Page images
PDF
EPUB

о у двојABA њу слов А.

(de literarum geminatione) Два а једно до другога налазе се само у оним ријечма, ђе је ху Сла» венском језику, н. п. маап и, маање; снаа; дра, ораа; пра, пра а; гра, граа; стра, слі раа и т. д. Истина да се ове ријечи муш ро, да, у родип јед. ако изговарају, као да би било једно дугачко а (а), али су у пјесмама свуда два слога, н. п.

„Од пушчаног праа и олова
„Праа има, ал' 'олова нема —
„Подигло се неколико Влаа
„И понели у пиквици праа*)
Два е и два и тешко ќе се ђе наћи заједно једно до другога,

Два о могла би често доћи једно до другога у оним ријечма, ђе се. А послије о претвори уо; али народ свагда у паковом случају слије она два оу једно дугачко, н. п. колац, піца (мјесто кіоца) ; болан, бена; соко, вб, с., со чица, до, спо, го и т. д. (ја се опомињем са. мо упом моо два о да се изговарају). Него у оним ријечма, ђе је у Славенском језику х, могу се и два о заједно наки, н. псоа, у звателн. соо; по од, пооде, поодими и т. д. (и у сложеним ријечма, н. п. црноок. У паковим ријечма могу се наћи и два у заједно, н. п. у првуу, у ко+ уу, уруу: » у злу, руу, у кожуу,

у злој капи, н шубарн

Два једнака полугласна слова нигђе не могу спајали заједно у СрпЖом језику, него се свагда једно изостави кад се догоде у каквој сложе, ној ријечи, н. л. безакоње (мјесто беззакоње), безаконик, одржапи, мачји, мачнца (а не маччјии т. д.), квочка, квоче пина и т. д. или се уметне а међу њи, н. п. oдaдни пти, изазвали, одаАријеши, без аз лен; као и са сином, са сестром ; са земљом и т. д.

o СЛАВЕН С ким слов и мА.

(de literis linguae Serborum ecclesiasticae) у Славенскоме, или у нашему црквеном језику, има 45 слова, п. а, б, в, г, д, е, ж, 5, 5, з, и, ї, к, л, м, н, о, п, р, с, п, 8, у, ф, х,

, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, €, ю, А (я), ф, ө, у. Ако јои новима додамо Кии (која се налазе у Српским рукописима од 4oo и више година), и оно ж, што се налази у Србуљама, онда ће и бити 48. Из овије слова ми имамо : а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ц, ч, ш, ъ (о којима за сад не треба више говоришган); а немамо: 5, 8, 1, 8, ф, х, ш, щ, ы, ь, ѣ, €, ю, , ю, а, в, я, 3, ф, ө, у. Да узгред и њи мало прегледамо; • Чита се данас уславенском језику као из (и Руси су га оставили одавно).. * Није друго ништа, него з, само што је друкчије начињено. 1 Значn ) као и, н. и, вї но **), архЇманд pї mъ, пїю, Марїa и ш, д.

2) као ј, в. п. ближнїї, домашній, горній, коз їни пі: д. 8 Значи као и у (и њега су Руси оставили). + Само је за пуће ријечи, и изговара се мало поврђе него в. Проспи Срб

љи или га изговарају као в, н. п. Стеван, Стева; Вилип, Вита и т. д. или га промијене у п. н. п. Стјепан, Трипуњдан, трикокои т. д. Но будући да у напцему језику има ријечи Турски, које

[ocr errors]

ј.

[ocr errors]

, 1а,

*) Бекоји наши Списатпељи пишу раана, подрааними, вооз и т. д

Ово кини је Српски ни славенски, него је Њемачко-Срлснң: зашто су они виђели је Нијемци овако крпе и натежу у њловом је. зику, па би и они ради да уведу у свој. Ово је четврта служба, која се

иците од слова, п. ј. да показују и разлику гласа ў ријеч 91 %} “) Већ и Руси пишу видо, архимандрить.

[ocr errors]

се изговарају са ф (н. п. Ђерђеф, аферим, седеф и т. д. *), а макове Бекоје морамо узимапи и Грчке и Латинске: защо ћемо и

ми узели фмеђу наша слова, x Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него

су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Лапинским ријеч-
вла, ороге од Лалинскога һорог и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром,
раба р; ман ўпи, дунуп и, маов ина, дуовник и т. д. или су
та промијенили і) ув, н. п. сув, глув, кува ми, дува п и н пі.
д. 2) уг (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. до-
фог, вићег, на Бог, чуг; ораг, наврг брдаи т. д. з) у і, н.
л. смеј и пi. д. 4) ук, н. п. женик.
Какогоѣ шло се г претвара ужи уз, ако се у Славенског јези-
ку, претвара ҳу си уш, ну таковом догађају Срби су готово
свагда задржали си ш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси,
орашје; дијали, дишем, мал ми, маш ем; снаа, (дam.) сна-
си (и снаи); дува ми, душем (и дувам) и т. д.

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ће би се х изговарало, али га опет морамо узети за лиуђе ријечи (овье пиреба разумјеіти и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе нипін би смијо уписали возду, ни воздуг, ни воздуј. ни воздук: зашпо онда нини би била ријеч наша ни Росијска),

као и ф. . Није слово, него је читав слог (әл, или ом) и ријеч. Од прије, док

није било артије ни шпампе, морали су људи све књиге писали на партаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљеп. ше артије сад; зашто су се старали да пишу што се може краће ; и тако су почели надмеліапин пишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодни, н. п. xс, би, двдь, бъ, ь, значи христос, отац, давид, Бог, господи т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже

писало, а другу шпіо се шпеђeo пaргамент. щ Такођер није слово, него је састављено као и ш; Руси и остали, сви

голово, Славенски народи изговарају га као и ч, тако и нови књlжевници Српски по Српјему, по Бачкој и по Баналу; а оспали світ Србљи (као н. п. по Србији, по Босни , по Ерцеговини и п. д.) и Бу

зговарају га као шлі, н. п. аще, щедро л а, пища, пещера, чате аш те, іш педро піа, пиш па, пештера и т. д.*). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шп, н, п. ш ш н п, за штип иши

ш тука, іш мене, шпо ипа п іг, приш п и т. д. или ћ, н. п. нов,

пе, моћи, пели, же би, пишући, одећи, позлаtен и п. д. в Има глас између еин (готово као њемачко ї), али у Српском језику

нема лаковог гласа, нити га Србљи могу изговорипіи, него га у

црквеним књигама чиптају као и, н. п. син, риба, бики т. д. Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшaвa пoлyглас

на слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость,
се учи ли ељ, коњ, лебе), радос би т. д. ***), у сларим киьи.
гама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ъ), н. п.

гари изго

[ocr errors]

*) Србљи, који живе по варошима (како у Сријему, у Бачк. и у Бан.

тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, піано, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је у Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиши, уфати пін,

зафати ми, до фа ми ми и т. д. **) и у сријему има старије попова, који још овако чате. **). Може бинти да Руси могу њим умекшапи и оспіaлa пoлyгласна слова

н. п. б, р, си пi. д. али Србљи не могу. И само ди напињу се
само нови књижевници Сремачки и Бачвански да чипају као фик,
п. госпођ, пуб, коск и п. д. а остали сви Србльи читају, као
што и говоре , господ, душ, кос шиш, д.

н.

"вь заповѣдеxь півоихь; кь заповѣдемь лвон мь ; печаль

прї¥є пме грѣли никь ставляющих законъ твои и т. д. ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају по

Слије полугласније слова (а у почепіку и послије самогласније слова ни ротипо*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горђ, чак се вјера, мера, рјека, горје и т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чати као љ, н као њ, аѣ као е (ј са л слије се у љ, а са н у њ), н.

п. лѣпо, нѣдра, чали се љепш о, њедра и т. д. • у почетку се изговара као ѣ (је), н. н. єдинъ , є жъ, чами се једин,

јеж и т. д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа :), н. п. omє цъ (у родині. млож), спасєнї я (у имем. млож.) и

т. д. ю Какого, што је ѣ сложено из jие, тако је ю сложено из ји у, н. п.

югъ, царю, мою, чаши се југ, царіу, моју и пi. д. а кад спіоји, послије лин, онда се л чами као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чапи се људи, земљу,

си ја птыњу, богињу и т. д. X tјус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику. с (4) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу сво

ја слова. в (а) Сложено је на јна (као нѣ из jие, ию из јну), н. п. на воръ, а

года, царя, моя, творятъ, чали се јавор, јагода, цаеја, творја, мојаи т. д. А кад слоји послије лин, онда се

чаши као љ, н као њ ая као а, н. п. земля, Свя пі ын 11, чапи се земља, свја пыња. Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили). • Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него

као пі; Руси понајвише пишу (и ніговарају) ф мјесліо ө, н. і. Феодоръ, Афинни пi. д. А у Бекојим ријечма пишу (и изговарају, као и

Србљи) мјест ө, н. п. пеале ръ, математика, аппека. v Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н. п. Паvелъ, evхарї слі їa, evаггеле. 2) као и, н. п. муро, пуран,

и т. дВећ и Руси пишу Павелъ, евангелїe, пиран нъ и т. д.

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (нипін им пребају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, који је Славени немају. Славени немају ћ, ј, љ, њ, к, ц. з Је и код нас готово само за туђе ријечі (осим увјецбалти, наруџбина). $н ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, і вердь, адь, мѣдь,

преба чипапи лебе, Госпођ, вер, јақ, мјеђ; апуть, радость, милость, (ако треба чипіати) пућ, радоск, мнAcc t: онда Славенима треба њић, као и нама : зашпіо они само

слова немају, а гласове имају као и мн. лињТребало би Славейима какого, и нама. Кад би у Славенском језику

(вли барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или преба
чапити конем, или коњ е м; кон и, или коњи; конски, или
коњски; учителем, нли учителем; учи пели,
мељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или
вољи оца небеснаго; книга, или књига; к оли, илк коми;
кни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обнов-
љен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсу-
дити, или имају правије ћеца, која поју у цркви Буди им ја Госпо-
дње, или учитељи и свештеници, који чимају Господне и т. д.

Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни пиреба чапиши ми и њи: зашто је (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор : кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писаши дни ю, него аку, м. п. пребало би писали землу, волу, боги

HAJI

учі

[ocr errors]

ну, кона, учитела, кону, учи и елу, па би се чалило земљу, вољу,

богињу, коња, учи и еља, коњу, учи тему: него је шо, с опрошпеньем, крпељ, који показује недостапшак Славенске БуКвице.

Тако је испо потребно ју Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, троя, судї я, у вин. с трую, трою, судїю: пребало би и урод. и у далі. писати струји, Троји, судији, а не еш ру и, Трои, суди.

[ocr errors]

ОГЛАСОУДАРЕНИЈу.

(de accentu) у Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, к но њима су ево начињена 4 знака:

Први () споји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, преме папи, пре метнули, піца, или пи, крст, прс п и т. д.

Други (') споји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п, грана, овца, сека, рука, віка ти, душа, ойнапи, весеље, шрка ми, срна и т. д.

Трећи () спіоји над оним словом, ће се глас као округло разлази, п. глад, благо, шёло, бир, сўнце, круг, рој, памшипи, порн, крв, трк, црњка и т. д.

чепіврпі и (*) спојн над оним словом, ће се глас пaко протеже , да од пропиёзања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. на во; (и свуда у родипі. млож.) десеп људи, пепт оваца, свију народа и т. д.

које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, шо ќе се по времену одредити у граматикама; а ми овље за сад само да опоменемо још нешто код овије знака гласоударенија, да бir се лакше могао познати прави глас ријечи :

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у је. днaким ријечма, н. п. бацапи ошприје се изговара кад значи ftефеп, него кад значи wеrfеn ; піако се ора изговара ошприје кад значи діс rефte 3eit, него кад значи тіс хир; ако се изговара оumpије јарица млада коза, него јарица шеница и лі. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (ѣе се оштрије изговара, као што се може виђеми код бацаши, јарица, пара и т. д.

2) код трећега (Отреба упамтипи: а) ђе је го, на другом, или на прећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри , н. п. овчар, рамар, радіс пі, господар, головљење, горі падыйк, војводовање и т. д. зато ја нијесам (свуд) ки метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, pa map, рвач, радося, рањење, ношење, моліање, гњецован, големан, грађанче н лі. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. і. го шовљење, ријење, војводо ва ње и п. д. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. пісање, стругање, доса, і ва ње, откупљивање, љу. 6љење, и п. д. в) готово би се могло рели, да је и овај глас двојак у оним ријечма , ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шара м, вё же ми пт. д. (у оваковим глаголима).

3) и четврпіога је знака (1) глас двојак, које је најлакше познати у jeднaким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десетін лијепи друга (шпио се конци препредају): овђе се удесет лијепи друта не протеже тако глас , као у седам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десем грана, и допао рана и ш. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. зода, воде, води, воду, відо, водом, води, віде, вбда, вб. дама; соко, соколе, со коле; лона, лонца (а ронац, ронца!),

бяци, лонаца, лонцима; писапі и, пиш ём, писа ше; јунак, јуніка, јуначе, јунака и п. д.

[ocr errors][merged small]

Српсна имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво Склоненије, По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која ну родителном имају а; и на о. која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

јединствени број Л. јелен, колач, дра,

мије,

соко, кошао, Р. јелена, колача, ораа,

мија,
сокола,

котла, Д. јелену,

колачу, орау, мију, соколу, колу, В. јелена, колач, ора,

мије,

сокола, кошао, 3. јелене, колачу,

ораше,

мију, сöколе, к"пле, Т. јеленом, колачем, браом, мијом(мијем) соколом, котлом, с. jелену, Колачу. орау,

мију, Соколу, ксплу,

мложествени број. и, јелени, колачи, ораси, мијови, соколови, коллови, Р. јелена,

Колача,

браа, мијбра, соколова, котлова, д. зеленима *), колачима, орасима, мијовима, соколов има, коліловима, Б. јелене,

колаче,

opae, мијове, Соколове, коллове, 3. јелени,

Колачи, ораси, мијови, соколови, копійови, . jеленнма **), колачима, расйма, мијовима, соколов има, в пловима, с. jеленима**), колачима. орасима, мојовима, соколовима, кошловима,

*у пјесмама се налази фешто. дап, млож. као півор. јед. (као што је

иу Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако турком Турски селам даде и п. д. Бешно се овакови дал. млож, падеж може чупи ну говору, особимо у Бачкој (по варошима), и понајзніше код они имена, која у млож. броју нараспу на еви или на ови, н. п. Воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и пп. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и успјесмама прије казали воловим", соколовим", царевим", пријатељим" (као Турски Турцим Бога називаше) ; или валов'ма, пријатељман п. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п прстом, зубом, ноќ.

що м? 2) Бешно се може (особно у Сријему, у Бачкој иу Баналу) изоста

випи ово ма у півор. и у сказ. млож., н. п. сјелени, на волови, ухопловии п. д. и овако се по речении мјестима (особито у писању) изославља ма утвор. и у сказ. код свију имена (осим преһега склоненија) суштеспівиліелни и прилагателни, и код Бекоји мјестоименија (н. ш. мој, твој, свој, чи ј). Али у Србији, у Босни и у Врцеговини, слабо се" и у пјесмама чује (н. п. Асајдуци Како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м, нп. На синг и рим” ситне піштревке; у Руњанским зеленим шмиВнция; Под чадор ма робље род'jeлише я н. д.

« PreviousContinue »