Page images
PDF
EPUB

1. Г. ТЕОДОР ДЕМЕТЕР ТИРКА са својом госпођом МАРИЈОМ од рода ДЕМЕЛИЋА, и с њезином матером госпођом АНКОМ. Без њи се сва књига за сад (а може бити никад) не би могла ни почети (штамнати) ин свршити. Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и за постављеним столовима тако уздишу кад се што о народу говори, да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пет иљада форинти (колико је дао Тирка на Српски рјечник), него пеш. вљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла преда њи, и почели би се тужити на зла времена и на рђаве пазаре, и драговољно би се опресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије кине с очију.

11. Племенити Г. САВА от ТЮКЮЛИ, краљ. совјетник и златне мамузе кавалер и пр., који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонио пет стотина форинти. Он свачим свједочи, да је вриједан бити списатеьем начертанија њекојего Арађанина, и Римљана у Шпанији.

111. Њ. превосходителство, високопреосв. и високодост. Г. СТЕВАН СТРАТИМИРОВИЋ Кулпински, православни архиепископ Карловачки, и митрополит свега народа Српскога и Влашкога у ћ. я. државама, импер. Аустријског ордена Леополдова великога крста кавалер, Њ. 6. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник, и ученога друшпіва у Гешинги член; који је у помоћ Српскоме рјечнику поклонно приста форинти,

[ocr errors]

мјеста; а из Црне горе! Кад су Црногорци послали своје пренумеранте Г. Соларићу (да и он мени пошље), онда су ме прекорили (ше јако!), што и међу њима нијесам кога назначио да купи пренумеранте на ову књигу, говорећи: Да сам ударио те тражим Србаља по свијем угловима Европе, а њи у Црној гори да сам заборавио. - Колико ми је овај њиов укор био мио и драг (из млого узрока), но опеш ми је мало на жао учинио, и до данас им још нијесам одговорио на њега. Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао; и Сријем, ђе сам оно објавленије писао; тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна гора, за коју сам још од ђетињства мога ҹуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада и царовање, и коју би и данас вољео сто пута виђети, него Јадар, или и какво друго мјесто на свијету; али зато уњој нијесам ни кога назначио да купи пренумеранте, што нијесам имао никога позната. А да сам имао познаника, и да сам знао како се могу објавленија послати, ја би назначио кога да купи пренумеранте и у Сарајеву, у Мостару, у Требињу, у Зворнику, и по млогим другим мјестима; и заиста се не би преварио, зашто сам виђео, како трговци и мајстори из речени мјеста радо чате оно што разумију; које и овђе сад свједоче млоги пренуме ранти од њи, који се налазе по Далмацији и по Дубровнику.

IV. Њ. превосходителство високопреосв. Г. МОЈСЕЈ МИОКОВИЋ, православни епископ Карлштадтски, Њ. ћ. к. и А. величества дјејствителни тајни совјетник.

V. Високопреосв. Г. ВЕНЕДИКТ КРАЉЕВИЋ, родом из Солуна (дакле земљак св. Ћирила и Методија), православни епископ Далматински, Бококоторски, Дубровнички и Истријски, који је још на прво објавленије, не чекајући ни писма ни препоруке, скупио у својој епархији 105 пренумеранта.

VI. Племенити Г. КОНСТАНТИН ЕМАНУИЛ БИКА от Дешанфалве, у Салској вармеђи шаб. суд. асесор. Изненада ме довела срећа да сједим у кући овога Маћедоно- Влашкога Тюкюлије, који се особито обрадовао кад је разумијо и виђео, да се у његовој кући ради Српски Рјечник, и засвједочио је да га је он одавно жељео и тражно због Српскога језика.

ста,

VII. Покојни и незаборављени Г. ДРАГО ТЕОДОРОВИЋ из Трије који ми је послао близу четири стотине форинти у сребру, и за њи накупио пренумеранта у Тријесту. Из Трјестански пренумеранта види се, како људи помажу чему оће, н. п. младоме Ерцеговцу Г. Вилипу Лучићу не треба више од једне књиге, али он оће да узме 10, па да поклони сиротињи; тако Г. Петар Теодоровић узима себи и госпођи својој и седморма ђеце сваком по једну, а особито 6 за сиротињу. Да Трјестанци у оваковим догађајима нијесу помагали Стојковићу, Доситеју и Соларићу, могао би ко рећи, да мени зато помажу, што сам из Турске, као и они понајвише.

Ова господа нека дијеле само славу и благодарност за оно што се добро нађе у овој књизи, а што буде (или се коме учини) рђаво и негаљало, моја је кривица и срамота; и ја ћу за оно ученоме свијету одговарати, и ђе што будем погријешио поправићу, што ли не будем (него се коме само учини), бранићу.

[ocr errors]

Још неколико ријечи да проговорим о ђекојим ријечима у овој

књизи:

1) Ја сам овђе Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), ш. ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговина, по Босни (како Грчкога, тако и Турског закона) по Црној гори, по Далмацији, по Рвапској и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца; РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и, по крајини Неготинској; и СРЕМАЧКО, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

на:

Највећа је (и готово једина) разлика између ови нарјечија у изговарању слова Ђ, које се у Ерцеговачком нарјечију изговара на четири начиа) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н. п. бјелило, цвјетови, пјеваши, рјечиш, умјеши, сјенина, вјечит, и т. д. 6) у оваковим ријечима послије д, л, н, ш, претвори се

дуђ, луљ, нуњ, шућ, и ѣ остане само е, н. п. ђед, ђевојка, ђеца; разбољетисе, кољено, љеса: позелењеши, стиђешисе, врћеши и т. д. *), в) а ђе би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п. бијело, ријеч, дијете (род. ђетеша!), цвијет, сијено, вијек, пијевац, риједак (рјеђй) и т. д. (Бешто се овако изговара ије и у онаковим ријечима, ђе је у садашњему Славенском језику е, н. п. пијесак (пјесковишо), вријеме (времена, Бременит), млијеко (мљечика, мљеча́р), ждријебе (ждре бета, ждребећи), јастријеб (јастребови, јастребаст) и . д.), г) пред ] (я) изговара се као и, н. п. сијаши, вијати, гријами и т. д. У Сремачком нарјечију изговара се двојако: а) (и највише) као е, н. п. вера, мера, речиш, семе, певаши, сèјаши, вејаши, грејаши; бело, реч, деше, редак и т. д. 6) као и, н. п. ле шити, ботиши, стидимисе, видими, зеленитисе, разболитисе и т. д. А Ресавско се само по том разликује од Сремачкога, што се у њему и онђе говори е, ђе у Сремачкоме и, н. п. летеши, виДети, вртети, разболетисе, стидешисе, позеленети, волети и т. д. Осим ови општи разлика имају у Ресавском нарјечију још двије особите разлике (у склањању сушп. имена): а) што имена првога склоненија, која се свршују наги на к, и у вин. млож. промјењују г на 3, я на ц; тако исто и она имена, која се свршују на а и на у, имају и У БЕН. МАОж. с, н. п. во има розе, разбио Турце, има добре опанце, изео све орасе, продао кожусе и т. д. 6) што имена другога склоненија имају у дат. и у сказ. јед. броја е, н. п. дао девојке јабуку, носи на главе, седи у Ресаве, на Мораве, и т. д.

Између ови нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чути (понајвише у ђекојим глаголима трећега спрезања, у наклоненију неопредјеленом) и по Сремачкоме и по Ресавскоме, н. п. разболишисе и разболетисе, стидишисе и стидеши се, летити и летеши, позелеино и позеленео и т. д. Тако се исто ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по Сремачки, н. п. стиђешисе и стиДишисе, лећеши и летити, позелењети И позеленими виђеши и видиши, ослијепљети и ослијепими и т. д.

Мени се ни једно ово нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а ову сам књигу зато писао Ерцеговачким: а) што се тако говори онђе ђе сам се ја родио, и тако сам најприје од мајке и од оца научно говориши; а 6) да виде Сријемци и Бачвани и Банакани, како њнова браћа и по оним земљама говоре: зашто се до сад о том ништа није писало.

2) Судијин, Курчијин, абаџијин, и остала овакова имена, чини ми се да у женскоме и у средњем роду избаце оно пошљедње и, н. п. судијна, судијно; Ћурчијна, Курчијно; абаџијна, абаџија

но и т. д.

*) Послије и изговорасе у ђекојим ријечима и као је, н. п. mjеме, стјеница, тјешити, тјештан, тјешњи и т. д. а послиј д врло ријешно, н. ц. подјела, адјела (говорисе и жђела),

**

3) Божји, тичји, човечји, мишји, и остала овакова имена могу имати у женскоме и у средњем роду шичија, шичије; Божија, Божије; мишија, мишије и т. д. као да би у мушкоме роду било Божиј, шичиј,, мишиј и т. д.

4) Ја сам обђе глаголе писао у наклоненију неопредјеленом, а може бити да би било приличније садашње вријеме наклоненија изјавителнога (као што пишу Грци и Латини, и остали Славенски народи); шим би се код нас могло уштеђепти неколико врсти, зашто има млого глагола који садашње вријеме имају једнако у свим нарјечијама, а наклоненије неопредјелено различно, н. п. вршим, врћеши, вршети, вршити; волим, вољеши, волети, волиши; зеленим, зелењеши, ленети, зеленими; сидимсе, стиђешисе, стидетисе, стидимисе и т. д.: али баш зато мислим, да је у овоме првом Српском рјечнику требало овако, као што сам пописао : онога, који тражи, не би сувише било и обадвоје да се налази по азбучном реду, н. п. писати, пишем; и пишем, писати и ш. д.

Молим и кога,

И

3e

зашто за

МОЛИШ Исе коме;

из

5) Повраћателне сам глаголе понајвише само оне писао, који имају особито значење, н. п. врћи (пушку), и изврћисе (н. п. извргла се врата; изврглисе људи) т. д., а ђе нема особитог значења, онђе се може разумјети и онако, н. п. вући, ферреп; вућисе, fid fleppen; гријати, wärmen; гријашисе, і märmen и т. д. Ово се може се додати свакоме глаголу, н. п. не ми се, не чека ми се и т. д. пјева ми се, једе ми се, плаче зато би ово се требало писати свуда само за себе (као што чине Чеси, Пољаци и Крањци), н. п. надати се (као надао сам се), смијашн се (као шта се смијеш) и т. д.

6) Донијо, цијо, бијо, и остале овакове ријечи, писао сам овако (с ) зато, што се послије каже донијела, донијело; цијела, цијело; бијела, бијело, бјељи и т. д. У Ерцеговачком нарјечију једнако се говори бијело, млијеко, гнијездо; а у пјесмама кад затреба изостави се и (као што се и остала самогласна слова обично изостављају), па се пјева и говори бјело (6'јело), млјеко (млјеко), гнјездо (гијездо), као што је мало прије напоменуто.

7) Овђе има неколико ријечи без икаквога значења, које сам ја чуо ђе се говоре, али сад не знам у право шта значе, као н. п. плесмо, тоња, илинча, факља, осока, ушакмице и т. д. А ђекоје нијесмо могли на вријеме да нађемо како се зову Њемачки, као н. п. греш, ждрепчаник (Drtfheit, hwäntel, öfterr. Drittel), перде (vie Zafßen), срчаница (Cangwage, Cangwelle, Sangmtebe, longurius, longula).

8) Код имена трава и дрвећа ђе стоји Liun., оно ми је казао Г. Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије; а за које ми он није могао казати како се зову по Линеју, код они смо само записали Да је трава некаква или дрво.

9) Ова крштена имена Српска, што се налазе у овој књизи, живе и данас у народу Србскоме, по неким мјестима мање, по неким више. По Србији млого и више има по Шумадији и доље преко Мораве, него горе преко Колубаре; а по Сријему, по Бачкој и по Банату, више и има у него у именима. Због имена Српски вриједно би било напрезименима,

[ocr errors]

штампами један поменик из намастира Раче, који се сад налази у Фрушкогорском намастиру Беочину. То је велика књига, као октоих на по табака (in folio), и у њој има неколике иљаде Српски имена (мушки и женски): мислим да су они људи, који су намастиру парусије писали Књага се та почиње овако:,,С Богомѣ почінаем сый светый и Боже„ствены поменик. Възнесена Господа Бога и спаса нашего Ісуса Хріста „вѣхраме раччи (!). поменованіе вьсѣхъ православныхъ Хрістіань." Тo joj je име; па онда почиње овако: „Поменик господам Сръбскым помени Господи душе рабь своих. помени господи благочестиваго господина владыку Сръбскаго неманю, Сїмешна монаха и мѵроточца. И благочестиву „Госпожду монахію Анастасію. *) Благочестиваго и прьваго краля стефана ,монаха Сїмешна и монахію анну. Благочестиваго краля радосава монах ранна; и монахію анну. Благоч. краля стефана уроша монах Сімеона и понахію Елену. Благоч. краля Стефана, монах Ѳекшиста. Благоч. краля „Стефана уроша. Благоч, и приснопоминаемаго цара стефана. Благоч. и „приснопоминаему царицу монахїю Еѵгенію. Благоч и приснопом. цара уро„ша. Благоч. краля влькашина и сына его благоч, крали марка. Благоч. и „приснопом. кнеза лазара. Благоч. и присноп. госпожду монахію Еѵгенію. „Благоч. и присноп, деспота стефана. Благоч. и присноп. влька бранковића. „Благоч. и присноп. госпожду монахію марину. Благоч. и хрїстолюбиваго „гюргя. Благоч. и присноп. госпожду деспотицу Ерину. И чадь ихь. Благоч. „деспота лазара. И подручїе его госпожду Елену. Благоч. и хрїстолюб. цаприцу Мару. и грьгура. И стефана. Благоч. и хрістолюб. монахію аггелію. „Благоч. и хрісполюб. їанна деспота." Послије ове господе стоје митрополити ево овако (вьсе свещенаго): „Максімẞ вишеградскій. **) Марко звор„никъ. Григоріи пожера (пожаревачки?). ї акѵмѣ срм (сремски?). Іосіф бани(?). „де фань пек. їсіф баня. Максїмѣ маркова црква (?). Симеон —. јаћимъ —. , бездорѣ и Макарій митрополити дабрскін (?). Исаїй —, григорїи ужички ,, митрополить. јаћим -. За митрополитима иду калуђери, попови, људи и жене, али све особито, и у реду свако име из почетка. Код млоги имена сглоји и од куда је онај, а ђешто и које је године записан. Калуђери су сами писали сваки своје име и намастир од куда је; а имена прости људи писана су минејски лијепо, готово као једном руком. На имену књиге не стоји кад се почела писати; врло стара не може бити, зашто није паргамент, него артија (врло лијепа и јака). Ја сам ту књигу сву прочатно и нашао сам најстарији потпис калуђера їосіфа из доице од године 1623. Ту има калуђера и из они намастира, којима се данас једва зидине знаду, н. п. из Вошњака, из Ивање и ш. д. А има и из онакови намастира, којима ја заиста никад прије имена чуо нијесам, као н. п. равна рѣка, куманица, ораовица, осавница, дуић, кобековићь, Ѳотина, Стелноваци, Бранковина, уреклач', доноаш, ромїшнѣ, вусаць, концѣ, донца, добрунь, маржикъ, мажићъ, мећаваць, градаць, рибница, шемлюгѣ. Ова

[ocr errors]
[ocr errors]

*) Онђе се ова сва имена из почетка почињу. **) И митрополити стоје онђе из почетка,

2

« PreviousContinue »