Page images
PDF
EPUB

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори што мјесто који, која, које, али по особистом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене ; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили ; човек, што смо код њега ноћили ; човек, што су му қоња украли; човек, што смо га*) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме ; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи ; перо, што се (ѣнм) пише **); чо. век, што смо о њему говорили ; подај оном човеку, шпио је донијо врећу; метни код оног човека, што сједи онамо ; подај оним жудма, що сто. је на пољу и пi. д.

о, глаголу.

(de verbo)

По значену могу се глаголи раздијелипін у при реда: 1) неки глаго, Ак показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора спајани у вин. падежу, н. п. писап и књигу, сјећи дрва, копа п и виноград, јес п и меб, носити воду и т. д. и ови се глаголи зову Кіеўст биш елни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао вра. ва на онога, који га ради, н. п. бријем се, кајеш се, нада пнее, наБағњивам исеи т. д. и ови се глаголи зову повраћателни ***), који у правом смислу нијесу друго нишпа, него глаголи дјејствителни : зашто и њов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који та радн), н. п. бријапи се (себе), весели писе, као бријатига, весело и ме и дi. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или стваси, кли посао, који не иде ни на шпіо, што би спајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. болова и, спавати, ићи, сједи ти из гори дрво, пече вода, уздисами и т. д. и ови се глаголи зову средњн (verba neutra) ***).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : заiштio готово свали дјејстви піелни глагол може биік и средньи (али прави средньи глагол не може бити дјејспівиптелни) , н. п. пјевал и пјесму, игра ми коња, копами виноград, ораи њиву, виками Буде, то су дјејствителни глаголи ; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевати него плакап из маш ор се коњ не учи уграми; ним умијем орап ни копати; јечам трче а ракија Енче **), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страдаЛелни ма, а неке опложителни ма (deponentia) : но пакови глагола ни. шк има у Славенскоме ни у Српском (као ни у њемачком) језику

Х

") Кад се говори о бездушним стварима , онда се у мушкомс и у средњем роду га, и у женском је може изоставни, н. п. нож,

Tαπό смо данас кунили; да ли платим чашу, што сам разбио ; добра је она пушка, што си ми поклонно; какво је оно вино, што смо данас

пили н. д. **) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави

оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, тило се бриліва отри;

лопала, што се жиіо впје; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. **) Нари Славенски граматици овакове глаголе зову спі радашел

няма, а неке опложителни ма. (*) Ово је узето из Латинске граматиске, зашпо Латини имају, гла

голе дјејстви телне и страдателне, а ови ниши су дјејст. вителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи

род између мушкога и женскога). ли) кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ++) Bef ако да би ко узео (за опложителни глагол) чупи, који има

значење глагола савршителнога, а спреже се као глаголи несавршителни, п. ј. има полу прошавие вријеме, причастије (и дјејепричаспије) садашњег времена и суштеспівипіелно од причастија страдашeлнoгa: чуја, нуійше, чујас мо, чујас пшечујауі чујући, тузење (ч. п. по чувењу). *

оставило

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинског језика : затило су мислили, да сваки језик оно мора имати, шпо има Грчкин Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Лапински нема, оном нијесу били ни мукаепи (или ако су шпо и напоменули, а они су о пом лако што рекли, као што говори човек оствари, коју ни сам не. разум је), као н. п. двојако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, шебѣ и пи, себѣ и си, мене имян лі, д. и Бог зна шта се још у Славенском језику није тако из

и изгубило! н. п. односително мјестоименије шпо, имају свин садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљапи, него су га изостави. ли преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарСки и свињарски, што нема у Латинскоме ну Грчком језику. — Да се вратиме опепе в страда пелним и о тло жителним глаголима н. п. Лапшинин каже једном ријечи аn оr, Taudor, rоgог и пп. д. а ми у нашем језику морамо за сваку пу, ријеч узепи двије, пт. і љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А нијемац мора узепин при ријечи, м. ј. іф were geliept, бивам љубљен), it wеrе gеlоbt (бивам ваљен) и ц. д. које вислим да ће сваки признати, да не иде у срезанье глагола : спрезање глагола и Склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује сама у себи, н. п. Љубим, љуби ні, дуби, љубимо, љуби по е, љубе, љубља, љубит и н п. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богави нп. д. А піруждаю са ни је глагол олтлоа и пені, као ни бїю ся с п радаптелня, него

су обадва дјејслівцпрелци повраћапелни глаголи.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелили ) на глаголе савр, щң телне (verba реrfесtiva), који показују да је посао само један пуiп рађен и свршен (илiк да ће се радипи и свршипи), н. п. закопапі и, записали, доби, наћи, да опи, рећи, викнути, дигнуп и, ме инули, умријели, уздан умии п. д. 2) на глаголе не са врши пшелне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копали, законі авалт и, писати, записива ми, долаз и пти, налази ми, упраж и ги и, дава і я, говори пін, викапі и, дизапи, меп ап и, умирати, узди са шии ш. д. и ово је најважније раздјеленије наши глагола ; ) затір, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: защо а) савршител. ни глаголи не могу имали полупрощавшега време на ни причаслі ија (или дјејепіричастија) садаш њег времена. б) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уз дајем, ако успиш ёми п, д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и т. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинипи суит. име (од причастија страдателнога, кад се промијени н на ње), н. II. копати, копање; долазні н, долая ењ е љубиш и, љубљење и т. д. а савршителни глаго. ли тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н, п. заклами, заклање (јели веќе јање за заклање); поспати, поспање (од постања свијепа); посрами се, посрање (не би с њим

на посрање) ; поуздал исе, поуздање (ценерале моје поуздање) ; допус п н пти, допуштење, опрос п н пи, опрош meње; вјенчати, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе) ; али од оспалије глагола не говори се, н. п, закопање, на ђење, пољубљење, загрљење и п. д. г) будући да посао савршипeлнoгa глагола нема трајања ни мало, запно се њим и не може одговорити на пипіање; ш па чини ш? него само шта си чинио? ишша кецчини пи? Може бити да защо ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речеми т. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запjева мо; кад нађе м; успіани нека он сједе; стани да пти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола : дәһи бу, эвојева ћу, наћићу, сјешћу, казак у пољубику,

опишао

ни

рећи ћу и п. 4. 2) шпо ове разлике немају ни Грци ни Латини, него но временима накнаћавају (запо и у нашим Славенским граматикама спо. ји сотворихъ од творю, нали махъ од пипаю, купихъ од кугую и т. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и доказалан ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. geben или, и оштеп до ін; fифен пра жип и, finen наћи; али ми имамо доћи и долаз и ти, нали иналази пи, да пии дава ми, чупи и слушаин, рећи и говорити, узели и узимами, и пако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пушi онолико глагола, колидо оспали народи.

По лицу се раздјељују глаголи: а) на глаголе личне, који имају сваmри лица, н. п. говорим, говориш, говории п. д. 2) на глаголе безличне, Боја се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, с пп ужује ми се, грми, Бедри се, облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вријед4. готово ништа : а) заmо, што млоги глаголи, који се броје у безличне могу имали и остала лица, н. п. ја не грмим, не грм ишни ми, него Бог (или свети Илија); виднонај, који ведрии облачи и т. д. Аб) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични.

По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непраВилне.

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова при: јесам, оћ у имогу (јесами оf у неправилни су иқод оспалије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глагоАн; а у осталом спреме се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо: море шеи може пі е); а оспали су сви правилни. Испіина да се у поспајању времена налази фешпо особина разлика, н. п. притиснем, приписну пи, пришиш ме (и при писну); погинём, погинути, погибе (и погину); окренем, окренупи, окреме (и окрену) и л. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменутии и оне глаголе, који немају свију времена, него само шпођor, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; піако подај (му, јој), уари (удрице) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у. Наклоненију повелителнoм, ау осталом се говори да м, да пи; удари м, удари ми, ударио и т. д.

Што је го, склоненије код имена и код мјестоименија, по је спре. зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мјестоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имали око десет премјена ; а глаголи се премјењују по лицима, по броју; по времени ма, и по наклоне. нијама, и могу имали преко піридесетi премјена (а Латински глагоАи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

Времена по памели нема више, него само при, м. ј. садашње (које је сад), прошав ше (шло је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, пі. і: садашње, и два прошавша (1-во полупрошавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купља смо шљиве, кад он дође; ти пјеваше и т. д. a2-го скоропрошавше, које имају сви глаголи, н. д. ми луписмо шљиве данас ваздан ; он донесе, ја му реко и т. д.); ако још узмемо к овима и дјејствително причастије проішавшее времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или је. са м), онда ћемо имали при прошавша времена, пп. ј. полу прошавше, скоро прошав шеи давно прош авще (у говору се н ово дав: но прошавше вријеме може узети двојако, п. ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ово не иде у спрезање глагола, зашло глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помагапелни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Буду. Ке вријеме састави се с помоћу глагола ку (или оку, н. п. oky му да. ши, њему ћу дами; ми ћемо купипін. и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ќе дође за њим, онда се избаи оно пошљедња

[ocr errors]

д.

из.

ін, и мјесно њега дође ће те се састави сглаголом у једну ријеч, н. 1. да ћу, купи Ке, плами і емо, има ће пие, оплешћ у (већ је казато како се с пред f претвори уш), јеш ћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопределеном свршују на Ки (мјесто ши), може се Кеи послије глагола писали само за себе, н. п. доки f y, наћи ћемо, леки Кеш, рећи ће, ожећи ћу и п. д. Али кад се о послу сумља , или се одлаже, и каже се ако кли кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускоси мо и т. д. Акод савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. н. ако дођем, кад запишем, ако покосими п. д. Код глагола да ти, знати, има п и, с мјели и лепи, кад се сумља, онда се (особио у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и наспiaви будем (а и се пред б претвори у д), н.

ако дадбудем, ако знадбудем, ако има дбуде м, ако смјед. будем, ако Кедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем.

у Славенским граматикама имају чептири наклоненија (изја. ви медно, повели мелно, сослагателно и неопредјелено); алі глаголи, ни наши ни Славенски немају више од три, п. і. 1-во јавни педно, у коме какво лице по ради, или показује да је што радило, или да ће радили, н. п. пишем, писао сам, писаћу и п. д. 2-го повелително, у коме се шпіо заповнједа (наговара, моли, или ну. дн) 4руғоме коме да ради, н. п. Іниши, пишите; усипанн, донеси, дај, реци и п, д. 3-ке неопределено, у коме глагол споји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броја (као н. п. сутиптествително име у именип падежу), н. п. писали, радити, говорiн ши, ићи, доћи, чупи и пт. д. А4 - по со слагателно узели су грамматици из Грчке и из Латинске граматике , зашто Ламинин каже једном ријечі, н, п. habueriin, attuleris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узети двије разлучне ријечи мјесто пе једне Латинске, пі. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђети да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. прпим, пірпн ш, в рпін, пірпимо, прпите, трпе, прпља, прпљаше, трпљасмо, прпљас пе, прпљау, прписмо, пi pпис пе, прпи. ше, трпљео, прпећии п. д. А да сам био знао, и аще бы есмь пипалъ, пiо су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и страдателни залог, аглаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуiпо је мало, да бїюся, пипі акса, пворюся, нијесу глаголи сп рада щелни, као ни боюся и пруждаюся оліло ж і пі елни; ако је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаkе и сам, да пипанъ былѣ есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есм. быль питанъ, и био сам каран (испина да се говори: био сам каран, -бні ешбијен, били су дочекани; али у садашњем времену Нико не ће рећи: бивам на ран, биваш момен, него нарају ме, моле ме, бију га, траже те и т. д. А и у прошавшем и у будућем времену не говори се код свију глагола са страдателним причастинјем, н. п. бићу праҗен, биосам момен, него пражиће ме, молили су ме, звали су га и т. д.).

Сви се наши глаголи (осим неправилни оf уби могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавипieлнoгa) на ам, или на ем, им; и по лом се свртвивању раздјељују на при спрезања. У спрезању наши (као и осталије Славенски народа) глагола мора се зналін како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопределеном *); а кад се

или на

*) Кад се ово правило уведе и у славенску граматінку (као што је ну

језику, онда не е по дојақошњим правилима („измѣняюще у для ю за ахЪ”) мораа биши: Зовахъ, вджахъ, ищахъ, спраш

по двоје зна, онда је и остало све ласно знапіп, зашто је цијело вкревање раздвојено на пе двије стране, па наклоненије повелително и дејствипелно причасније садашњег времена иде по садашњем времену, а остало спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ќе се виђени сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесами оf у помажу bешто осталим глаголима (и себи) у спрезању, зашто ћемо ево најприје мепинутии њихово спрезање :

1. Наклоненије изјавително.

вријеме садашње

јединствени број јесам (сам),

oky (ky), *) деся (си),

окер (кеш), jecu (je),

jke (ke),

иложествени број. јесмо (смо),

окемо (Кемо), jichte cme),

dheme (Kenie), ксу (су),

oke (ke).
вријеме полу прошавше

јед. број. бија,

Кадија (ка; клија , **) пија, опија), бијаше (бјеше), Кадијаше (Каше; клијаше, пијаше, отијаше) бијаше (бјеше), Кадијаше (Каше; кпијаше, пијаше, ошијаше),

млож. број. бијасно (бјесмо), Кадијасмо (Касмо; кшијасмо, пијасмо, опијасмо), бірасле (бјесте), Кадијаспе (Каспе; кпијасте, пијаспе, опшијасце), бірау (бјеу), Кадијау (лау, кпијау, шиjау, опијay).

вријеме скоро прошавше

јед. број. кедо (ke; ame дo , кле), Кеде (hе; кшеде, ке), Кеде (бе; кшеде, кпе),

[ocr errors]

бі,

би,

бі,

дахъ, женахъ, перахъ, алчахъ и т. д. нити ће се моратори казати „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хопіѣхъ и т. д. ниши ке од воскресаю моћи бити воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ од купую, купихъ ; од срѣтаю, срѣпохъ ; од падаю, падохЪ; од поминаю, поман ухъ и п. д. Ваља да су овакове погрјешће у Славенским граматикама наКерале г. Добровскога, да каже ў Славину (рецензирајући Славенску граматику г. Мразовића: "Rit einem Borte, eв mup in cent Slavenismen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Воftеn еіngeführt meesen (једном ријечи, мора се у Славенске грама.

Пике, ну саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесамиоку имају двојако у садашњем времену, п. і. јесами

сам, оқу и ку; какого, што је код мјестоименија разлика из-
међу мени и ми, шеби и пи; мене и ме, њега и га, шая
ко је и овђе између јесам и сам, оћу и Ку; к који је оно ра-
зумијо, разумјеће и ово.
Ово је по Ресавскоме и по Сремачком нарјечију ље је гођ мје
стцо t. Ерцеговци додају кашпо нш пред свуда, н. р. шka.
дија (ш ка), шћеде (uke) и щ. д.

« PreviousContinue »