Код овије мјестоименија треба упамтити:

1) Мјестоименија првога и другог лица имају у род. дам. и вин. јед... Е у дат. Млож. броја двојако; а мјестоименија трећега лица имају двојако у сватри рода и у обадва броја у род. даш. и у вин. Ђекоји мисле да је све једно (као н. п. код прилагателни имена мога и жумог; жумоме, ж умому, и жум о м), него само да је ово друго у говору скраћено од првога.*) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, Њега, ње; мени, меби, њему, њој; мене, тебе, њега, њу и m. д) стоји: а) у почетку п. не може се рећи ми смо дали, га сам виђео, ше су звали ; него мeби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и т. д. 6) кад је сила говора (ta nvrud) на мјестоименију, н. п. зовни њега, казао сам и теби, дао сам и теби и њој, даћу вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјестопменија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње; к мени, к вама, к њима, к њој; а у вин. падежу у првога и у другог лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за мебе или за me'; пред мене или преда ме, пред жебе или преда ме, пред себе или преда се; а у трећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предањ, предањга), пред њу (преда њу), пред њи (преда њи) и у лим догађајима говори се друго (ме, me, га, је, се; ми, ти, му, jоj; мам, вам, им, й, и), н. п. боји ме (ме, га, је, и) се, казао ми (ти, му, joj; нам, вам, им), звао сам га и м. д. ***).

,

2) Мии ми: а) узима се кашто мјесто мој и твој, н. п. јеси ли ми виђео коња; виђео сам ги и брата; био сам ти код куће и м. д. А 6) Кашто не значи гопово ништа, него се говори (особимо ми) као за неко чудо, н. п. лијепа и је, јади је убили! чудно ми га превари! Чарна горо пуна ти си лада! Ньу ми пита Громовник Илија (не опомињем се ви ше за ми). в) Сим сам ш и се наспавао; јеси ли ми здраво путовао, и тн. А. Ово иде у прво значење (мјесто мени и меби).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега и га, још њ и њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, зањга или за њега; предањ, предањга или пред њега; мимоњ, мимоњга или мимо њега и ш. Д

4) Мјестоименија првога и другог лица имају у дам, јед. осим N и ими, још двојако : моий или мене, меби или тебе. Народ понајвише говори мене, мебе ****), а списамељи и књижевници мени, меби (да се разликује од винителнота!).

5) Ђекоји додају у род. дам. вин. и у сказ. једин. броја, и у дат. и сказ. млож, на крају ка, кар и карена, н. п. меника, мени кар меникарена; мебика, мебикар, шебикарена; менека, ме

*) у Крајини Неготинској и у Црној ријеци говоре я ни (мјесто нам), н. п. да ни си ми жив господару! да ни је Бог дао и т. д. **) Зато ђекоји пишу га, "му, ’им и т. д.

***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између мнѣ и ми, пебѣ и ми, мене и мя, мебе имя, себе и ся (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не напомињу). Да ли би (н. п.) све једно било: Помилой м а Боже, и помилой мене Боже?

****). Ово је управо од Славенскога мнѣ, мебѣ (е мјесто ѣ, као и на више мјеста).

некар, менекарена; његака, његакар, његакарена и т. д. (у мушкоме и у средњем роду).

6) Код свију имена винителни је падеж у средњем роду као имен., а код ови мјестоименија није, него је вин. у средњем роду као и у пушкоме, н. п. шта је мом смету, me плаче? избила га мами; камо ми платно? однијела г а вода и т. д.

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дам. и сказ., а у млож, броју дам. твор. и сказ., а овђе није : зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, ши, му, јој, него само мени, меби, њему, њој; ними у илож. броју могу имати твор, и сказ. нам, им, него само нама, њима.

III. Која што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; твој, твоја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ваш, ваша, ваше; њиов, њиова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (њезин, њезина, њезино); нечиј, нечија, нечије; свачиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије. Мој, швој, свој, склањају се ево овако:

мушк. И мој,

јединствени број.

женск.

средн. моја, моје,

Р.мојега(-êга), мојег(-ег), мога, мог, моје, мојега(-ега),мојег(-er),мога,мог, Д.мојему(-ёму),мојем(-ем),моме, мом, мојој, мојему(-ему), мојем (-єм), моме, В мојега(-ега),мојег(-êг),мога,мог(мој),моју, моје,

3. мој,

Т. мојим (мојим), мојијем,

MOM,

моја, моје, мојом, мојим (мојим), мојијем, С.мојему(-ёму),мојем(-ём), моме,мом, мојој, мојему ( ему), мојем (-ем), моме,

мложествени број.

MOM.

3. моји,

моја,
моја,

meje,
моје,

Т. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем за сватри рода,
С. мојима (мојима), мојим (мојим), мојијем

Његов, њиов, њен и њезин, склањају се као жум; наши ва ш као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као чиј.

IV. Којима се што показује, н. п, мај, та, шо; овај, ова, дво; исми, исма, исмô; макови, макова, маково (шакав, маква, такво); овакови, овакова, оваково (ова кав, оваква, овакв6); онакови, онакова, онаково (онакав, онаква, о накиб).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

мложесшвени број.

И. мм *)
Р. миjе, ми,

Д. шима, тим, тијем
B. mê,

3.

Т. шима, шим, тијем

С. мама, им, мијем

Исми, макови, овакови, онакови, склањају се као жути. V. Којима се што диша, н. п. који, која, које? ко (шко), шм (шта)? чај, чија, чије? какови, какова, каково (какав, каква, какво) ?

Ко и што склањају се ево овако:

Који склања се као мој; какови као жуми; а чиј (чији?) управо као врући, али опет због неки мали разлика у говору даћемо му особито склоненије :

VI. Која се односе на ствар ; такова су мјестоименија: који, ко и што, која по себи нијесу друго ништа, него мјестоименија којима се пима, само шлю се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим; ми, који (која, које) знаш; он (она, оно), који (која, које) има; људи, ко,и мисле -; који човек мисли да све зна, она се не може нигда поправити; види онај, који ведри и облачи; вала Богу, који је дао ; која уста рекла, она и одрекла; ко ради. Бог не брани; ко се у коло ва ма, у ноге се узда; код кога се нађе, да -; с ким је отишао, не ће дожи и ш. д.

*) Може се ђешто у Србији чуши и мизи, род. мизи и мизије, дат. швор, и сказ. шизйма, щизим, шизијем.

Кад је говор о трећем лицу, највише се говори што мјесто који, која, које, али по особитом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пили; човек, што смо код њега ноћили; човек, што су му коња украми; човек, што смо га данас виђели; човек, што смо дошли с њиме; столица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њим) пише **); чо. век, што смо о њему говорили; пода оном човеку, што је донијо врећу, метни код оног човека, што сједи онамо; подај оним људма, што смо. је на пољу и т. д.

О ГЛАГОлу.
(de verbo)

По значењу могу се глаголи раздијелити у три реда: 1) неки глаго Ан показују да ко ради што извјесно изван себе, што свагда мора стајами у вин. падежу, н. п. писами књигу, сјећи дрва, копами виноград, јесми леб, носими воду и т. д. И ови се глаголи зову Дејствимелни (послујући?). 2) неки глаголи показују да се посао врака на онога, који га ради, н. п. бријемсе, кајешсе, надашисе, наБањивамис е и м. д. И ови се глаголи зову повраћамелни***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејспвителни : зашто и нов посао стоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који га ради), н. п. брија ми се (себе), веселимисе, као бријаши га, в е селими ше и п. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ства ри, или посао, који не иде ни на што, што би стајало у вин. падежу, него је у ономе који га ради, н. п. боловами, спавами, ићи, сјеДими; гори дрво, тече вода, уздисаши и т. д. И ови се глагоди зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово раздјеленије глагола готово не вриједи ништа : зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али прави средни глагол не може бити дјејствителни), н. п. яјевами пјесму, играми коња, копами виноград, орами њиву, викам и људе, то су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевами него плаками; мамор се коњ не учи уграми; ним умијем орам’ни копами; јечам трче а ракија Еиче *****), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе страда. пелнима, а неке отложи мелнима (deponentia) : но лакови глагола ни. ши има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику ******), него

*) Кад се говори о бездушним стварима, онда се у мушкоме и у сред њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, шмо смо данас купили; да щи платим чашу, што сам разбио; добра је она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас пили и т. д.

**) Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изостави оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, се штри; лопата, што се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и т. д. ***) Наши Славенски граматици овакове глаголе зову страдамел

нима, а неке отложишелнима.

****) Ово је узето из Латинске граматиске, зашто Латини имају глаголе дјејствимелне и страдателне, а ови ниши су дјејст. вителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи род између мушкога и женскога). *****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. ***Вако да би ко узео (за отложителни глагол) чуши, који има значење глагола савршите нога, а спреже се као глаголи несаврши. телни, м. ј. има полу прошаве вријеме, причастије (и дјејепричасшије) садашњег времена и суштествително од причастија страдателнога: чуја, чујаше, чујâсмо, чујаеше, чујау; чујући, чуве е (и. п. по чувену).

ey то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинског језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имами, што има Грчки и Латински; а што Славенски језик има, а Грчки и Латински нема оном нијесу били ни мукает (или ако су што и напоменули, а они су о мом мако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разум је), као н. п. двојако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, шебѣ и ши, себѣ и си, мене и мл и м. д. И Бог зна шта се још у Славенском језику није тако изоставилО и изгубило! н. п. односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о том не треба сумљати, него су га изостави ли преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедарски и свињарски, што нема у Латинскоме и у Грчком језику. Да се вратиме опет и смрадамелним и опложителни м глаголима н. п. Ламинин каже једном ријечи am or, l audor, rogoг и м. д. а ми у нашем језику морамо за сваку му ријеч узеши двије, ш. ј. љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узети три ријечи, m. j. iф werve geli bt, бивам љубљен), id merve gelobt (бивам ваљен) и ш. д. Које мислим да ће сваки признати, да не иде у спрезанье глагола: опрезање глагола и склањање имена Зове се само оно, кад се једна ријеч премје њује сама у себи, н 11. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љубише, љубе, љубља, љубиши н ш д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А пруждаюся ни је глагол отложителни, као ни бїюса смрадащелни, него су обадва дјејствителни повраћамелни глаголи.

.

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелили 1) на глаголе савршимелне (verba perfectiva), који показују да је посао само један пут рађен и свршен (или да не се радити и свршиши), н. п. закопами, записами, доћи, наћи, дами, рећи, вик. нуми, дигнуми, мемнуми, умријеми, узданумии ш. д. 2) на глаголе несавршишелне (verba imperfectiva), који показују, да посао једнако траје, н. п. копами, закопаваши, писами, записивами, долазиши, налазими, щражими, даваши, говорими, викаши, дизами, мещащи, умиращи, уздисами и щ. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола; 1) защо, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и успрезању: защшо а) савршителни глаголи не могу имати полу прошавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. б) несавршяшелни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и м. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и м. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинити сущм. име (од причастија страдателнога, кад се промијени н на ње), н. п. копаши, копање; долазими, долажење; љубими, љубљење и т. д. а савршителни глаго ли тога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклаши, заклање (јели веће јање за заклање); посмами, посмање (од постања свијета); посрамисе, посрање (не би с њим отишао ни на посрање); поуздашисе, поуздање (џенерале моје поуздање); допустити, допушшење, опростими, опроштење; вјенчаши, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе); али од осталије глагода не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и м. д. г) будући да посао савршителнога глагола нема трајања ни мало, зато се њим и не може одговорити на питање шта чини ш? него само шта си чинио? и шта ћещ чиним и. Може бити да зато ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и m. д. будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола: доћићу, запјева ћу, наћићу, сјешћу, казаћу, пољубићу,