Page images
PDF
EPUB

Кад је говор о прећем лицу, највише се говори што мјесто који, која, које, али по особипом синтаксису, н. п. човек , шпио је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили; човек, што смо код њега ноћили ; човек, што су му қоња украли; човек, што смо та *) данас внђели; човек, што смо дошли с њиме ў спіолица, што се на њој сједи; hњига, што се из ње учи ; перо, што се (ѣим пише **); чо. век, шпо смо о њему говорили; подај оном човеку, што је донијо врећу; мепни код оног човека, шпо сједи онамо ; подај оним жудма, що сто. је на пољу и т. д.

о, глаголу.

(de verbo)

По значену моrу се глаголи раздијелилии у три реда: 1) неки глаго, Ая показују да ко ради шпо извјесно изван себе, што свагда мора спајати у вин. падежу, н. п. писал и књигу, сјећи дрва, копа пи виноград, јесо и меб, носити воду и т. д. и ови се глаголи зову Кіејстон шелни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао враба на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајеш се, надаптисе, наБаѣ и ва ми се и т. д. и ови се глаголи зову повраћателни ***), који у правом смислу нијесу друго нишша, него глаголи дјејствителни: зашто я њпов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. бријали се (себе), весели писе, као бријали га, веСелиши те и цi. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на шпо, шпіо би спајало у вин. падежу, него је у овоме који га ради, н. п. боловами, спавами, ики, cjeдитни; гори дрво, пече вода, узди сапи и т. д. и ови се глаголи зову средњи (verba neutra) ***).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : за. што готово свали дјејслі ви пелни глагол може биік и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејствителни) , н. п. пјевами пјесму, игра п и коња, копами виноград, ораи њиву, виками Буде, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевати него плакапи; маш ор се коњ не учи уграЛін; ни п умијем ораш ни копати; јечам прче а ракија Енче *), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страдаМелни ма, а неке опложителнима (deponentia) : но такови глагола ни. пи има у Славенскоме ни у Српском (као ни у њемачком) језику ***), него

[ocr errors]

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкoме и у сред

њем роду га, и у женском је може нзоставни, н. п. нож,
смо данас кунили; да ти платим чашу, што сам разбио ; добра је
она пушка, што си ми поклонно; какво је оно вино, што смо данас

пили и т. д. “) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се уговору изостави

оно њиме (њимі) и њоме (нњом), н. п. брус, нито се бритва оштри;

лопата, што се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. “) Наури Славенски граматици овакове глаголе зову спі рада пел

нима, а неке опложи мелни ма. “) Ово је узето из Латинске граматиске, зашто Латини имају глаголе дјејств и медне и страда пелне, а ови ниши су дјејст. вителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи

род између мушкога и женскога). 2) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па прче и виче.

4) Belf ако да би ко узео (за “оліложителни глагол) чупи и, који има значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несаврши. телни , п. ј. има полу пропавше вријеме, причастије (и дјејепричаспије) садашњег времена и суштеспівипіелно од причастија спірада. шeлнoгa: чуја, чујаше, чујас мо, чујасні ечујауі чујући, чувње (ч. п. по чувењу).

оставило

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинског језика : затило су мислили, да сваки језик оно мора имати, шпо има Грчкин Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Лапински нема, оном нијесу били ни мукаепи (или ако су шпо и напоменули, а они су о пом лако што рекли, као што говори човек оствари, коју ни сам не. разум је), као н. п. двојако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, шебѣ и пи, себѣ и си, мене имян лі, д. и Бог зна шта се још у Славенском језику није тако из

и изгубило! н. п. односително мјестоименије шпо, имају свин садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљапи, него су га изостави. ли преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарСки и свињарски, што нема у Латинскоме ну Грчком језику. — Да се вратиме опепе в страда пелним и о тло жителним глаголима н. п. Лапшинин каже једном ријечи аn оr, Taudor, rоgог и пп. д. а ми у нашем језику морамо за сваку пу, ријеч узепи двије, пт. і љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А нијемац мора узепин при ријечи, м. ј. іф were geliept, бивам љубљен), it wеrе gеlоbt (бивам ваљен) и ц. д. које вислим да ће сваки признати, да не иде у срезанье глагола : спрезање глагола и Склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. Љубим, љуби ні, дуби, љубимо, љуби по е, љубе, љубља, љубит и н п. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богави нп. д. А піруждаю са ни је глагол олтлоа и пені, као ни бїю ся с п радаптелня, него

су обадва дјејслівцпрелци повраћапелни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелили ) на глаголе савр, щң телне (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пуiп рађен и свршен (илiк да ће се радипи и свршипи), н. п. закопапі и, записали, доби, наћи, да опи, рећи, викнути, дигнуп и, ме инули, умријели, уздан умии п. д. 2) на глаголе не са врши пшелне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копали, законі авалт и, писати, записива ми, долаз и пти, налази ми, упраж и ги и, дава і я, говори пін, викапі и, дизапи, меп ап и, умирати, узди са шии ш. д. и ово је најважније раздјеленије наши глагола ; ) затір, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: защо а) савршител. ни глаголи не могу имали полупрощавшега време на ни причаслі ија (или дјејепіричастија) садаш њег времена. б) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уз дајем, ако успиш ёми п, д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинипи суит. име (од причастија страдателнога, кад се промијени н на ње), н. II. копати, копање; долазні н, долая ењ е љубиш и, љубљење и т. д. а савршителни глаго. ли тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н, п. заклами, заклање (јели веќе јање за заклање); поспати, поспање (од постања свијепа); посрами се, посрање (не би с њим

на посрање) ; поуздал исе, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допус п н пти, допуштење, опрос п н пи, опрош meње; вјенчати, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе) ; али од оспалије глагола не говори се, н. п, закопање, на ђење, пољубљење, загрљење и п. д. г) будући да посао савршипeлнoгa глагола нема трајања ни мало, запно се њим и не може одговорити на пипіање; ш па чини ш? него само шта си чинио? ишша кецчини пи? Може бити да защо ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речеми т. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запjева мо; кад нађе м; успіани нека он сједе; стани да пти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола : дәһи бу, эвојева ћу, наћићу, сјешћу, казак у пољубику,

опишао

ни

рећи ћу и п. 4. 2) шпо ове разлике немају ни Грци ни Латини, него но временима накнаћавају (запо и у нашим Славенским граматикама спо. ји сотворихъ од творю, нали махъ од пипаю, купихъ од кугую и т. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказалан ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. geben или, и оштеп до ін; fифен пра жип и, finen наћи; али ми имамо доћи и долаз и ти, нали иналази пи, да пии дава ми, чупи и слушаин, рећи и говорити, узели и узимами, и пако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пушi онолико глагола, колидо оспали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: а) на глаголе личне, који имају сваmри лица, н. п. говорим, говориш, говории п. д. 2) на глаголе безличне, Боја се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, с пп ужује ми се, грми, Бедри се, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вријед4. готово ништа : а) заmо, што млоги глаголи, који се броје у безличне могу имали и остала лица, н. п. ја не грмим, не грм ишни ми, него Бог (или свети Илија); виднонај, који ведрии облачи и т. д. Аб) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични.

По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непраВилне.

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова при: јесам, оћ у имогу (јесами оf у неправилни су иқод оспалије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глагоАн; а у осталом спреме се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо: море шеи може пі е); а оспали су сви правилни. Испіина да се у поспајању времена налази фешпо особина разлика, н. п. притиснем, приписну пи, пришиш ме (и при писну); погинём, погинути, погибе (и погину); окренем, окренупи, окреме (и окрену) и л. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменутии и оне глаголе, који немају свију времена, него само шпођor, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; піако подај (му, јој), уари (удрице) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у. Наклоненију повелителнoм, ау осталом се говори да м, да пи; удари м, удари ми, ударио и т. д.

Што је го, склоненије код имена и код мјестоименија, по је спре. зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мјестоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имали око десет премјена ; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по времени ма, и по наклоне. нијама, и могу имали преко піридесетi премјена (а Латински глагоАи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памели нема више, него само при, м. ј. садашње (које је сад), прошав ше (шло је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, пі. і: садашње, и два прошавша (1-во полупрошавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купља смо шљиве, кад он дође; ти пјеваше и т. д. a2-го скоропрошавше, које имају сви глаголи, н. д. ми луписмо шљиве данас ваздан ; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије проішавшее времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или је. са м), онда ћемо имали при прошавша времена, пп. ј. полу прошавше, скоро прошав шеи давно прош авще (у говору се н ово дав: но прошавше вријеме може узети двојако, п. ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ово не иде у спрезање глагола, зашло глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагапелни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Буду. Ке вријеме састави се с помоћу глагола ку (или оку, н. п. oky му да. ши, њему ћу дами; ми ћемо купипін. и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ќе дође за њим, онда се избаи оно пошљедња

[ocr errors]

и 3.

А4

ін, и ятјесто њега дође ће те се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даћу, купи Ке, плами і емо, има ће пие, оплешку (већ је казапо како се с пред и претвори уш), је ћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклон

лоненију неопределеном свршују на ћи (мјесто пи), може се fеи послије глагола писали само за себе, н. п. доки Ку, наћи ћемо, леки Кеш, рећи ће, ожећи ћу и т. д. Али кад се опослу сумља, или се одлаже, и каже се ако или над, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускоси мо и т. д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. н. ако дођем, кад запи ішем, ако покосими т. д. Код глагола да ми, знали, имаш и, смјети и кети, кад се сумља, онда се (особио у Србији и у Ерцего. вини) на крају мјесто и наспiaви будем (а т се пред 6 претвори у д), н. д. ако дадбудем, ако знадбудем, ако имадбудем, ако смјед. будем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем.

у Славенским граматикама имају четири наклоненија (изја. ви м едно, повели мелно, сослагателно и неопределено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од при, п. і 1-во јави педно, у коме какво лице ішпо ради, или показује да је шпо радило, или да ће радили, н. п. пишем, писао сам, писаћу и т. д. 9-го повели пі елно, у коме се шпо заповиједа. (наговара, моли, или нуди) 40уғоме коме да раді, н. п. ниши, пишите; ус пани, донеси, дај, ренци и т. д. 3-Ке неопределено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. ін. суіптествително име у именип падежу), н. п. писати, радипи, говориши, ићи, доћи, чу лi н и т. д. - по сослагателно узели су гралтапици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Лапинин каже једном ријечи, н, п. habuerin, attulәris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узепк двије разлічне ријечи мјесто пје једне Латинске, п. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђеши да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећн склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. прпим, трпн ш, тврпін, пірпимо, прпи ме, трпе, прпља, прпљаше, трпљасмо, прпљас пе, лi рiпљау, mpписмо, прпис ще, прпи. ше, трпљео, прпеки и пi. д. А да сам био знао, наще бы есмь пипалъ, пiо су чиптави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдателни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да бїюся, пипі акса, пт ворюся, нијесу глаголи страдателни, као ни боюся и пруждаю ся оліло іки пі елни; а ко је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаkе и сам, да пни анъ былѣ есмь не иде у спрезање "глагола, као ни аще бы есмь быль питанъ, и био сам каран (истина да се говори: био сам коран,

н, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену Нико не ће рећи: бивам на ран, биваш мољен, него карају ме, моле ме, бију га, траже ме и т. д. А и у прошавшем и у будућем времену не говори се код свију глагола са страдателним причаспијем, н. п. бићу тражен, биосам момен, него п ражиће ме, молили су ме, звали су га и ш. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни оf y"и могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнoгa) на ам, или на ем, или на им; и пo пoм се свртинвању раздјељују на при спрезања. У спрезању наши (као и осталије славенски народа) глагола мора се знати како има хлагол у садашњем времену и у наклоненију неопределеном *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматінку (као што је ну

језику , онда не е по дојақошњим правилима („измѣняюще у кли ю на ахЪ”) мораша биши: Зовахъ, ва жахъ, ищахъ, справ

по двоје зна, онда је и остало све ласно знапіп, зашто је цијело вкревање раздвојено на пе двије стране, па наклоненије повелително и дејствипелно причасније садашњег времена иде по садашњем времену, а остало спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ќе се виђени сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесами оf у помажу bешто осталим глаголима (и себи) у спрезању, зашто ћемо ево најприје мепинутии њихово спрезање :

1. Наклоненије изјавително.

вријеме садашње

јединствени број јесам (сам),

oky (ky), *) деся (си),

окер (кеш), jecu (je),

jke (ke),

иложествени број. јесмо (смо),

окемо (Кемо), jichte cme),

dheme (Kenie), ксу (су),

oke (ke).
вријеме полу прошавше

јед. број. бија,

Кадија (ка; клија , **) пија, опија), бијаше (бјеше), Кадијаше (Каше; клијаше, пијаше, отијаше) бијаше (бјеше), Кадијаше (Каше; кпијаше, пијаше, ошијаше),

млож. број. бијасно (бјесмо), Кадијасмо (Касмо; кшијасмо, пијасмо, опијасмо), бірасле (бјесте), Кадијаспе (Каспе; кпијасте, пијаспе, опшијасце), бірау (бјеу), Кадијау (лау, кпијау, шиjау, опијay).

вријеме скоро прошавше

јед. број. кедо (ke; ame дo , кле), Кеде (hе; кшеде, ке), Кеде (бе; кшеде, кпе),

[ocr errors]

бі,

би,

бі,

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се моратори казати „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хопіѣхъ и т. д. ниши ке од воскресаю моћи бити воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ од купую, купихъ ; од срѣтаю, срѣпохъ ; од падаю, падохЪ; од поминаю, поман ухъ и п. д. Ваља да су овакове погрјешће у Славенским граматикама наКерале г. Добровскога, да каже ў Славину (рецензирајући Славенску граматику г. Мразовића: "Rit einem Borte, eв mup in cent Slavenismen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Воftеn еіngeführt meesen (једном ријечи, мора се у Славенске грама.

Пике, ну саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесамиоку имају двојако у садашњем времену, п. і. јесами

сам, оқу и ку; какого, што је код мјестоименија разлика из-
међу мени и ми, шеби и пи; мене и ме, њега и га, шая
ко је и овђе између јесам и сам, оћу и Ку; к који је оно ра-
зумијо, разумјеће и ово.
Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ље је гођ мје
стцо t. Ерцеговци додају кашпо нш пред свуда, н. р. шka.
дија (ш ка), шћеде (uke) и щ. д.

« PreviousContinue »