Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

X

ако ли ко не узвјерује, а не буде кадар наћи, ласно ће му се показати). в) х, Србљи немају ни у каквој ријечи, а остали Славенски народи имају (те како); Србљин, и, п. не каже хлад, снаха, ходими, орах, оврхао; него лад, снаа, одити, ора, овръао и т. д.

5) Бекоје ријечи зато не можемо писати по Славенској ортографији, зашто ће у нас друго значили, или ће се друкчије чатиши, него што се говори: а) прилагателна имена у имен. млож. пишу се у Славенском језику са їи, н. п. мудрін, славніи, любезніи, милїи и т. д. a mo је у Српском језиву сравнителни степен! 6) прстен, пут, радост, пеш, господ, лабуд и остале млоге овакове ријечи пишу се у Славенском језику са ь, и изговара се и као њ, ш као ћ, адкађ, н. п. госпођ, прошеѣ, пућ, радосћ и т. д. Руси имају право што овакове ријечи пишу са ь, зашпо и тако изговарају, и у род. имају я, лебедь, лебедя; голубь, голубя; царь, царя; князь, княза; день, дня; зять, зашя и т. д. : а ми кажемо лабуд, лабуда; голуб, голуба; цар, цара, кнез, кнеза; дан, дана; зет, зета и т. д. Код ђекоји наши списатеља, који не пишу ћ, а држе се Славенске ортографије, кад видимо написано петь, мора се погађати, или треба чатити пеп (fünf), или пећ (ver Dfen)! в) ми морамо на ђекојим мјестима ь додавати ђе га нема у Славенском језику: ми говоримо, н. п. коњи, коњем, коњски; учитељи, учитељем, учитељски; на земљи, у пустињи; кољи, колите; пењи, пењише; жњи, жњите; мељи, мељите; њива, књига, гњида, гљива, земљица, вишњица, пањић и т. д. а по Славенској ортографији то би требало писати (и чашими, као што је написано) кони, конемъ, конски; учители, учителемъ, учителски; на земли, у пустыни, коли (овђе би Бачванин помислио да се што говори о колима), колите; жни, жните; нива, книга, глива, землица,

вишница и т. д.

4) Бекоје се ријечи Српске не могу никако ни записати по Славенској ортографији: а) имена која се свршују на ља и ња, у твор. јед. н. п. земљом, сабљом, постељом, пуштањом, робињом, срдњом, спрдњом и т. д. (ако би ко рекао да пишемо земльом, сабльом, путаньом и т. д. али ни то није по Славенској ортографији, као н предьа). 6) Кад се ђешто у пјесмама изосплави е послије ј, н. п. „Да ј у момка своја мајка,

,,За дан би му гласе чула,
,, А за други разабрала,
„А за трећи на гроб дошла ;

„Ал' ј' у момка шуђа мајка.

„Да, у мене, лале Лазо, што ј' у цара благо.

„Оно ј главом Шиподер војвода —

„Оно ј тежак бојак без престанка

"Видиш Луко како ју Лозници

„Док ј' у мене моји капетана и т. д.

-

в) У Ерцеговачком се нарјечију говори једнако лијепо, млијеко, гнијездо и т. д. а у пјесмама се, кад затреба, изостави и, па се пјева и Казује млјево, лјепо, гијездо и т. д., н. п.

[blocks in formation]

-

„Ајепо ши ме бјеше обасјало Бо (и како) може овакове ријечи записати по Славенској ортографији ? Може бити да би у Ћирилово вријеме било добро записано са ѣ, н. п. гнѣздо, лѣпо, млѣко, али се данас то чати љепо, млеко, гњездо; а Србљин не ће љепо, гњездо, мљеко, него оће лјепо, гнјездо, млеко, г) гръоце, умръо*), овръао, подупръо, самръО, и остале овакове ријечи.

Из овога свега мислим, да ће сваки памешан човек признати, да се Српски језик Славенском ортографијом не може писати. А кад се Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочно перо и почео Српски да пише), и Српска остати опет пуна крпежа и нашеге; зато мислим да је најпаметније, Да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидити сви остали народи Европејски). Зато сам ја овђе начинио три нова слова, ш. ј. ђ, љ, њ, и узео сам ј. Ниједан паметан чоБек не може рећи, да нам ова слова не требају, а облик њиов ако ce коме не допадне, то је ласно поправити; ни остала слова нијесу из почешка била шако лијепа, као што су данас. Може бити да се ј коме зато не ће допасти, што је Латинско; и то је ништа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима, н. п. а, е, о, к, и т. д. а и Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици Српској био узео наше ї мјесто ј, но будући да је ї код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мету, и не могу да се навикну чатиши га као j; а ј не може нико друкчије чашиши, него онако као што преба. Да је у Грчком језику било ј, заиста св. Ћирилу не би никад пало на ум, да начини я и ю; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, ју, зато је св. Ћирило свезао а, е, у, саї (а, ю, юу), да не би људи чатили на, не, ну (као што ђекоји чаше у мојој граматици); а иже је са СЛИШНОМ (й) постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (~) да се зна да је кратко. Још може ко рећи да нам треба и 5; истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (ба! ба! ба!) и за 45! об! ць!, али због туђи имена и презимена не би сувише било да га имамо (н. п. Daller, Mageborn, Samburg, Saag; Руси пишу ГаллерҠ, ГагедорнЪ, Гамбургъ, Гага, а ми за сад можемо, и морамо писати Аллер, Агедорн, Амбург и ш. д.), но ја сам га за сад оставио коме другоме нека га гради.

[ocr errors]

Ево већ прва и највећа рецензија против овога Српског рјечника изиђе прије од њега. Може бити да се она почела писати још прије двије године, кад је прво објавленије изишло о Српском рјечнику; и зао је од оне стране, што, не признаје да народ Српски има свој језик, онако паметна свједочанства на що покупила и саставила (вала Богу! само кад

*) Бекоји наши списатељи пишу умрео, а у женскоме роду умрла и у средњем умрло!

се они један пун пред свијеном почеше браниши, и о том препирати).Све њнове остале рецензије против Српскога рјечника и језика морају се на њој оснивати; зашто она каже: да је данашњи наш црквени језик прави Српски језик од старине; а овај што њим данас говори народ Српски, да је покварен и испогањен, и да се у правоме граматическом смислу не може ни назвати језиком и т. д. Већ није потребно више да ја на ово сад редом одговарам, зашто је одговорио онај, коме је говорно Г. рецензент, него ћу само да речем неколико ријечи о ономе што управо иде на мене самога:

1) „Да моја граматика не зна никакве благовкусне критике, и да учи све наопако." Који човек жели доказати, да Србљи немају другога језика осим Славенскога, не само што по њега свака Српска граматика мора учити наопако, него да како може он би и Србље све у једну врећу стрпао па завезао, или у прикву саћерао па затиснуо, да не чује свијеп како они говоре, него да се њему све мора вјеровати. А што се приче вкуса у језику, ја заиста не завидим његовој естетици. Он нека поправља Српски језик по своме вкусу (као што и остала његова ђе која браћа раде), а ја ћу да га учим, и да се трудим онако писати, као што је најобичније у народу; да би Добровски у Златном прагу и Линде у Варшави, и други сваки који жели (макар био у Лондону, или у Америци), могли управо дознати из моји књига, како народ Српски говори у данашње вријеме (а то је за Г. рецензента највећа жалост и несрећа, зашто он доказује (и мисли?), да је Сриск: језик онакови, као што је њему по ћуди, а није га научио да зна управо какав је).

2) "Да се из мога објагленија види, да сам ја рад подигнутоме већ ,, књижеству Српском проспонароднија реченија, без свачега Славенског „из предјела Јадра, у Турској, да утиснем." Није му злоба дала рећи из Јадра у Србији, него у Турској! а не каже (или ваља да не зна?) да је у Турској и Зеша, и Милешева, и Горажде и Скендери! И да је Српска права (с језиком Славенским) постала у Турској (онамо, ђе је Немања I. Студеницу зидао, и Душан царовао; ђе је постао и живљео свети Саво Немањић и кнез Лазар, и од куда је Српски патријар Чарнојевић, Арсеније III. „на престолѣ святаго Саввы сѣдящій", превео у Њемачку 27000 Српски фамилија и дошао у Сентанд. рију; и од куда је послије, с Арсенијем IV.„Архіепіскопскій престоль пренесени во Сремъ, и вѣ Карловцѣ поставлень, идѣже и до нынѣ пребываеть")! А по овим његовим ријечма требало би мрзити на све, што је из Турске. Или може бити да зато није смијо казати да је Јадар у Србији, да не би паметни људи помислили: та у Србији Српски језик и тражими треба. Тим га људи могу оправдаши, али му љубав к роду своме никад опростити не ће (ако је Србљин). Штета што се није потписао, да видимо ђе се он родио, кад сам ја у Турској! (али ја опет, макар се он ђе родио, кривицу његове злобе, и осталога што мени није по куди, не би бацио на око мјесто ђе се он родио, као што он баца на Јадар моју кривицу, што нас двојица имамо различан вкус у Српском језику! Ово су ствари, које показују ђетињу памет и слијепу пакост). – Ја не знам како је он могао разумјети из објавленија, да ће у мом рјечнику бити само Јадрански језик (који они да познаје, опет не би могао доказами

да је гори, него што Србљи данас говоре на коме другом мјесту)? Еаља да му је злоба чашила и толковала моје објавленије. Ја сам казао да ће у њему бити ријечи, које народ Српски говори, како по Турској, тако и по Њемачкој. Ако сам се ја и родио у Јадру (чега се не стидим, него се тим дичим и поносим), опет могу слободно казати, да сам више Србаља виђео од мога Г. рецензента: ја сам провео године е Бошњацима и с Ерцеговцима (из Пиве, из Дробњака, из Гацка и из Никши3); а провео сам године са Србијанцима од Лознице до Неготина; а (да не рече Г. рецензент да је ово све у Турској) провео сам године и по Њемачкој од Земуна па до Петриње, до Сентандрије и до Ршаве. Како ли је могао из објавленија разумјеши, да у мом рјечнику не ће бити ништа Славенскога?! Ваља да би он по своме естетическом в кусу и по високоме граматическом знању Славенског језика могао писати Српски без свега Славенскога! а остали ће људи сви рећи да је Славенски Бог, вода, небо, жена, маши, сестра, слава, права, брат, писами, славими, велик, широк и остале оваке Српске ријечи на владе! По свој прилици овај Г. рецензент не зна управо ни што је Српски, ни што је Славенски.

[ocr errors]

3),,Да наопаке Српске граматике и рјечници Славенски језик, на „штету Српске цркве, у пропаст бацају.” Из овога би рекао човек, да је Г. рецензент из реда они људи, који све буне и свађе с именом Божјим (■ њега ради) почињу, доказујући, да је све оно и Богу мрско, што њима није по вољи. Он сирома мисли, да је Српска црква тако перда, као што је он вјеним у њезину и у Српском језику. Српска црква нити је основана на Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славенском језику, него на Ристовим истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је ЕванБелије изгубило од своје светиње што је преведено с Грчкога језика на Славенски, и са Славенскога на Влашки, толико би изгубило и данас да се преведе на Српски. Може бити да ће Г. рецензент с овим рјечником добиши у руке и библију Росијску, на простоме и, као што он мисли и говори, поквареноме и нечистоме Росијском језику; па се цар Александр и св. синод не боје да ће Росијска црква пропасти, него се јощ надају да ће се боље утврдити. -А и том се сваки паметан човек мора чудити, како могу Српске граматике (макар и наопаке биле) и рјечници Славенски језик у пропаст бацити! Ја Славенски језик љубим и поштујем, као и други који му драго Србљин; и защо мислим, да му се у данашње вријеме ни чим боље не може помоћи, него да га подијелимо од Српског језика, и да му дамо ону чест и поштење, што му приликује, као и прави у којој се њим поје и служи; и да му се опет с друге стране не може већа неправда учинити ни дубља пропаст копати, него говорећи и доказујући, да је све једно Српски и Славенски језик, и пишући Српски по Славенској граматици. Кад се у нашим школама каже : Ово је језик Српски, а ово је Славенски; ово је граматика Српскога језика, а ово је Славенскога; онда ће се јамачно знати боље обадва језика, него што се данас знаду; и онда не ће смјенти сваки по своме вкусу о њима којешта лупати, него ће говорити само људи, који ствар познају и разумију.

[ocr errors]

Које ова рецензија, које Г. Павле Соларић с његовим позивањем на скупштину, да се гради данашњега Српског језика граматика *), подбунише ме и наћераше да додам сад к овоме рјечнику и једну малу Српску граматику. Ја сам још од лани састављао којешта за другу Српску граматику, и мислио сам мало доцније да је већу издам; а ево ме сад речени догађаји наћераше, те из оне веће ево ову малу скрпи којекако, желећи и гледајући да ми сва стане на један шабак. Каква је, и колика је, да је; увјерен сам да ће бити боља од прве; и надам се да ће бити мила Г. Соларићу, и осталим ученим Србљима, који желе (као и он), „да се у дне наше, колико можно бољма, опише и позна све „што се каса нашега језика"; и који би вољели у један пут виђети двије Српске граматике (једну за Србе од Србије к Западу и к Југу, а другу за остале), неголи ни једне. Мислим да ће је Г. Соларић драговољно понијети на учену скупштину међу Карловчане, Будимце, Сомборце и Новосађане, и што се у њој добро нађе, да ако га зашо не одбаце, што је од Јадранина из Турске. Ја сам гледао само ми се из ње ништа не избаци, а штогођ који више зна, нека додају. А по мога Г. рецензента, и по остале, који мисле као и он, она ће учити наопако, као и прва (и може бити још наопачније).

, да

Бекоји наши мисле и говоре, да рјечник треба читаво друштво да пише, а не један човек; но то мисле понајвише они људи, који ниши знаду што је друштво, ни што је језик, ни што је рјечник, ни како се он пише. Ми видимо данас у Европи, да су најбољи они рјечници, које су писали једини људи, н. п. Њемачки Аделунгов, Пољски Линдов, Латински Шеллеров, Англијски Јонсонов и т. д. А на оне, што су писала друштва, познато је да се једнако списашељи Талијански и Француски туже и буне, и да и сваки дан поправљају. Доста пуша у друштву луд поквари, што паметан начини; а доста пуша и паметан на име друштва онаково што напише, што под својим именом не би ни

потто издао.

Ја сам се око ове књиге намучио, што може бити до данас нико ни око какве није: зашто осим труда, који сам подносио ријечи купећи и у ред доводећи, морао сам се старати како ћу књигу на свијет издати, и како ћу међу тим живљеши. А при данашњему стању нашега књижества и језика, било је људи, који су жељели и трудили се, да овај Српски рјечник никад не изиђе на свијет; и да би се та њиова жеља испунила, то су они прорицали, и о том друге увјеравали; но вала Богу ! ево нас већ на обали. Осим господе пренумеранта (којије, према цијени књиге и садашњему времену, има доста на моју и Српскога језика • радості) *), ево ово су особити добротвори овога рјечника:

*) Римляни славенствовавшін, страна 57.

*) На ову књигу има пренумеранта и из онакови мјеста, од куда до Данас још није било готово ни на какву Српску књигу, н. п. из Одеса, из Ерцеговине (на страни 153 сумљао сам да није пуст намастир Дужи, а сад имам из њега и пренумеранша), из Далмашински и из Србијански намастира, и из млоги други

3

« PreviousContinue »