Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

саяа”; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језий поправио по својој граматици!

Тел 1783-е године први је Доситеј Обрадовић казао, да преба писали Српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, пало писати. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година язлісали различне (побоже Српске књиге; али (за превелико чудо!) до да. ялс још немамо ни једне књиге да је управо натписана по Српској граматраци, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави «каквагођ правила у језику, и њи да се држи, него је писао сваки по својој вољи (како му се пад навр хиера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијелу) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио г. архимандрит

кенгелац, каже у предговору својега јестествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по граммапіїйскимib правиламib списа, из, у насъ по правиламъ бабы Смиляны пишутса.” Испину овије ријечи Г: Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијепту) покору нашему: прво, што су наши списа. шеъи све самоуци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се на списалтељ родио у вароши, он сећ није ни чуо правога и чиспіога Српског језика ; ако ми се родио у селу, он је у фетињству дошао у варош, и онђе за 10 — - 15 година учебни науке на туђим језицима, мора заборавитии и мислипи Српскин (зашто сын народни не почињу с једне стране мислити остварма; и отуд је по

она разлика између језика , шліо се зове својст во језика). Кад која ако прође кроз све школе, онда постане Српски списатель (који оће); ђекоји узму Славенску граматику г. Мразовића, те је прочитају: да по нњој Српски пишу; а ,екоји не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљају би да они могу не знали свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се юуже и оспали Славенски народи (свін, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на: овоме свијету, дi. ј. што ми имамо два језика, па offемо и преки да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Ма1дарсіој казку, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, што њим говори народ (пони), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писали за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране : једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике спомине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском ио Њемачком језику, према Латинскога); а други (који је највише има) кажу, да не треба управо ни Сла. венски ни Српскві, него да народни језик преба поправљати, и писати мјеновипто између обадра језика , да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевна језик, да се славенски језик опет потрапив у нас эд и

[ocr errors]

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашпо слабо ко зна Славенски језик пако, да може књиге писапии; а ни рјечника онаковога ни грамапі ике још нема , као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако на учили, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашпо и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣци мѣсѣц, мјесто мѣсяць; опомѣнуш исе, смѣ папи, окерва вили, epka и пп. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашто они мисле, да су књижевни језици оспалије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињарин и говедари, па кад се почело љепше мислипин онда су и језици љепши поспали). — А како по они чине ? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није піако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве гра• матике (ни Српске на Славенске), него зарежи перо па пиши по сеоме вкусу, како и кад из пера испече: што не знаш Српскіі, менин Славенски; шпо. не знаш Славенски, метни Српски ; а што не знаш ни Срп. ски ни Славенски, мени како пи драго (што ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из преће главе) но својој вољи прећи гради, пту се не може погријешиши ; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијепин. Сад се не преба чудили, зашто се у нас књиге пи. шу „по правиламь бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наки: : паспыревъ, паспыровъ, паспырей, паспыра; мо мака, момковъ; оваго моега; у Босной, у Бачки; поспелі й, дѣвій; ІІ воря пъ, пворе, твору; пухами, успужащи; люблѣть и, обзиретьи се, успавленъ, успавлѣнъ, врeблаше; любу, молу, говору, красусе; при себи и при честных мыслей; изъ ме як ду нима; утверди любовь между ва съ; у свим его дїaлeк ми; при, че пари кораковъ; за моћи, за чули, за учими, за слуш ап и; дали донепи, чинили су до Ки; корчмі арица, крчмарица; пернѣ, прње; овде, овдѣ, овде; свѣща, свѣ піва, Свети ьа; нь има, нійма, ні има, нима; нь ой, нЇой, ной; свїю, свїю хъ, всѣхъ; вѣща цъ, вѣш пацъ, вѣшпець; па сче, па шче, па ще; жепъ, джепъ, дчепъ, че въ; месец , месѣцъ, мѣса цъ, мѣсѣцъ; препавице нь ене, повѣспіь ея; омъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почепка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као шпіо преба : зашто му не може пасти на ум да пише друкчије, него онако као што се говори; ако је, н. п. могао Омир спјевати илцјадут Одисеју не знајући ни писапій, һао и наши старци и слијепци шпіо су спјевали полику силу пјесама. Али људи који су шпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (сећ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој пәметтің поправљају, а управо нваре и грде: шако, н. п. учен Србљін -пи

[ocr errors]

шући мисли: кад се каже opy, црпу, режу, мему, гребу, треба Базапи и твору, припу, пражу, прашу, љубу; кад се каже пужем, мекем, обрі ем, треба казаши и пужапи, меѓаши, обеКами; кад се каже удављен, преба казапи и усгављен; кад се лаже пребљаше, треба казали и вребљаше; кад се од Славенскога зовушъ, Српски каже зову, преба и од живупъ казали живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, преба казалци и пасмыровъ; кад се каже луд куди, и јарад јаради, треба казапи и смрад смради, гад гади; кад се каже јақ јачи, треба казами и висок Височи; кад се каже међу њима, преба пазапи и између њима; кад не преба казапи млого, него много, онда не треба казати ни млаз, него мназ; кад не ваља казали на меспи ми, него намјесоли, онда не ваља казали ни сметали, него смјетами и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, пешко Српски писати Бњиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама,

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Пис меницу српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и сгрежу глаголе. Она је изишла онакова , као што је онда од мене могла изики прва Српска граматика. Који су сумљали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучити ; а који мисле да све знаду, они ќе се подерати онакови какви су, макар им ко написао спо најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, из оније исти ево издајем и овај први српски речник (и другу граманку).

Ја могу слободно казан за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познапе, и да се овако изговарају као што су овђе записане; а у народу је остало још млого ријечи, које ја, или нијесам ниБад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум. Може бити да ће се ну овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, који је нема на своме мјеспу. Од како се ова књига почела шпампами, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овђе додајем:

Вармеђа, f. (у Сријему, у Бачи, и у Жмipo, m. (Ерц.) Bee Blingler, connіvеnѕ.

bax.) in der ungrischen Statistie die Bamnh npar, m. die Stadt" Prag in

Вебрапnfфaft (жупанија), comitatus. Böhmen, Praga. Србљи приповијеBapuehau, m. Comitato : Herr, tabulae дају, да Турци још једном морају comitatus assessor etc.

проћи Беч, и доћи до 3 лапнога Вірмекскӣ (вармелки), кa, кo, Сол прага, да им онђе коњи позобљу

mitates , comitatus, comitatensis. зоб, шпо им је оставио свети Јо. Bј веричић, m. vide jeвeричић.

ван; па ќе и потом оданде и жене Веверпчица, f. dim. р. вјеверица. с преслицама гонити натраг. Вверичії, чја, чје, vide jeвeричји. Искање , n. (у Сријему) vidе бискање. дереглија, f. das Boot, linter,

Искалии, иштем, vidе бискати. дуба, f. 2rt ефіfе, дie gur Bee un) Испоклањами , ам, v. •pf. nach einander

auf Flüfen zu gebrauchen, navigii genus. verschenken, edono. Бечермица , f. dim. s. kечерма. Испреплетали , лећем, v. pf. паф жец! | interj. von einer Art Schlas einander überflechten, perplecto aliud Жніцкац! 1 qens, interjectio de modo

ex alio. percellendi.

Истоветінії, на, но, wayrly aft, Tei64 Жмира, m. (Rec. н Срем.) vidе жиро. baft, yerissimus : испан истоветны.

Kojerke (Ep15.)

Koje, theils, aliud, partim : Koje ja, koje OHMHMY, , v. impf, Vater nennen,

пи; које само, које амо; које patrem appello. опіуд, које одовуд.

Очимљење, п. Тав Заtеrnеnnen, patris.. Којегде, (Pec.)

appellatio. Kojeras, Cpen) } hie und da, passim. Ouma, um, vide ouumamu.

Пар, m. у овај пар, іft, für Diefев ,

Mal, uunc. Kojekako irgend wie , utcumque. Повлачење, д. Тав Иmbergieben, diКојеко, којекога, irgent wеr, upus al- stractio. terve.

Породица , f. Die (lebense) Samilie, gens :. Kojekyqa, irgendwohin, aliquo.

„Поздрави ми старца Вариһака: Kojekyje, Intercalare des Serni Georg, „Нек' поведе своју породицу,

vos solita intercalari a Georgio. „Породицу Варикаковићe Крадом, beimli, furtin.

Conjh, m. Thessalonich, Thessalonica. Hoe, gewiß, sañe (von rae?).

Приповиједасе, како је некакав каMâ, m. y3eo ma, hat seinen Kopf auf: зивао, како су у Солуну јевтиgeregt, gehorcht nicht mehr, cepit im

не чакшире ; а други му рекао: petum (zu ma, impetus).

То може бити, али до Солуна спо Мітросскій, кa, кo, н. п. мјесец, сомуна, а од Солуна сто сомуна

Demeters :, Demetrii mensis (Octob.) (треба). Нашабирчилиг , им, v. pf. пафiefen, spi- Спіуденица , f. ) ријека у Србији (блиcilegium facio.

зу Новог пазара. 2) намастир (коНапаљешковаіпи, кујем, vide напа- ји се зове и Спі уденичка Лав. бирчии.

ра) код пе ријеке. Студеничанин, Неколицина (људі), einige Reutt, aliquot калуђер из Студенице. Спіуденич, homines.

кіt , кa, кo, pon Cуденица. Hypuja, f. der Sprengel des Popen, Takökep, gleichfads, itidem, item. cf.

die Piarre, parochia. Околни, на, но, итliegen , adjacens, тупнуп, нем, v. pf. ftampfen, pulso, vicinus.

Укаљати, ам, v. pf. (niit Soth) bes Очење, р. уide очимљење,

fumußen, luto maculo.

тако,

Ако и нијесу у овој књизи скупљене све Српске ријечи, али је постављен темељ да се скупе (колико је могуће у живом језику). Сад стакн зна, kе kе коју ријеч тражили, и ако је не нађе, виђеһе да је нема, и може је ће записати и оставити ; и тако се сад спіо пупіа лакше могу покупити остале ријечи, што су остале по народу, него што би се на ново почело и еве скупиле,

Шпио се пиче овђе њемачкога и Латинског језика, о том сам радно са г. Копи шаром, f. к. дворским библиотекаром; али опет ако се ће нађе, да су које ријечи рђаво преведене, поме сам ја крив, што му нијесам знао право значење казалі, а не он, iшто га није знао њемачки или Лапински истолковами. Може бити да ће млoгима од наши учени Србаља паслии на ум код ђекојн ријечи краtiе и Српскима налічније ријечи Њемачке и Лапинске, него што смо и ми овѣе мелiнули ; плакове ријечи треба забиљежипи, као и оне, које се не нађу овђе, Али опет не треба сваки да мисли, да су оно све погрјешне, ђе он не разумије Њемачкога, или Латинскога, или Српскога језика.

У рјечнику треба да се исполкује и опише што се боље може сде, уто народ о ријечи којој мисли и приповиједа: • запио сам код ђекојин риречи описао, што се краће могло, kекоје народне обичаје, и додао прінповијетке (и овђе може бити да је ћешто изостало, али додато и измишљено није заиста нишпа). О овоме сам особито увјерен да ће бип!! м11ло свакоме правом Србљину: зашто су ме већ од неколике године моили екоји од учени и знаменцији Србаља, да почнем описівали народне

Српске обичаје и приповијелке. — Народ наш има свакојаки приподијелі

шако млого, као и пјесама, и могу се раздијелити на женске и на мушке, као и пјесме. Мушке су приповијешке понајвише смијешне и шаънце , и тако су измишљене, као да би човек рекао да су испоините ; а женске су дугачке и пуне су чудеса којекакви (о царским кћерима ио бајалицама). Али ќе ми слабо ко вјеровали и разумјели, како је приповiljenihе тешко писати! Ја сам се овқе, око ови ђекоји мали, полико мучио, да бях накия Бекоји списатељи мотли готово читав роман написаniн, или (Ее инле Геснерове на Српски превести.

Ја сам увјерен да ће овај мој труд и посао бипі мио свима најним, списапељима и књижевницима, који љубе свој народни језик, и поштују га као највеће благо народно, и желе му срећу и напредак; а онима ја нијесат на жељео угодини, који Српски говоре, а Српски језик кобе, и кажу да он није никакав језик, него да је покварен, свињарски и го. Бедарски језик,

Овље ће бити највећа вика на ортографију; али се надам да ће и упом били с моје стране сви наши књижевници, који управо знаду шпіо је језић, и што је писмо; и виђеће да се Српски језик друкчије не може ансапiн, онако као што треба. Млоги, који не знаду што је језик, што ли је писмо, шпо ли је граматика, мисле и говоре, да Српски језик преба писапин Славенском оршографијом ; а Србљи су виђели прије 500 година да то није могуће (зало су начинили би 1, којије ни данас нема у Славенским књигама); а ћепи оно што није могуће, не показује ли премало соли у глави (као што вели Г. Сава Мркаљ) ? Ево из овије узрока није могуће Српски језик писали по Славенској ортографији :

1) у Српском језику има гласора, који је Славенски језик нема ; а каБо има гласове, мора имати и слова за њІ : а) 5, н. п. см уѣ, риф, рђа, пређа, грађа, ме, а, дође, прође и т. д. б) і, н. п. брой, но, срећа, врећа, пећи, сприг, ножић, поповић, царевик и п. д. (може ко рећи, да се овакове ријечи могу писати са дь и ть, н. п. смудь, рдьа, предъ а; но пь, петьи, ножить и т. д.; испина да тако млоги пишу, али ни то није по Славнској ортографији ! Ко ће наћи у Славенском језику ь пред самогласним словом да умекшaвa пoлyгласна слова?. в) и, н. п. увјербапн. г) у Славенском језику има сливено ја, је, ју, а Србљима шреба и јо (да не спомињем ји), н. п. још пе, јові, joвoвина, јој, мојој, судијоми лі. д.

2) Тако испо има у Славенском језику гласота, којије Српски језик нема ; а кад нема гласова, не требају му ни слова: а) өмн друкчије не мо, жемо изгогориши, него као о, а ІІ олаци и Крањци имају друкчијir глас за ь, и зало сваки зна без инакве науке, ђе га преба писали Hic Руси немају гласа за (као ни ми), зарпо га нијесу ни узели међу своја слова. б) ы, ово преба Пољацима и Русима, као и нијемцима, Мандарима и Турцима; а ми мјесто њега имамо и, н. п. син, бик, риба, добипи, миш, корито и т. д. заmо на најученији наши не знаду без ве. лике муке и без труда ће га треба писапии (н. л, Раић је провео сав свој вијек патећи и пишући Славенски и Росијски, па се у његовим књ1 гама опет налази досліа погрјешака проптив, ы; мислим да н није нуно ође писати, зашлио и сваки може поражити у историји Ранскај:

« PreviousContinue »