*) Истина да народ овакове ријечи у говору свагда узима као gerundia н. п. оде играјући, пјева копајући, копа пјевајући, једе смојећи и т. д.; али би се у писању могле узети и за права причастија (као прилагателна имена), н. п. играјући, играјућа, игра јуће; зашто је и народ ђекоје узео и обратио у прилагателна имена, н. п. мекућа вода, стајаћа кошуља, спаваће аљине, племића игла и т. д. **) Тако се и ова причастија прошавшег времена употребљавају у гово. py kao gerundia, и то понајвише код савршителни глагола, н. п. дошавши (он, она, оно) у кућу рече му; поигравши мало

премо, запремо,

пру, запру

тресемо (пресемо), плетемо («мемо), метнемо,

преме, запрете, тресете (тресеше), плетете (-шеше), метнеше,

шресу.

плету,

мемну,

Овога су спрезања глаголи најправилнији, зашто сви имају у са дашњем времену ам, а у наклоненију неопредјеленом а ми; него само око преба упамтити код њега :

1) Да ђекоји несавршителни глаголи, који је свршују на бам, вам, мам, пам, могу имати двојако у садашњему времену (и у осталом, што је од његове чете), м. ј. по овом спрезању, и по другом (на ем), н. п. гибам и гибљем; дозивам и дозивљем; узимам и узимдем; сипам и сипљем и т. д. К овима иду ђекоји и савршителни и несавршителни, који се свршују на шам и на кам, н. п. шетам и шећем, дошешам и дошећем; пљескам и пљешлем (у Босни по варошима и пљешћем), поплескам и попљешмем и т. д.

3) Дам и дадем, знам и знадем, имам и имадем, имају по другом спрезању, осим овога садашњег времена, и вријеме полу прошабше и скоро пропавше, н. п. (не) дадија, знадија, имадија; дадо, знадо, има до; а по овом спрезању не говори се у полу прощавшем времену, осим од имам може се чути у млож. броју имасмо, имаше а у скоро прошавшем времену говори се и по овом спрезању: да (дасмо. дасме, даше); зна (знасмо, знасме, знаше); има (имасмо, имасме, имаше).

3) Код оБог спрезања може се упамтити и за остале све глаголе (сва при спрезања), да савршителни глаголи немају (ними могу имаши) времена полу прошав шега, ни дјејствителног причасмија садашњег времена, ни суштествителнога на ње (као што је и прије оману шо).

сједе; рекавши мо узе га за руку ; порадивши даћеБог и т. д. Jа се опомињем, да се од поћи говори и без ши: ношав, н. п. од винограда пощав (m. j. кад се пође) узбрдо има јед на оскоруша; од куће путем пошав у планину и т. д. А као причастија нијесам чуо да се говоре, осим од јесам каже се, н. п. бивши кнез, бившему кнезу; бивши војвода и т. д.

број.

дигнемо, печемо(-чемо), оремо, снујемо(-јемо), казујемо(-јемо),лијемо(-јемо) дигнеше, печете(-чеше),ореме, снујеше(-jеме), казујете(-јеше),лијете -jeme)

дигну, пеку,

ору, снују,

казују,

Анју,

дићићу (дигнућу),

ecme,

брали, смо,
с

смо, кази- смо, снова

>сме, вали, спе,

Jcy,

е,

a, Jcy,

-сме,

ли, е,а,

су,

пећи ћу,

e, a,

су, в, а,

браћу, сноваћу, казиваћу, лићу,

cme,

дићи ћеш(дигнућем), леки кеш, ораћеш, сноваћеш, казиваћеш, минеш, дићи ће (дигнуће), пећи ће, ораке, снозаже, казиваће, лиће,

број.

дићи ћемо(дигнућемо), пећи ћемо, ораћемо, сноваћемо, казиваћемо, лићемо, дићи ћете(дигнућеше), пећи ћете, ораћеше, сноваћеше, казиваћеше, лићете, дики не (дигнуће), пећи ће, ораће, сноваће, казиваће, лике.

Овога су спрезања глаголи тако различни, да би и човек могао узе. ти све за неправилне према првом спрезању; али према глаголима Грчким и Латинским (и сами други ђекоји Славенски народа) све је ово још смиље и босиље. Кад буде боља згода и више мјеста и времена за писање Српске граматике, онда ће се моћи и они још боље раздијелиши и у редове поставиши; а за сад, као поред рјечника, ево овако да и мало прегле

Дамо:

1) Прави су глаголи овога спрезања, који се у садашњем времену свршују на ем, а у наклоненију неопредјеленом на еми (као код првог спрезања ам-ами, и код трећег им.ими); али такови глагола има у нас врло мало; па и оно што и је,- готово ни два нијесу једнаки у свему, него сваки по себи; ја не знам ни једнога, који би се у свему спрезао овако правилно као прем, осим жњем, па се и од њега причастије страдателно не каже ж њем, него жњевен (као мљевен). Тако и остали, н. п. мељем, мљеши, мљевен; жањем, жеми, жњевен; узмем, уземи, узем; запнем, запеми, запем; пењем, пеши (и пењаэп и), пеш (ипењам); попнем (и попењем), попеми (и попењами), попем; кунем, клеши, клем; донесем, донијеми (донеми; може бити да би ко рекао и до несми), донесо и доније (доне), донијо о (донео; у пјесмама и донесао), донијела, донешен и донијеш; смијем (смем), смјеши, смје и смједо, смјео (смиjо), смјела; тако умијем, и сложени од овога: разумијем и т д. 2) Ђекоји на рем имају у наклоненију неопредјеленом по Ерцеговачком нарјечију ријеми (а по Ресавском и по Сремачком реми), н. п. запрем, запръо, запрла, запрм; ако мрем, проспрем, поду. врем, раздрем и т. д. мрем има мрми, мр, мръо, првен (а може бити да би ко рекао и мрм).

3) ем-сми; ови иду двојако: а) као мресем, који се свршују на бем, зем, пем, сем, н. п. зебем, зебаб, зебла; гризем, црпем, пасем и т. д. б) као плетем, који се свршују на дем и шем, н. п. предем, прео, прела; мешем, мео, мела и м. д. идем, ићи (а говори се ђешто и по правилу и с ми), ишао, ищла; мако и сложени од овога: дођем, доћи, дошао, дошла и т. д.

BC

4) Који се у садашњем времену свршују на нем, они у наклоненију неопредјеленом имају двојако (и понајвише су савршителни, осим нем, вења; монем, гинем, прунем, глунем, чезнем, шрнем и т. д.): а) на нуми, н. п. мемнем, мемнуми, мемну, мемнуо, мемнум; мако зовнуши, викнути, укнуми, ишнуши, мазнули, љуљнуми, дунуми, линуми и m. д. паднем, паднуми и пас. ти (према паст и морало би бити падем, али се код нас већ не говори); погинем, погинупи, погину и погибо (као да би било погибе м по гипс ми); окренем, окренуми, окрену и окреме (као да би било окрещем, окресми); шако и други ђекоји говоре се двојако, m. j. овако, и по пређашњему на сми, н. п. сремнем сремнуши, й