Page images
PDF
EPUB
[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

H

Код овије мјестоименија треба углампили :

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дап. и вин. јед.,. 3 у дат. млож. броја двојако; а мјестоименија пребега лица имају двојако у свапори рода и у обадва броја у род. далі. и увин. Бекоји мисле да је по све једно (као н. п. Код прилагателни имена жумога ижутог; жутоме, жу: тому, и жуп ом), него само да је ово друго уговору скраћено од првога.*) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мені, теби, њем у, њој; мене, пебе, њега, њу и т. д) спојн: а) у почетку

п. не може се рећи пи смо дали, га сам вијео, ле су звали; него пеби смо дали, њега сам виђео, мебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (а турецd) на мјеспоименију, н. п. зовни њега, казао сам и теби, дао сам и mеби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјесжолменија првога и другог лица у вин. надежу), н. э. код мене, код meбе, код њега, код ње , кмени, к вама, књима, к њој; ау вин. падежу у прво: а н у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за тебе пли за пе; пред мене или преди ме, пред себе или преда пие, пред себе или пре да се ; ay прећем лицу само се прво узима , н. п. пред њега (предань, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (преда њи) и п. д. А у оспiaлим догађајима говори се друго ме, іше, га, је, се ; ми, ми, му, јој; нам, вам, им, і, ні); н. п. боји ме (пе, га, је, ) се, казао ми (пи, му, јој; нам, вам, им), звао сам га и пi. д. ***).

2) Мии пи: а) узима се кашпо мјеспіо мој и твој, н. п. јеси ли ми виђео коња ; виђео сам ми брала ; био сам и код куће и п. д. А 6) Кашло не значи готово ништа, него се говори (особито пи) као за неко чудо, н. п. лијепа п и је, јадн је убили! чудно и га превари! Чарна горо пуна ли си лада! Ньу ми пиша Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Снип сам пи и се наспавао ; јеси ли ми здраво путовао ? и Iя. д Ово иде у прво значење (мјесто мени и меби).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њи њга; и ово се узима само с предлогом и у значењу се не разликује од њега, н, п. за њ, зажга или за њега; предањ, предањга или пред њега; ми моњ, мимоЊга или ммо њега и т. д.

4) Мјестоименија првога и другог лица имају удал, јед. осим ми и ти, још двојако: ме ин или мене, те би или шебе. Народ понајвише говори мене, мебе ****), а списатељи и књижевници мени, пе би да се разликује од винипелнота!).

5) Текоји додају у род. дап, вин. иу сказ. једин. броја, ну дап. в сказ. млож. на крају ка, кар и карена, н. п. меника, меника р, меникарена; теб ика, шебікар, пие бикарена; менёка, ме

[ocr errors][ocr errors]

у Крајини Неготинској и у Црној ријеції говоре я ни (мјесто намт), н.

п. да ни си ти жив господару! да ни је Бог дао и ш. д. **) Запо kекоји пишу 'га, "му, 'им и т. д. **) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између

мнѣ и ми, пе бѣ и ми, мене и мя, пебен пя, себеи са (прем да наши дојакошњи Славенски грaмaлици никакве разлике не наномињу). Да ли би (н. п.) све једно било : Помилой мя Боже, и по

милой мене Боже ? хия) Ово је управо од Славенскога мнѣ, де бѣ (е мјесло ѣ, као и на

више мјеспа).

Теар, ме некірека; његака, његікар, његакарена и т. д. (у тушкоме и у средњем роду).

6) Код свију име на винителни је падеж у средњем роду као иТРА. , а код ови мјестоименија није, него је вни, у средњем роду као и у иунікoме, н. п. шта је том bеniеny, mе плаче? избила га мати; като ми платно? однијела га вода и т. д.

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дати. и сказ., а у млож, броју даш. твор. и сказ., а овђе није : зашто сказ: у јед. броју не може напии ми, ти, му, јој, него само мени, меби, њему, њој; нити у лож. броју могу пмапи твор, и сказ. нам, им, него само нама, њима.

III. Која шпо присвојавају , н. п. мој, моја, моје; півој, твоја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша, . ваше; њиов, њиова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (ње зин, њезина, њезино); нечиј, не чија, нечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије.

Мој, овој, свој, склањају се ево овако :

јединствени број.

туші.

Женск.

средњ. и мој,

моја, моје, Р. мојега(-ега), моjer(-ег), мога, міг, моје, мојега(-Ега), моjer(-ег),мога,мбг, Дмобјему(-ёму), мојем (-ём), моме,мом, мојој, мојему(-ему), мојем (-ем), м'ме, B.mojera(-êra), mojer(-êr),nóra,môr(mój),mojy, moje,

мом, , 3. мој,

моја, моје, Т. мојим (мојимі), мојијем, мојот, мојим (мојим), мојијем , Смојему(-ёму), мојем(-ём), моме,мом, мојој, мојеміу ( ёму), мојем (-ём), моме,

мом: мложествени врој. И. моји,

моје, моја, Р. мојије, моји,

за свара іmри рода, Д. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем ј

меје, моја,

моје, моја, т. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем за свари рода, С. мојима (мојимај, мојим (мојим), мојнјем

[graphic]

В. моје, 3. моји,

Његов, њиов, њен и њезин; склањају се као ж уп; наши ва ш; фао врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

iv. којима се што показује, н. п, мај, па, то; двај, два, во; исми, иста, ис то; шаков і, такова, лаково (in акав, таква, макво); овакови, овакова, оваково (ові кав, оваква, ова в б); онакови, онакова, онаково (она аав, она ква, ояаквб).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

[merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][ocr errors]

ma,

ma,

дложествени број. 8. ми )

, P. mije. mn,

за сва природа. Д. пигма ; пам, пијем) B. mé,

ше 3. Т. mй ма, пям, мійјем

за сва природа с. Мама, пігім, пијемј

Исти, пакови, овакови, онакови, склаьају се као ж у ми.

V. Којима се шпо ли па, н. п. кујя, која, које? ко (ко) ? и мо (шпа? чај, чија, чије? каков ii, какова, каково (какав, каква, какво) ?

кои што склањају се ево овако : И. к(пко),

што (tuma) Р. к га,

upra, (uma) д. коме, кому, чему, B. кога,

iumo (uma) 3. Т. кеме, кім,

чиме, чим, , c. коме, кому, чему,

Који склања се као мој; какови као жути; а чиј (чији?) управо као врући, али опет због неки мали разлика ў говору даћемо му особило склоненије :

јединствени број.

[ocr errors]

мушћ.

женск. сред 1%. И. чији, чј (чі)

"чија, чије, Р. чијега (чијега), чијег (чијег), чије, чијега (чијега), чијег (чнijer), Д. чијему (чијему), чијем (чијем), чијој. чијему, (чијему), чијем (чијем), В. чијега (чијега), чијег, чијег (ні), чију, чије, 3. Т. чијим (чим)

чином,

чијим (чим) с. чијему (чијему), чијем (чијем), чијој,

чијему (чијему), чијем (чијем).

мложествени број. И. чији , ч.7ј (чи)

чије, чија, Pчиijије (чије), чији,

за сва природа

чије, чија, , 3. Т. чијима, чијимт

,

засва при рода с. чиiјима, чијим

VI. која се односе на ствар; такова су мјестоименија: којн, кои шпо, која по себи нијесу друго ништа, него мјеспоныменија којима се пипа, само што се у другом смислу употребљавају, н, п. ја, који (која, које) желим; пи, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, кои мисле -; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда поправити; види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани ; ко се у коло ваma, у ноге се узда; код кога се нађе, да - с ким је опишао, не бе доhи и т. д.

В. чије,

*) Може се ђешпио у Србији чути имі з й, род. і зй ялті зије, даа.

двор, и сказ. шиг й ма, тизим, изије м.

Кад је говор о пирећем лицу, највише се говори што мјесто који, Жоја, које, али по особипом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене ; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пнли; човек, што смо код њега ноћили ; човек, што су му қоња украли; човек, што смо та *) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме ; столица, што се на њој сједин ; hњига, што се из ње учи; перо, цито се (юн.) пише **); чо. век, по смо о њему говорили ; подај оном човеку, што је донијо врећу; мени код оног човека, шпо сједи онамо ; подај оним жудма, што споје на пољу и пп. д.

о, глаголу.

(de verbo) По значену могу се глаголи раздијелипін у три реда: 1) неки глаго, Ак показују да ко ради шпіо извјесно изван себе, што свагда мора спајання у вин. падежу, н. п. писа ми књигу, сјећи дрва, копа тпи виноград, јесші меб, носи пи воду и т. д. и ови се глаголи зову гіејстон шелни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао враЖа на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајеш се, надатисе, наБағѣ и ва жисеи т. д. и ови се глаголи зову повраћа мелни***), који у правом смислу нијесу друго ниша, него глаголи дјејспівителни : зашто и њов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који 1. рэдн), н. п. брија ми се (себе), весели писе, као бријати га, весели и не и дi. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствагч, Бли посао, који не нде ни на шпіо, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, спавами, и Ки, сједитя; гори дрво, пече вода, уздисали и т. д. и ови се глагоАя зову средњн (verba neutra) ***).

Примтјеч. 1) Ово разделеније глагола готово не вриједи ништа: за. iшio готово свали дјејствителни глагол може бипи и среднъи (али прави средньи глагол не може бити дјејствипіелни) , н. п. пјеват и пјесму, игра ми коња, копати виноград, ораш и њиву, виками људе, то су дјејствителни глаголи ; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјеват и него плакати; матор се коњ не учи уграти; ним умијемораш ни копати; јечам mpчe a ракија Енче ня), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наші Славенски граматици називају још неке глаголе страдаМелни ма, а неке опложи мелнима (deponentia) : но такови глагола ни. шк има у Славенскоме ни у Српском (као ни у њемачком) језику

*), него

[ocr errors]
[ocr errors]

") Кад се говори о бездушним стварима , онда се у мушкoме и у сред:

њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, што смо данас купили; да ли платим чашу, што

сам разбио ; добра је она пушка, што си ми поклонно; какво је оно вино, по смо данас “) од оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изослави

оно њиме (њимі) и њоме (њом), н. п. брус, што се бритва оштри;

лопала, што се жиіо впје; гвожђе, што се кашике дубу и п. д. *) Haruи Славенски граматици овакове глаголе зову спра дапі ел

ни ма, а неке отложи мелни ма. *) Ово је узето из Латинске граматиске, зашпо Лапини имају гла

гөле дјејстви телне и спі радалелне, а ови ниши су дјејсті. Сителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи

род између мушкога и женскога). а) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче.

4) Bef ако да би ко узео (за опложителни глагол) чупи и, који има значење глагола саврішитeлнoгa, a сriреже се као глаголи несавршителни, п. ј. има полу прошавие вријеме, причастије (и дјејепричаспије) садашњег времена и суштеспівилелно од причаспија страдаmeлнora: чуја, чујќше, чујас мо, чујас по е, чујауі чујући, чуз ёье (ч. п. по чувењу).

[ocr errors]

1

оставило

н.

[ocr errors]

П.

као

еу то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинског језика : зашпо су мислили, да сваки језик оно мора имали, што има Грчли н Латински ; а што Славенски језик има, а Грчки и Лапински нема оном нијесу били нн мукает (или ако су шпо и натіоменули, а они су о пом тако што рекли, као што говори човек оствари, коју ни сам не. разум је), као н. п. двојако значење прилагателни и мена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, мебѣ и пн, себѣн си, ме. не имя и т. д. и Бог зна шта се још у Славенском језику није тако из

и изгубило! пп. односипіелно мјестоименије ш ш о, имају свих садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљапии, него су га изостави. ли преводници; зашпо су мислили да је оно све покварено, говедарСки и свињарски, што нема у Латинскоме у Грчком језику. Да се вратиме опепіл к смрада пелни ми о піложителним глаголима, м. пп. Лапшинин каже једном ријечип a mor, Tau dor, rоgог и пр. д. а ми у нашем језику морамо за сваку пу, ријеч узепін двије, пт. і. Љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узепи при ријечи, п. і іф mеrvе gеliебе, бивам љубљен), іt were gelobt (бивам даљен) и ц. д. које вислим да ће сваки признаци, да не иде у спре занье глагола: спрезање глагола и склањање имена се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. љубим, љубин, дуби, љубимо, љуби ме, љубе, љубља, љубипи н пи. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и пi. д. А пруждаю са ни је глагол от лоа и мелни, ни бїю ся спі радателни, него су обадва дјејслірителни повраћапелни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејсгавицелни и средњи) могу се опелi раздијелилік ) на глаголе саврщң телне (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пуiп рађен и свршен (илiк да ће се радили и свршими), н. п. закопа і и, записалии, доћи, наћи, да ти, рећи, викнути, дигнупі и, мен нупи, умрије ми, уздан упии п. д. 2) на глаголе несавршиш елне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копами, законі авалі и, писати, записива ми, долази пін, налази ми, праж и пти, дава ли, говорити, викаII и, ди за пти, метапі и, умирали, узди са пи и т. д. и ово је најважније раздјеленнје наши глагола; 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, ако у значењу, тако и усирезању: защото а) савршител. ни глаголи не могу имати полупро шав шега време на ни причаспија (или дјејепричастинја) садашњег времена. б) несавршнителни глаголи имају у будућем времену у накл

клоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишеми п, д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинити сути, име (од причаспија страдалieлнoга, кад се промијени н на нь е), н. п. копати, копање; долазн пн, долая ење; љубиши, љубљење и т. д. а савршителни глаго. ли пога немају, осим неколико ријечи које су остале као од спарине, н. п. заклами, закланье (јели веќе јање за заклање); постапи, поспање (од постања свијепіа); посратисе, посрање (не би с њим

ни на посрање) ; поуздап исе, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допуспін піи, допушење, опрос пипи, опрош meње; вјенчами, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе) ; али од оспалије глагола не говори се, н. п. закопање, на ђење, пољубљење, загрљење и пп. д. г) будући да посао савршипeлнoгa глагола нема трајања ни мало, запiо се њим и не може одговорили на пипіање; шта чиниш? него мо шма си чинно? ищ па ке ц чини ли? Може бити да заmо bекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и т. д. будуће вријеме ; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запjева мо; кад нађе м; успіани нека он сједе; спани да и кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и п. д. А будуће је вријеме од ови глагола: доли бу, звојева ку, набићу, сјешћу, казаћу, пољубику.

OIImao

са

« PreviousContinue »