и хрiстолюб. цаурицу Мару. и гръгура. и спіефана. Благоч, и хрiсполюб. монахію аггелію. „Благоч. и хрiсполюб. Їоанна деспота.” Послије ове господе споје митрополиши ево овако (вьсеосвещенaro) : „Максімъ вишеградскій. *) Марко звор„ник В. Григорій пожера (пожаревачкі ?). Факуib cрм (сремски?). їwсіф баня(?). „Desфанф neh. їәсіф баня. Максiмib маркова црква (?). Симеон) —. јаким „Desiopи Макарій митрополипи дабрскін (?). Исаій

григорїи ужчки -, митрополить. јаһим —" за минипрополипима иду калуђери, попові: , Ф, Ди и кене, али све особилio, и у реду свако ме из почетка. Код мло. ги имена стоји и од куда је онај, а bешто и које је године записан. Калуђери су сами писали сваки своје име и намаспир од куда је; а имена проспни људи писана су минејски лијепо, готово као једном руком. На имену књиге не спојн кад се почела писапии ; врло спара не може бити, зашпо није паргаменті, него арпија (врло лијепа и јака). Ја сам ту књигу се у прочатио и нашао сам најстарији поліпис калуђера їыс і фа из доице од године 1623. Ту има калуђера и из они намастира, којима се данас јева зидине знаду, н. п. из Воп њака, из Ивање и т. д. А има и иә оналохи намастира, којима ја заисша никад прије имена чуо нијесам, тао н. п. равна рѣка, нуманица, ораовица, осавница, дуи К, зобекови Кѣ, Өомина, Списанова цъ, Бранковина, уреклач”, Доноа ш", ромјонъ, вуса цъ, кои ць, доица, добрунь, ма р. закъ, мажи Аъ, ме Кавалъ, града цъ, рибница, шемл 10 гъ. Ова

*) Онђе се ова сва имена из почетка tiочињу. “) и митрополипи стоје онје из почетка,

« PreviousContinue »