Page images
PDF
EPUB

"

о у двојABA њ услов А.

(de literarum geminatione) Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је ху Сла» венском језику, н. п. маапи, маање; снаа; ора, сраа; пра, пра а; гра, граа; с тра, спираа и т. д. Истина да се ове ријечи мушкога ро. да, у родині. јед. тако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова —
„Праа има, ал олова нема
„Лодигло се неколико Влаа
„И повели у пиквици праа*)
Два е и два и тешко ке се е наћи заједно једно до другога,

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се. а послије о претвори уо; али народ свагда у паковом случају слије она два оу једно дугачко, н. п. колац, көца (мјесто кооцаў ; болан, бона; соко, вб, cг, сб чица, до, спо, го и т. д. (ја се опомињем са» но удожмоо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у СлаЕенском језику х, могу се и два о заједно наки, н. п. соа, у звателн. соо; по од, пооде, поодими и п. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок. у maьовим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у шрбуу, у ко• вуу, уруу:

» у злу, руу, у кожуу,
, у злој капи, и шубари

Два једнака полугласна слова нигђе не могу спајали заједно у Српском језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе, ној ријечи, н. п. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржалі я, мачји, мачнца (а не маччјни т. д.), квочка, квоче пина яд, д. или се уметне а међу њи, н. п. oдaдни пои, изазва ти, одаАријеши, без аз лен; као и са сином, са сестром ; са земљом и т. д.

о СЛАВЕН cким слов и мА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae) у Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, п. ј. а, б, в, г, д, е, ж, 5, 5, з, и, ї, к, л, м, н, о, п, р, с, п, 8, 9, ф, х, 3, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, е, ю, х, ю, а,

А (я), 3, ф, ө, у. Ако јони к овима додамо ћич (која се налазе у Српским рукописима од 400 и вие година), и оно ж, шпіо се налази у Србуљама, онда ће и бипін 48. Из овије слова ми имамо : а, б, в, г, д, е, ж, з, й, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, ъ (о којима за сад не треба више говорига); а немамо: 5, 8, 1, 8, ф, х, %, ш, ы, ъ, , ё, ю, А, D, а, Ф, я, 3, Ф, ө, у. Да узгред и њи мало прегледамо; ѕ Чипа се данас уславенском језику као из (и Руси су га оставили одавно).. қНије друго ништа, него з, само што је друкчије начињено. 1 Значn ) као и, н. п. вїно *), архімандрi mъ, пїю, Марї а и тд.

• као і, н. п. ближнїї, домашній, горній, коз їй и пі: д. 8 Значи као и у (в њега су Руси оставили). ф Само је за пуће ријечи, и изговара се мало тврђе него в. Проспи Срб

љи или га" изговарају као в, н. п. С п е ван, Стева; Вилио, вића и т. д. или га промијене уп, н. п. Слијепан, Трипуњдан, Трилл кои т. д. Но будући да у нашему језику има ријечи Турски, које

2

2

*) Бекоји наши Списатпељи пишу раана, подрааними, вооз и т. д

Ово кини је Српски ни Славенски, него је Њемачко-Српски : зашпо су они виђели ђе Нијемци овако крпе и натежу у њирвом је. зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се

нтите од слова, п. ј. да показују и разлику гласа ў ријеч эх а? ") Већ и Руси шипту видо, архимандрит ъ.

[ocr errors]

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, аферим, седеф и т. д. *), а макове Бекоје морамо узимапи и Грчке и Латинске: защо ћемо и

ми узели фмеђу наша слова, x Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Лапинским ријеч-
вла, ороге од Лалинскога һорог и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
раба р; ман ўпи, дунуп и, маов ина, дуовник и т. д. или су
та промијенили і) ув, н. п. сув, глув, кува ми, дува п и н пі.
д. 2) уг (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. до-
фог, вићег, на Бог, чуг; ораг, наврг брдаи т. д. з) у і, н.
л. смеј и пi. д. 4) ук, н. п. женик.
Какогоѣ шло се г претвара ужи уз, ако се у Славенског јези-
ку, претвара ҳу си уш, ну таковом догађају Срби су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
орашје; дијали, дишем, мал ми, маш ем; снаа, (дam.) сна-
си (и снаи); дува ми, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ће би се х изговарало, али га опет морамо узети за лиуђе ријечи (овье пиреба разумјеіти и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе нипін би смијо уписали возду, ни воздуг, ни воздуј. ни воздук: зашпо онда нини би била ријеч наша ни Росијска),

као и ф. . Није слово, него је читав слог (әл, или ом) и ријеч. Од прије, док

није било артије ни шпампе, морали су људи све књиге писали на партаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљеп. ше артије сад; зашто су се старали да пишу што се може краће ; и тако су почели надмеліапин пишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодни, н. п. xс, би, двдь, бъ, ь, значи христос, отац, давид, Бог, господи т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу шпіо се шпеђeo пaргамент. щ Такођер није слово, него је састављено као и ш; Руси и остали, сви

голово, Славенски народи изговарају га као и ч, тако и нови књlжевници Српски по Српјему, по Бачкој и по Баналу; а оспали світ Србљи (као н. п. по Србији, по Босни , по Ерцеговини и п. д.) и Бу

зговарају га као шлі, н. п. аще, щедро л а, пища, пещера, чате аш те, іш педро піа, пиш па, пештера и т. д.*). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шп, н, п. ш ш н п, за штип иши

ш тука, іш мене, шпо ипа п іг, приш п и т. д. или ћ, н. п. нов,

пе, моћи, пели, же би, пишући, одећи, позлаtен и п. д. в Има глас између еин (готово као њемачко ї), али у Српском језику

нема лаковог гласа, нити га Србљи могу изговорипіи, него га у

црквеним књигама чиптају као и, н. п. син, риба, бики т. д. Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшaвa пoлyглас

на слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость,
се учи ли ељ, коњ, лебе), радос би т. д. ***), у сларим киьи.
гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ), н. п.

гари изго

[ocr errors]

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан.

тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, піано, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиши, уфати пін,

зафати ми, до фа ми ми и т. д. **) и у сријему има старије попова, који још овако чате. **). Може бинти да Руси могу њим умекшапи и оспіaлa пoлyгласна слова

н. п. б, р, си пi. д. али Србљи не могу. И само ди напињу се
само нови књижевници Сремачки и Бачвански да чипају као фик,
п. госпођ, пуб, коск и п. д. а остали сви Србльи читају, као
што и говоре , господ, душ, кос шиш, д.

н.

"вь заповѣдеxь півоихь; кь заповѣдемь лвон мь ; печаль

прї¥є пме грѣли никь ставляющих законъ твои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

Слије полугласније слова (а у почепіку и послије самогласније слова ни ротипо*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горђ, чак се вјера, мера, рјека, горје и т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чати као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се у љ, а са н у њ), н.

п. лѣпо, нѣдра, чали се љепш о, њедра и т. д. • у почетку се изговара као ѣ (је), н. н. єдинъ , є жъ, чами се једин,

јеж и т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа :), н. п. omє цъ (у родині. млож), спасєнї я (у имем. млож.) и

т. д. ю Какого, што је ѣ сложено из jие, тако је ю сложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чаши се југ, царіу, моју и пi. д. а кад спіоји, послије лин, онда се л чами као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чапи се људи, земљу,

си ја птыњу, богињу и т. д. X tјус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. с (4) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво

ја слова. в (а) Сложено је на јна (као нѣ из jие, ию из јну), н. п. на воръ, а

года, царя, моя, творятъ, чали се јавор, јагода, цаеја, творја, мојаи т. д. А кад слоји послије лин, онда се

чаши као љ, н као њ ая као а, н. п. земля, Свя пі ын 11, чапи се земља, свја пыња. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили). • Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него

као пі; Руси понајвише пишу (и ніговарају) ф мјесліо ө, н. і. Феодоръ, Афинни пi. д. А у Бекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) мјест ө, н. п. пеале ръ, математика, аппека. v Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паvелъ, evхарї слі їa, evаггеле. 2) као и, н. п. муро, пуран,

и т. дВећ и Руси пишу Павелъ, евангелїe, пиран нъ и т. д.

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (нипін им пребају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, који је Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, к, ц. з Је и код нас готово само за туђе ријечі (осим увјецбалти, наруџбина). $н ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, і вердь, адь, мѣдь,

преба чипапи лебе, Госпођ, вер, јақ, мјеђ; апуть, радость, милость, (ако треба чипіати) пућ, радоск, мнAcc t: онда Славенима треба њић, као и нама : зашпіо они само

слова немају, а гласове имају као и мн. лињТребало би Славейима какого, и нама. Кад би у Славенском језику

(вли барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или преба
чапити конем, или коњ е м; кон и, или коњи; конски, или
коњски; учителем, нли учителем; учи пели,
мељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или
вољи оца небеснаго; книга, или књига; к оли, илк коми;
кни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обнов-
љен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсу-
дити, или имају правије ћеца, која поју у цркви Буди им ја Госпо-
дње, или учитељи и свештеници, који чимају Господне и т. д.

Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни пиреба чапиши ми и њи: зашто је (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор : кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писаши дни ю, него аку, м. п. пребало би писали землу, волу, боги

HAJI

учі

[ocr errors]

ну, кона, учитела, кону, учи и елу, па би се чалило земљу, вољу,

богињу, коња, учи п ета, коњу, учи пељу: него је шо, с опрошењем, крпељ, који показује недосттамак Славенске Буквице.

Тако је исто потребно ју Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судія, у вин. струю, трою, судїю: пребало би и у род. и у дані. писани струји, Троји, судији,, а не еш ру и, трои, судїи.

ОГЛАСОУДАРЕНИЈу.

(de accentu)

у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први с) споји над оним словом, ће се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, преме mапи, преметнуп и, пица, ли ми, крс, прс п и пп. д.

Други (1) споји над оним словом, ће се глас управо протеже, н. 1. грана, овца, сека, рўка, вика на и, душа, рй капи, весеље, прка ми, срна и т. д.

трећи о спіоји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, лело, бир, сўнце, круг, рој, памп и ми, прн, крв, прк, црњка и т. д.

Чепи в рпія (1) споји над оним словом, ће се глас пaко протеже, да од пропезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родипі. млож.) десет људи, пеш оваца, свију народа и Пі, д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, шо ќе се по времену одредити у граматикама; а ми овѣе за сад само да опоменемо још нешто код овије знака гласоударенија, да біг се лакше могао познати прави глас ријечи :

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечма, н. п. бацапи оштрије се изговара над значи ftефеп, него кад значи wеrfеn ; пaко се ора изговара в шприје кад значи діе tефte 3eit, него кад значи ніс дир; ако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зало сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (ѣе се оштрије изговара, као што се може виђепи код бацаш и, јарица, пара и, т. д.

2) код трећега () треба упампипи: а) ђе је го, на другом, или на прећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштрн (*), н. п. овчар, рамар, радб'с пі, господар, готовљење, горі падник, војводовање и т. д. запо ја нијесам (свуд) ки метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, pa map, рвач, радос ? , рањење, ношење, мо п а ње,гњецован, голепан, грађанче и лі. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. 1. г) повљење, ријење, војводовање и . д. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писали (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. пісање, стругање, досаѣ ивање, откупљивање, љу. бљење, и т. д. в) голіово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шара м, вё жем и пт. д. (у оваковим глаголима).

3) и четвртога је знака (1) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десетін лијепи друга (што се конци препредају): овѣе се уде сепи лијепи друта не проптeжe mако глас , као уседам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дўга; десеш грана, и допао рана и т. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, вӧдо, водом, води, воде, вбда, вб. дама; соко, соколе, со коле; ло нап, лонца (а ронац, ронца!),

онци, донаца, лонцима; пісалі и, пишём, писаше; јунак, јунака, јуначе, јунака и п. д.

[ocr errors]

склонь нил А.

(de substantivorun declinatione)

Српсна имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број 11. jener,

колач, ора, мије, соко, коmао, Р. јелена, Колача, opaa, мија,

сокола, котла, д. јелену, колачу, орау, Mijy,

соколу, котлу, В. јелена, колач, ора,

мије,

сокола, коmао, 3. јелене,

колачу; браше, мију, сколе, к"пле, т. jеленом, Колачем, ораом, мијом(мијем) соколом,

кепілом, Колачу. орау, мију, соколу, ксплу,

мложествени број. 1. јелени,

колачи, ораси, мијови, соколови, колілови, Р. јелена, колача, браа,

мијбра, соколова, колова, д. јеленима *), колачима, орасима, мијовима,

соколов има, копловима, колаче,

opae, млізове, ссколове, котлове,

колачи, ораси, мијови, соколови, коплови, т. зеленима**), колачима, орасима, мијовима, соколовнма, кпловима, с. зеленима**), колачима. орасима, мијовима, Соколовима, котловима,

с јелену ,

Б. јелене, 3. јелени,

* У пјесмама се налази ћешпо. дап, млож. као пвор. јед. (као што је

иу Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако Турком Турски селам даде и п. д. Бешто се овакови дап. млож, падеж може чути и у говору, особимо у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасу на еви или на ови, н. п. Волово м, соколовом, царевом; пријатељем, момком и п. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја по нијесем чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим' , соколовим, царевим", пријатељим (као Турски Турцим” Бога називаше) ; или валов'ма, пријатељ'ма и т. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. ппрстом, зубом, нов

мом ? ") Бешпио се може (особнпио у Сријему, у Бачкој иу Банату) изоста.

виши ово ма у півор. и у сказ. Млож., н. п. с јелени, на волови, укотловии п. д. и овако се по речении мјеспима (особито у писању) изоставља ма у твор. и'у сказ. код свију имена (осим пребега склоненија) суштеспівипіелни и прилагателни , и код +екоји опјестоименија (н. ш. мој, твој, свој, чиј). Али у Србији, у Босии и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. Асајдуци Како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или испред м, нп. На синфнрим ситне піmревке; у Руњанским зеленим шмивиди г; Под чадор”ма робље доаѓјелише я н. д.

« PreviousContinue »