Page images
PDF
EPUB

пPE дговор.

Век има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика ! Док су Србљи лмали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, као што се данас пише по ришћанским државама , јамачно би они почели још онда својим језиком писали ; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; запio се није требало на старали да сви људи разумију оно што се пише; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Остаўше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пет стотина година говорио као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други пуђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су на. штампани у историји Раићевој, споји: „И ако се наће полувераць да узме „Хрістіанку: акое крадом, дасе има покрспити у Хрістіанспіво: аколисе не покрсти : да мусе узме жена и деца и васф домib, и онф дасе за почи мъ. „да то село платипіѣ що бы онъ платіо , кои е по пожегао — Книге Царске „Боесе находе и коеcе износеъ предѣ судію, да имаюnib судїe сматрали, а кои пресуждуе первый уставь Царски, шпое записалЪ свешли Цар якому, оне Книге кое повпораюnib уставb первый, да и узму судіе и прине. „су предЬ Цара — да ихъ закунеъ, и кадесе закуну — Піянице консе скыпаюшib, и нападну где на кога, и кои кога посече, или оке рвавы, а не до самерти, паковому піанни да се око извади, и рука да му се „отсечет, аколи кога піянь из деретъ, или кому папуче скине, или „скине кому капу или що у эмеmЪ” и т. д. Раић каже, да се ови закони налазе у старом рукопису у архиви племените гг. Петра и Саве от Те» Белија, и да су оданде од слова до слова исписани и наштампани; но ја би опет рекао, да су њеноје ријечи по прављене по данашњему Славенском језику, н. п. опець, святи, первый, церковь, саме рти, перговаць, сотворил и, возврапи или и, во (град), со (изволеніемъ), по (домомъ) и т. д. ово би по старом рукопису морало бити олацъ (као полуверацъ, парац, и т. д.), све пи (као шло и овқе има Teumo), првыи (или први), црковь, самрши, трговаць, са твори ми, зазврат и пн, ва, са, ка (као што и овђе има фешто); или може бити да су и ліпле и мали јерови (ъ) преварили онога, који је исписивао. Али баш да речемо, да је и у првоме рукопису овако испо, као што је наштампано у Рацевој историји и овђе, опет је јасан знак,

да је народ Српски прије 500 година говорио као и данас што говори, антисарп да су иoндa писали као и данас ш по пишу.

Тако стоји у дипломи кнеза Лазара, што је даmа намастиру Раваници (оној у Ресави) 1381-ве године : „и мега (на другом мјеспу споји мѣга и мека и мѣка) „гдѣ испече блато изѣ мораве и упада у мораву. И опір мораве посредф поля удо велике пополе. — Жітцомір до великаго пуша

на Кленовачку врьши„ну посрѣдѣ раш кога ключа.

Сашкимib пуппемф на шливу.

Потомъ „пулемib на дѣлі. — На гомилу на дѣo. 1Путемдеони мъ. — Опір кру„шке великомъ равнино мъ. — и cb заменою. И панагюрь свете петке „на дунаву” и т. д. А почетак је ове дипломе : „Iже опір несущїихъ вѣса вь „бышык привѣдѣн видимааже и невидимаа” и тако даље,

Славенски, да га ни један прост Србљин не може разумјети. На печалу стоји: бла. воверни кнѕъ, а на потпису благовѣрны и кнезь и п. д.

- Епо maко су (од прилике) трисане и остале све дипломе (старије и млађе од ове), што се налазе којеђе. Сад још неколике врсте из Српске испіо. рије Ђорђија II. Бранковића, пошљедњега деспота Српскога, који је умръо прије спіо и неколико година (171), из књиге преће, страна 89 (по) :

Първи немани православно кърщение тридесетилетанъ васприем на се„бе ва Рашску Епискупию и ва цьрковь свешихһ апостолъ кърщаетсе пьр„ви немана именемib Cmефань, ва помже кьрцению единокулно и самодър„жавну області, васприемъ и окрспір дьржави своей воевати заченшу ему , многие държави себе присвоивb дондeжe Исака комнена цара константи„нополскаго на свое самирително xотение привлещи вазможму бисть, са„мирениеже между ими биваеті) виною сею, яко Гречаски царф ваздасть „свою дaщерь ва супружницу Стефану првому Деспоту Сину неманину 2,първому, рeкшаго светаго Схмеона Егоже гречaски IJapb ва глаголани и ва „писани великимib Жупаномь именование, якоже отомь и више ва писани на„шемь васпоминаниемь изобразихомь , и по светомь ему приставлению ва „сселтую опі, нѣго сапвореную обитель Студенички Монастиръ положень „бисть, и Деже и синь его Стефанф първи Деспоmи първи венчанн краль „рекоми, са сином) своимъ Радославомь , внукомже свeлaгo Cvмеона ва Ра„цехъ свонхъ погребени Суть*).” — Ilo овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и лисања, да су овако Србљи говорили прије спо година ; као што мисли Енгел, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Ранк онђе рођен, а онако добро пише Славенски ; и да је Сремачки језик ближи к Росијскоме, него к Дубровач.

*); и као што смо до сад сви Мислили, да је Бранковић онако пи

као што Раић у својој историји на млого мјеспia наводи његове ри.. јечи, и каже: „Сице пишеъ Бранковичъ”, илік „Сія суть словеса Бранко

кое

сао,

1) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа, који се сад налази у

Карловцима у митрополитској библиотеци ; и огђе је управо онако наштампано, осим велико я (које у Бранковићеву рукопису споји и у почетку и на крају), ук, оп, иә, шпо није имала овдашња

штампарија, него је мјесто њи мелiнуто у, опір, я, о. *) Engels Geschichte des X. Ungern und feiner Nebenländer III., 147 und 154.

Свча”; а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језин поправио по својој грамати ци!

Тел 1783-kе године први је Доситеј Обрадовић казао, да преба писати Српским језиком као шпо народ говори, и сам је почео, колико је знао, шало писани. За њим су пошли млоги учени Србљи, и за ово 35 година налісалії различне (moбoже Српске књиге; али (за превелико чудо!) до да. нас још немамо ни једне књиге да је управо написана по Српској грамапаца, као што народ говори! Ни једном списатељу није пало на ум, да барем за себе постави «каквагођ правила у језику, нњи да се држи, него е писао сваки по својој вољи (како му се кад навр тера десило), пако, као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никакви правила нема! Ово је од учени Србаља први опазио Г. архимандрии Кенгелац, као што каже у предговору својега јесли ествословија: „Вси народи, и сами язычницы книги своя по граммалгiйскимb правиламъ списаша,

, у насъ по правиламib бабы Смиляны пишутса.” Испину овије ријечи Г: Кенгелца посвједочиће све Српске досадашње књиге.

Два су велика узрока овој несрећи нашега језика, и овоме (прије нечувеном на овом свијету) покору нашему: прво, што су наші списа. тељи све самоутци у Српском језику: зашто ми немамо још ни Буквара Српскога, а камо ли што више. Ако се наш списалтељ родно у вароши, он сећ није ни чуо правога и чиспіога Српског језика; ако ли се родио у селу, он је у њетнњству дошао у варош, и оне за 10 — - 15 година учећи науке на туђям језицима, мора заборавити и мислити Српски (зашто Сви народи не почињу с једне стране мислипи остварма; и оптуд је поcmaaa она разлика између језика , шпіо се зове својс пш во језика). Кад који тако прође кроз све школе, онда постане Српски списатель (који oke); }екоји узму Славенску граматик у г. Мразовића, пе је прочитају: да по њој Српски пишу; а kекојн не траже ни ње, него одма по Њемачкој и по Лапинској граматици почну Српски писати, и не сумљају ћи да они могу не знати свога језика. Но ово је барем несрећа, на коју се шуже и остали Славенски народи (свин, осим Руса), који на свом језику немају школа ни наука: али је друго само наше, и са свим ново на овоме свијепу, . б. шпо ми имамо два језика, па ofемо и преки да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе Српске по Ма1дарској каку, да је Славенски језик (што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави Српски језик, а овај, шпо њим говори народ (и они), да је само свињарски и говедарски језик, и да је покварен од првога. А како треба данас писали за Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране : једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по оспалој Европи прије неколике спомине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском, Англијском ио Њемачком језику, према Латинскога); а други (који је највише има) кажу, да не треба управо ни Сла. сенсып ни Српскі, него да народни језик преба поправљати, и писати мјешовито између обадва језика , да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевна језик, да се Славенски језик опет поврали у нас эд и

[ocr errors]

оживи. Први имају врло мало списатеља (зашто слабо ко зна Славенски језик пако, да може књиге писати ; а ни, рјечника онаковога ни грамапі ике юш нема , као што би требало, и нз који би човек могао Славенски језик тако на учили, да може књиге писати), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашпо и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, н. п. мназ мјесто млаз; месѣци мѣсѣц, мјеспо мѣслцъ; опомѣнутисе, смѣша ми, окервавим и, ер, а и п. д.), к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашпо ониг мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити онда су и језици љепши поспали). — А како по они чине ? Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијепту није пако ласно писати, као овим њиовим: код њиг не треба знати никакве гра. матике (ни Српске на Славенске), него зарежи перо па пиши по сеоме вкусу, како и кад из пера испече: што не знаtu Српскі, мени Славенски; што не знаш Славенски, метни Српски ; а што не знаш ин Срп. ски ни Славенски, мени како пии драго (што ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи прећи гради, пу се не може погријешиши; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијепин. Сад се не треба чуднпи, зашто се у нас књиге пи. шу „по правиламь бабы Смиляны”, и како се у Српским књигама може наћи : пастыревъ, пас пыровъ, па слі ырей, паспыра; момака, момковъ; оваго моега; у Босной, у Бачки; поспі елї й, дѣв їй; шворя пъ, творе, твору; пужапи, успужами; люблѣпьи, обзиреть исе, успавленъ, успавлѣнъ, врeблаше; любу, молу, говору, красусе; присе би и при честных мыслей; изъ между нима; утверди любовь между ва съ; у свимъ его дї алект ми; при, че при кораковъ; за моли, за чули, за учит и, за слуша пи; дали донепи, чинили су доби; корч, wi арица, крчмарица; пернѣ, прње; овде, овдѣ, овдѓе; свѣ

ПІьа, свети ьа; нь има, ні йма, нЇ има, нима; нь ой, нї ой, ной; свїю, свїю хъ, всѣхъ; вѣщадъ, вѣш пацъ, вѣшпець; пасче, па шче, па ще; желъ, джелъ, дчепъ, че 6Ъ; месец , месѣцъ, мѣсяцъ, мѣсѣцъ; препавице нь ене, повѣ спіь ея; омъ нее, около нѣ, безъ нье и т. д.

Од почепка Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као шпо народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав друти језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као шпио преба: зашто му не може паспи на ум да пише друкчије, чего онако као што се говори ; лако је, н. п. могао Омир спјевати Илијадун Одисеју не знајући ни писали, као и наши старци и слијепци шпіо су спјевали полику силу пјесама. Али људи који су шпо учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без грамапике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој пәмелік поправљају, а управо нваре и грде: шако, н. п. учен Србљін пи

ща, свѣл

шуки мисли: кад се каже opy, црпу, режу, мету, гребу, треба азапи и твору, прпу, пражу, прашу, љубу; кад се каже пужем, мекем, обрі ем, треба казаши и пужали, мекали, обеКами; кад се каже удављен, преба казати и усгављен; кад се лаже требљаше, преба казан и вребљаше; кад се од Славенскога зовушъ, Српски каже зову, преба и од живутъ казати живу; кад се (у Славенском језику) каже дворовъ, преба казати и пасмыровъ; кад се каже луд куди, и јарад јаради, треба казаши и смрад смради, гад гади; кад се каже јақ јачи, треба казати и висок Височи; кад се каже међу њима, преба казали и између њима; кад не преба казапи млаго, него много, онда не треба казали ни млаз, него мназ; кад не ваља казали на мест и ти, него намјесшими, онда не ваља казалпи ніг сметами, него смјетапи и т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, пешко Српски писати Књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно длоги наши списатељи, као што су ђекоји н спомињали у својим књигама,

Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се шпіо брже помогло, прије неколике године написао и издао на свијет Пис меяицу Српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и сгрежу глаголе. Она је изишла онакова, као шпио је онда од мене могла изићи прва Српска граматика. Који су сумљали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучин; а који мисле да све знаду, они ќе се подерати онакови какви су, макар им ко написао спо најбољи граматика. Из који сам узрока издао ону прву Српску граматику, и оније испи ево издајем и овај први српски речник (и другу грамашинку).

Ја могу слободно казали за ове ријечи, што су овѣе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овье записане; а у народу је оспало још млого ријечи, које ја, или нијесам ниБад нь чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум. Може бити да ће се ну овој књизи наћи ријечи у описивању обичаја и други ријечи, који је нема на своме мјесту. Од како се ова књига почела штампами, и мени је ево неколико ријечи на ново пало на ум, које ево овѣе додајем:

Вірмеђа, f. (у Сријему, у Бачк. и у Жмipo, m, (Крц.) See BlingTer, connіvеnѕ.

San.) in der ungrischen Statistie die Banina apar, m. die Stadt" Prag in

Gesvannschaft (mynahuja), comitatus. Зöymen, Praga. Србљи приповијеBapsehaw, m. Comitato : Herr, tabulae дају, да Турци још једном морају comitatus assessor etc.

проћн Беч, и доћи до 3 лапнога Вірмећски (вармећки), кa, кo, Soә. прага, да им онђе коњи позобљу

mitates , comitatus, comitatensis. зоб, што им је оставно свети Јо.. Вjeвeричић, m. vide jeвeричні.

ван; па ќе и поліом оданде и және Вјеверинчица, f. dim. р. вјеверица. с преслицама гониті напраг. Вулверичції, чја, чје, vide jeвeричји.

(у Сријему) vidе бискање. Дереглија, f. Das Bopt, lіntеr. Искали, иштем, vidе бискати. Ayba, f. ärt Schiffe, die zur See und Ucnokaasami, am, v. pf. nach einander

auf Flüfen zu gebrauchen, navigii genus. verschenken, edono. Бечеринца, f. dim. р. Бечерма. Испреплетапи , лећем, v. pf. паф жің! { interj. von einer Art Schlas einander überflechten, perplecto aliud Kuqkag!) gens, interjectio de modo percellendi!

Истоветні, на , но, wabr, aft, teiba Жмира, m. (Rec. н Срем.) vidе жмиро. baft, yerissimus : ислі истоветни

искање, т.

ex alio.

« PreviousContinue »