рећи ћу и т. д. 2) што ове разлике немају ни Грци ни Латини, него но временима накнађавају (зато и у нашим Славенским граматикама спози сотворихъ од творю, налимахЪ од пимаю, купих Ъ од кубую и м. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказали ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. geben ићи, и fommen доћи; fифен тражими, finden наћи; али ми имамо доћи и долазими, наћи и налазиши, даши и даваши, чуши и слушади, рећи и говорими, уземи и узимами, и тако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пуш онолико глагола, колихо остали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сватри Лица, н. п. говорим, говориш, говори и п. д. 2) на глаголе безличне, Боји се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, стужује ми се, грми, Бедри се, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи Томово ништа : а) замо, што млоги глаголи, који се броје у безличне могу имати и остала лица, н. п. ја не грмим, не грмиш ни ми, него Бог (или свеши Илија); види онај, који ведри и облачи и т. д. 4 б) макар имали и једно лице, опем нијесу безлични, него лични. По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и

БИЛНЕ.

непра

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три:јесам, оћу и могу (јесам и оћу неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глагоАн; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо; Море ме и можеше); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази Бешто особима разлика, н. п. примиснем, примиснути, примиште (и приписну); погинем, погинуми, погибе (и погину); окренем, окренути, окреме (и окрену) и т. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само штофос, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; тако подај (му, joj), удри (удрите) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителном, а у осталом се говори дам, даши; ударим, ударими, ударио и т. д.

Што је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мјестоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имати око десет премјена; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по временима, и по наклоненијама, и могу имати преко тридесет премјена (а Латински глагоАк имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памети нема више, него само три, m. j. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, m. ј. садашње, и два прошавша (1-во полупрошавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купљасмо шљиве, кад он дође; ми пјеваше и м. д. а 2 - го скоропрощавше, које имају сви глаголи, н. п. ми куписмо шљиве данас ваздан; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причаетије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или је. сам), онда ћемо имали три прошавша времена, . j. полу прэшавше, скоро прошавше и давно прощавше (у говору се и ово дава но прошавше вријеме може узети двојако, м. ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ово не иде у спрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагагнелни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Буду. ћ е вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оку), н. п. оћу му да. ми, њемућу дами; ми ћемо купимии м. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедња

,

ти, и мјесто њега дође ће те се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даћу, купиће, платићемо, имаћеме, оплешћу (већ је казамо како се с пред и претвори у ш), јешћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћ и (мјесто ш и), може се ће и послије глагола писати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћу и м. д. Али кад се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускосимо и т. д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола дами, знами, имам и, смјеми и Кеми, кад се сумља, онда се (особито у Србији и у Ерцего. вини) на крају мјесто и насаби будем (а, се пред 6 претвори у д), и, п. ако дадбудем, ако знадбудем, ако имадбудем, ако смјед будем, ако Кедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем.

У Славенским граматикама имају четири наклоненија (изја. вително, повелимелно, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од три, м. ј. 1-во из. јавимедно, у коме какво лице по ради, или показује да је што раДило, или да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и м. д. 2-го повелително, у коме се што заповнједа (наговара, моли, или нý. АП) другоме коме да ради, н. п. пиши, пишише; усмани, донеси, дај, реци и т. д. 3-ће неопредјелено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. суштествително име у именит падежу), н. п. писами, радими, говориши, ићи, доћи, чуми и т. д. А 4 -то сослагателно узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Ламинин каже једном ријечи, н. п. habuerin, attuleris, scissem; a Србљин, и сваки други Славенин, мора узети двије различне ријечи мјесто те једне Латинске, м. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђеши да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. прпим, трпиш, мврпи, прпимо, трпиме, трпе, трпља, мрпљаше, трпљасмо, мрпљасше, приљау, трписмо, прписме, трпи. ше, прпљео, "прпећи и т. д. А да сам био знао, и аще бы есмь пищалъ, по су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдамелни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да біюса, пишаюса, пворюся, нијесу глаголи смрадамел ни, као ни боюся и мруждаюся опложителни; а ко је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам, да пи шанъ былъ есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь былъ питань, и био сам каран (исмина да се говори: био сам каран, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него карају ме, моле ме, бију га, траже ме и м. д. А и у прошавшем и у будућем времену не говори се код свију глагола са страдателним причастијем, н. п. бићу пражен, биосам мољен, него пражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) сьршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнога) на ам, или на ем, или на им; и по пӀом се свршивању раздјељују на три спрезања. У спрезању наши (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је и у језику, онда не ће по дојакошњим правилима („измѣнающе у нʌи ю на аxb") мораши биши: зовахъ, важахъ, ищахъ, страж

то двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на те двије стране, па наклоненије повелително и дејстьително причасшије садашњег времена иде по садашњем времену, а остало спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ће се виђеши сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесам и оћу помажу ђешто оста Аим глаголима (и себи) у спрезању, замо ћемо ево најприје метнуги њиово спрезање :

1. Наклоненије изјавиш елно.

вријеме садашње

јединствени број
chy (hy), *)
оћеш (кеш),
che (ke),

шло жествени број.

okemo (hemo),

okeme (heme),

ohê (hê).

вријеме полу прощавше

јед. број.

Кадија (ћа; ктија, **) тија, отија),

Һадијаше (ћаше; клијаше, тијаше, отијаше),
Һадијаше (каше кијаше, мијаше, ошијаше),
млож. број.

Кадијасмо (Һасмо мамо, шијасмо, ошијасмо),
Һадијасте (Һасте; кмијасте, мијасте, опијасте),
кадијау (кау, кшијау, шијау, оıијау).

вријеме скоро прощавше

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се морати казати „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и ш. д. ними ће од воскресаю моћи бити воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ; "од купую, купихъ; од орѣмаю, срѣмохъ; од падаю, падохъ; од поминаю, поманухъ и ш. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наКерале Г. Добровскога, да каже у Славин у (рецензирајући Славенску граматику Г. Мразовића: "Wit einem Borte, es mug in ben Slavenischen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Snftem eingefübet werden (једном ријечи, мора се у Славенске грама. мике, и у саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесам и оћу имају двојако у садашњем времену, м. ј јесам и сам, оћу и ћу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и мн, шеби и ши, мене и ме, њега и га, ша но је и овђе између јесам и сам, оћу и ћу; и који је оно разумијо, разумјеће и ово.

**) Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ђе је гођ m mjes Смо . Ерцеговци додају кашто н ш пред ћ свуда", н. п. ша дија (шћа), шћеде (шће) и щ. д.

млож. број.

ћедосмо (ћесмо; кмедосмо, кмèсмо),
Недосме (кесме, кмедосме, кместе),
Недоше (Кеше; кшедоше, кшеше),

вријеме давно про шавше

јед. број.

Кео (кела, ло; кмео, тео, што, опно) сам,
ћео (кела, ло; кмео, мео, мно, омио) си,
Кео (Кела, ло; кмео, mео, мно, ошио) је,
млож. број.

Кели (келе, ла; кшели, мели) смо,
Кели (келе, ла; ктели, шели) сте,
ћели (келе, ла; кшели, шели) су.

вријеме будуће

ћећу (кмећу, мећу),
ћећеш (кмећеш, мекеш),
ћеће (кшеће, шеће);

млож. број.

Кећемо (кмећемо, мекемо),
ћећеме (кмећеме, шекеше),
ћеће (кпеће, шеhe).

2. Наклоненије повелително

вријеме садашње и будуће

5. Наклоненије неопредјелено

Кеми (шћеши; ктеши, меши).

4. Причаспија

вријеме садашње.

будући,

вријеме прощавше

бивши,

ПРВО СПРЕЗАЊЕ,

(conjugatio I. verborum in - a m)

По коме се спрежу сви глаголи, који се у садашњем времену свршују на ам, н. п.

*) Ако није овако, ја не знам како би друкчије било. Дела значи управе на супрош немој.