Page images
PDF
EPUB

ла; двадесеш људи, двадесет и један човек, двадесет и че пi ири човека, двадесет и пет људи; спо градова, пе пі е поп и на села и п. *) А кад се говори о живим стварма средњега рода, онда се основно име претвори у самостојно, као што је мало прије речено:

Спо минаи иљада склањају се као и остала супшт. имена другога склоненија, и показују број имена сушп. без разлике рода, и у склањању суші. остаје једнако у род. млож. , н. п. Спош и на оваца, спомине оваца, с т о п ини оваца и пi. д.

1) Један, једна, једно, показује име суштествително (у сва при рода) у имен, јед., н. л. један човек, једна жена, једио дијете; два, три, четири, показују имена суша. мушкога и средњег рода у род. јед. , а женскога у имен. млож , н. п. два човека, при камена, чеш ири брда, двије воде, при горе, чеп ири жене и п. д. а пеп шесші, седам и п д. показују имена суши. (у сва три рода) у род. млож., н. п. пеш људи, пеп ж ён а, седам сёла, осам весäла и пі. д. А кад се дође у броју на сложена с један, два, три, четири, онда сушп. опепі дође у јед. број, н. п. двадесет и један човек, двадесет идва човека, двадесет и при човека, двадесе пі и четири човека, двадесет и пепљуди и т. д.

2) Самостојна, која у јед. броју служе за живе ствари средњега рода мјеспот основније, а у млож. броју имају значење прилагателни име. на, н. п. двоје (двое), піроје (прое), чепіворо (четверо)**), пепторо, шесторо, седморо, осморо, девепторо, десеторо, једанаесторо, дванаесторо (може се чупн и двоенаес л оро), при наеспоро, четрнаесторо, петнаеспоро, шеснаесторо, седамнаесторо, осамнаеспоро, деветнаесторо, двадесiпоро (дваесноро и двадесеторо), двадесет и једно, двадесет и двоје, двадесет и проје, двадесет и четворо, двадесет и пепторо, двадесет и шесоро, двадесет и седморо, двадесет и осморо, двадесет и деветаро, придеспоро (приесiпоро, тридесеторо), четръеспоро (четрдесепторо), педёсепторо, тиесеторо (шездесепторо), седамдесеторо, осамдесеторо, деведесеторо; сто и једно, сто и двоје, спо и проје и т. д.

Самостојна имена бројителна склањају се у јед. броју ево овако : И. Двоје

чёлворо, Р. двога, прога,

четворка, д. двома двоме, прома проме , чепівөрма, чепівөрме,

проје, двоје, проје,

четеоро, т. двома, прома,

чепіворма, с. двома , двоме, прома проме , четворма, четворме,

Као двоје склања се обоје и oбaдвоје; као проје свеmроје, а остала сва као че по воро.

А у млож. броју склањају се ова имена бројителна, као и остала прилагателна првога склоненија, и употребљавају се не само у средњему. него ну мушкoмe и у женском роду, н. іп, троји јади; проја врата; пројечарапен пі, д.

3) Редна, која показују имена сушп. у ред постављена , н. п. пр. ви, други, преки, че по врпи и т. д.

први, други, прећи и четврти, постала су особним начином, а остала поспају од основније с додатком и, н. п. пепі -и, шест - и (сел ми и осми избацују а), деве п-и; двадесем - и, двадесет пет и, и т. д. Али од с поп инен од н-аде нема и никако, а даље говори се

проје,

В. дворе,

четворо,

*) и овђе се до десет у склањању претвори основно име, у мушком

роду, усушп. , н, п, пеш, пелi орице; шест, шес порнце и т. д. *) и лако "сва остала имју на оро и на еро; н. п. петоро или пе.

перо, дванаеспоро и дванестерои дi. д. Мени се чини да је обичније ово на оро.

1. с по двадесетіп, приста педесет седми, пет с помина деседес е шосми; иљада двадесет треки и т. д.

Сва редна бројителна имена (осим прећн) склањају се, у свапри рода и у обадва броја, као цијела прилагателна првога склоненија, а п

пре. Жи по другоме.

4) у мложна, којима се одговара на пипање во ликогуб? или колик о спі рук? н. п. двогуб, или двострук; прогуб, пірос труп, четворогуб, пешорострук, двојай, тројак, и т. д. Ова бројиШелна имена нијесу друго ништа, него прилагателна имена, која су послала од самостојни бројителни имена с додаліком губ или спі рук (осям двогуб, двострук, двојав; прогуб, проструся, проіал) и склањају се (цијела и усечена) као 1. оспала прилагателна имена прѕога склоненија.

5) Нарјечна: а) којима се одговара на питање нолико пута? н. д. једанпуп (мјесто једанпупі қаже се и једно м), двапуп (двапута), мріп ўп (шрiпула), четири пут (четирипу па) ; нём пупіа*), шест п у па и лі. д. 6) којима се одговара на шипіање који пулі? н. п. први пули, други пу пі, трећи пут и п. д. Као што се мјесто једаніі у п говори једном; тако се и мјесто први пупі, други пут, прећи пут, че ти дрли и пупи п. д. говори прво м, другом, піреком, че півртом, непом и пi. д. и ово су права имена бројитпелна свога реда, а једанпуп, два пута; први пут, други пути п. д. шу су по двије ријечи.

Ова се бројнителна имена не склањају, као ни остала на рјечија.

Бекоји грамаппын узимају међу бројителна имена и оне ријечи, које показују неизвјесно млоштво ствари, н. п. млого, мало, неколико, ос піали, чи пав, пола и пп. д. Између овије нужно је нешто -упамтипин код неколико: какогоћ што два, три, четири, показују имена сушш.. мушкога и средњег рода у род. Млож., а женсіога у имен. МАож., нако исто и неколико кад значи мање од пет, н. п. неколка човека, неколика bе e mа, неколике овце; а кад значи више од четири , онда показује сса имена сушп. у род. млож., н. п. неколико • ўда, неколико јаја, неколико оваца и т. д.

о мЈЕСтоименил у.

(de pronomine)

Мјестоименија су шесторогуба :

І која показују imри лица: ja, пін, он; в овима ћемо узеппи у скла. Жајњу и

П. Повратно себе, која се ево овако склањају :

јединствени број.

(мушк.) (женск.) (средњ.) и. А,

mй.

он (он) опа. оно. Р. мене, ме. мебе, me. њега, га. ње, је, њега, га. себе. Д. мени (мене), ми. Шеби (тебе), пн. њему, му. Іьбј, јој. њему, му. себи(себе), В. мене, ме. мебе, me. њега(юга, њ) њу, је. (њега, газ. себе, се. 3.

ma. т. мном.

обом. њімењім). њоме (бм). њиме(юйм). собом. С. Мени. шеби.

њему.

њој,

њему. себи.

бу Бачкој и (Бешто) у.Сријему говори се пути мјесто дума, н'.

пеш пушен, шест пупі я и п, д.

Й. ми.

ви.
дни.

оне. она. Р. нас.

вас. њи, и Д. нама, нам*). вама, вам. њима, им, B. нас.

вас. 3. вій.

за свапри рода. т. нама.

њима, с. нама.

Bama. њима,

себе, себи (себе, себе, се ,

њи, й,

вама.

собом,
себи,

H

Код овије мјестоименија треба упаптипти :

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. далі. У вин. јед... 3 у даш. млож. броја двојако; а мјестоименија прећега лица имају двојако у свапори рода и у обадва броја у род. дал. и увин. Бекоји мисле да је по све једно (као н. п. код прилагателни имена ж улога иж умог; жуломе, жутому, ижу по м), него само да је ово друго уговору скраћено од првога.**, Може били да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мени, mеби, њем у, њој ; мене, пебе, њега, њу и пi. д) стоји : а) у почепіку

п. не може се рећи пи смо дали, га сам виђео, пе су звали ; него леби смо дали, њега сам виђео, мебе су звали и т. д. б) кад је сила говора (9xa Typrut) на мјеспонименију, н. п. зовии њега, казао сам и mеби, дао сам и mеби и њој, даfty вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјесмоменија првога и другог лица у вин. падежу), н. э. код мене, код meбе, код њега, код ње; к мени, к вама, к њима, к њој; а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за тебе или за пое; пред мене или преда ме , пред себе или преда пие, пред себе или предa ce ; aу трећем лицу само се прво узима , н. п. пред њега (предать, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (преда њи) и пя, д. А у оспалим догађајима говори се друго ме, me, га, је, се ; ми, пн, му, јој; нам, вам, им, й, й), н. п. боји ме (те , га, је, ) се, казао ми (пи, му, јој ; нам, вам, им), звао сам га и т. д. ***).

2) Мии пи: а) узима се кашто мјеспо мој и пвој, н. п. јеси ли ми виђео коња ; виђео сам ми брала ; био сам ми код куће и п. д. А 6) Кашпо не значи готово ништа, него се говори (особито пи) као за нено чудо, н. п. лијепа пi и је, јади је убили! чудно и га превари! Чарна горо пуна ли си лада! Ньу ми пипа Громовник Илија (не опомињем се више за ми). в) Сип сам п и се наспавао ; јеси ли ми здраво пуповао ? и Iя. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и леб и).

3) Мјестоименије пребёга лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њи њга; и ово се узима само с предлогом, ну значењу се не разликује од њега, н, п. за њ, зажга или за њега; предањ, предањ га или пред њега; мимоњ, ми мо њга или мнмо њега и т. д.

4) Мјестоименија првога и другог лица имају удап, јед. осим ми и пи, још двојако: ме ин или мене, п е би или по ебе. Народ понајвише говори мене, мебе ****), а списашељи и књижевници мени, пеби да се разликује од винипелнота!).

5) Текоји додају у род. далі, вин. и у сказ. једин. броја, нудат. сказ. млож. на крају ка, кар и карена, н. меника, меника е, меникарена; шебйка, те бикар, пi е бикарена; менёка, ме

[ocr errors]

у Крајини Неготинској и у Црној! ријеци говоре я ни (мјесто намт), н.

п. да ни с пн жив господару! да ни је Бог дао и пп. д. **) Запо kекоји пишу 'га, "му, 'им и п. д. ++) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између

мнѣн ми, пе бѣ и ми, мене и мя, пебе и тя, себеи са (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не на помињу). Да ли би (н. п.) све једно било : Помилёй мя Боже, и по

милой мене Боже ? мұх) Ово је управо од Славенскога мнѣ, мебѣ (е мјесло ѣ, као и на

више мјесна).

ТЕХар, меневарена; његака, њег вкар, његака рена и т. д. (у мушломе и у средњем роду).

6) Код свију име на винителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је внн. у средњем роду као и у пушкоме, н. п. шта је том bепету, ме плаче? избила га мати ; като ми платно? однијела га вода и т. д.

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дап. и сказ., а у млож, броју даш. твор. и сказ., а овђе није : запо сказ: у јед. броју не може имати ми, ти, му, јој, него само мени, меби, њему, њој; нити у илож. броју могу имашн повор, и сказ. нам, им, него само нама, њима.

III. која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, воја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша, ва ше; њиов, њиова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечнје; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије.

Мој, овој, свој, склањају се ево овако :

јединствени број.

мушк.

Женск.

средњ. и мој,

моја, моје, P. mojera(-era), môjer(-êr), môra, Mór, moje, Mojera-era),môjer(-er),Môra,môr, Дмбјему(-ему), мојем (-ём), моме,мом, мојој, мојему(-ему), мојем (-ём), м'ме, B.mojera(-era),mojer(-êr),nôra,môr(mój),mojy, Moje,

мом,

моја, моје, т. мојим (мојим), мојијем , мојомт, мојим (мојим), мојијем, Смојему(-ему),мојем(-ём), моме,мом, мојој, мојему ( ёму), мојем (-ем), моме,

мом: мложествени врој. И. моји,

моје, моја, Р. мојије,

Moji,
Д. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем)

за свара при рода,
меје, моја,

моје, моја, т. мојима (мојима), мојим (мојим), мојнјем С. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијемј

за сва при рода,

[graphic]

В. моје, 3. моји,

његов, њи ов, њен и њезин; склањају се као ж уп; наши ва ш; Као вруби; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

iv. Којима се што показује, н. п, мај, піа, то; двај, два, і во; исми, иста, ис mo; mакови, такова, маково (ini акав, таква, такво); овакови, овакова, оваково (овакав, ова ква, ова в б); онакови, онанова, онаково (онадав, она ке і, о: вакво).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

[merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][ocr errors]

me,

[ocr errors]

па,

[ocr errors]

дложествени број. 8. ми ) P. mije, min,

за сва при рода. д. Піма ; пам, пијем) B. me,

ше 3. т. mйма, пям, пијем с. maмa, tii.м, пијемј

за сва природа Исти, пакови, овакови, онакови, склатьају се као жути.

V. Којима се што липа, н. п. којя, која, које? кд (пко) ? и по {шта) ? чај, чија, чије? каков и, какова, каково (ка кав, каква, какво) ?

кои што склањају се ево овако : И. ко (пко),

што (шта) P. Kira,

чега, (шта) д. коме, кому, чему, B. кога,

iumo (uma) 3. т. киме, кім,

чиме, чим, c. коме, кому, чему,

Који склања се као мој; какови као жупи; а чиј (чији ?) управо као врући, али опепт због неки мали разлика у говору даkемо му особило склоненије :

јединствени број.

муш Б.

Женс К. сред њ. и, чији, чј (чі)

"чија, чије, Р. чијега (чијега), чијег (чијег),

чије, чијега (чијега), чијег (чијег), д. чијему (чајему), чијем (чијем). чијој, чијему, (чијему), чијем (чијем), в. чијега (чијега), чијег, чијег (чиј), чију, чије, 3. т. чијим (чим)

чијом,

чијим (чим) с. чијему (чијему), чијем (чијем), чијој, чијему (чијему), чијем (чијем).

мложествени број. И. чији, чај (чи)

чије, чија, Pчijије (чвје), чији, д. чјима, чијим,

за сва природа в. чије,

чије, чија, 3. Т. чијима, чијим

засва при рода с. чијима, чијим

VI. Која се односе на ствар; такова су мјестоименија: кojи, кои шпо, која по себи нијесу друго ништа, него мјеспоменија којима се пита , само шпіо се у другом смислу употребљавају, н, п. ја, који (која, које) желим; пи, који (која , које) знаш; он (она, оно), коjil (која, које) има ; људи, кои мисле -; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда оправити; види онај, који ведри и облачи з вала Богу, који је дао; која уста рекла, она и одрекла; ко ради. Бог не брани ; ко се у, коло вапа, у ноге се узда; код кога се нађе, да -; с ким је опишао, не бе доси и т. д.

[ocr errors]

* Може се ћешпио у Србији чупи и п і з й, род. мизи яді зије, да.

двор, и сказ. II из й ма, шизим, пизије м,

« PreviousContinue »