Page images
PDF
EPUB

вь заповѣ вѣдехь твоихь; нь заповѣдемь твоимь; печаль прієшме 2 грѣшникь ёставляющих законь твои и т. д. 5 Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају послије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто*), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чаши се вјера, мјера, рјека, горје и т. д. А кад стоји послије лин, онда се л чати као љ, и каоњ, аѣ као е ( са л слије се у љ, а са нуњ), н. п. A ѣш шо, нѣдра, чати се љето, њедра и т. д.

т. д.

• У почетку се изговара као Ѣ (је), н. п. єдинѣ, єжъ, чати се једин, јежи т.д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику паДежа!), н. п. отецъ (у родит. Млож), спасенія (у имем. млож.) и - Какогођ што је Ѣ сложено из јие, тако је ю сложено из ј и у, н. п. югъ, царю, мою, чати се југ, царју, моју и т. д. а кад стоји, послије ли н, онда се л чати као љ, н као њ, аю као у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чати се људи, земљу, свјатыњу, богињу и т. д.

А бус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику.

(5) Ми и Руси изговарамо као о, зато га Руси нијесу ни узели међу своја слова. (а) Сложено је из ј иа (као ић из јие, ию изјиу), н. п. заворъ, кагода, царя, моя, творятъ, чати се јавор, јагода, царја, творјаш, моја и т. д. А кад стоји послије лин, онда се

А чати као љ, н каоњ, а я као а, н. п. земля, святына, чати се земља, свјатыња.

Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили).

Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили).

Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него ком; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. ФеоДоръ, Афини и т. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и Србљи) и мјесто, н. п. шеамеръ, математика, аптека. Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н.п. Паѵелъ, еѵхарїсіїа, еѵаггеліе. 2) као и, н. п. мѵро, туран, и ш. д. Већ и Руси пишу Павел, евангелїе, тираннѣ и т. д.

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (ниши нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ђ, ј, љ, њ, ћ, џ.

и Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјеџбати, наруџбина). * и ћ. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, швердь, адѣ, мѣдь, треба читати лебеђ, Госпођ, тверђ, јађ, мјеђ; апуть, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радосћ, милоск: онда Славенима треба ђић, као и нама: защто они само слова немају, а гласове имају као и ми.

Требало би Славенима какогођ и нама. Кад би у Славенском језику (или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или треба чашиши конем, или коњем; кони, или коњи; конски, или коњски; учителем, или учитељем; учители, или учитељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или коли; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обновљен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсудими, или имају правије ђеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и т. д. Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни треба чатиши љињи: зашто је (веле) у именишелном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор: кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писами я ни ю, него а и у, н. п. требало би писати землу, волу, боги

*** 2

ну, кона, учитела, кону, учителу, па би се чашило земљу, вољу, богињу, коња, учитеља, коњу, учитељу: него је шо, с опроштењем, крпеж, који показује недостатак Славенске Бу

квице.

Тако је исто потребно і у Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судія, у бин. струю, Трою, судію: требало би и у род. и у дап. писати струји, Троји, судији, а не струи, Трои, судїн.

О ГЛАСОУДАРЕНИЈУ.
(de accentu)

У Српском језику, имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први (`) стоји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, Брана, буна, земља, премешаши, преметнути, пица, пиши, крст, пост и т. д.

Други (1) стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, виками, душа, рикаши, весеље, шрками, срна и т. д.

Трећи () споји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, памшиши, три, ков, шок, цоњка и т. д.

Чет терми (^) стоји над оним словом, ђе се глас тако протеже, да од проплезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родиш. млож.) десет људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ће се по времену одредити у граматикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још нешто код обије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави глас ријечи:

1) Глас је првога знака (') двојак, које се особито може познати у једнаким ријечма, н. п. бацати оштрије се изговара кад значи рефеп, него кад значи merfen; тако се ора изговара оштрије кад значи діe rete Beit, него кад значи діє Жив; тако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (*) ђе се оштрије изговара, као што се може виђети код бацаши, јарица, пара и т.д.

2) Код трећега (") треба упамтити: а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри ('), н. п. овчар, ратар, радост, господар, готовљење, горопадник, војводовање и т. д. зато ја нијесам (свуд) ки метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. код овчар, ратар, рвач, радост, рањење, ношење, момање, гњецован, голетан, грађанче и п. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. гошовљење, ријење, војводовање и т. д. зато га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), каб што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. писање, стругање, досађивање, откупљивање,, љубљење, и т. д. в) готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, судим, радим, шарам, вежем и п. д. (у оваковим глаголима).

3) И четвртога је знака (^) глас двојак, које је најлакше познати у једнаким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лијепи друга (што се конци препредају): овђе се у десет лијепи друга не протеже тако глас, као у седам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десет грана, и допао рана и щ. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, водо, водом, води, воде, вода, водама; соко, соколе, соколе; лонац, лонца (а ронац, ронца!), Абици, лонаца, лонцима; писати, пишем, писаше; јунак, јунака, јуначе, јунака и т. д.

СКЛОНЕНИЈА.

(de substantivorum declinatione)

Српсна имена суштествителна имају четири склоненија.

Прво Склоненије,

По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о која у род. имају ла; и неколика на е, н. п.

[blocks in formation]

*) У пјесмама се налази ђешто дам. млож, као твор. јед. (као што је и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и гавраном; Тако Турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови дат. млож. падеж може чути и у говору, особито у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на ови, н. п. воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воловим, соколовим, царевим, пријатељим (као Турски Турцим Бога називаше); или волов'ма, пријатељма и ш. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п прстом, зубом, ноктом? **) Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банату) изоставиши ово ма у твор. и у сказ. млож., н. п. сјелени, на волови, у котлови и т. д. И овако се по реченим мјестима (особито у писању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествителни и прилагателни, и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, твој, свој, чиј). Али у Србији, у Босни и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. Ас ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м ип. На синџирим ситне титренке; у Руњанским зеленим шли Бицим. Под чадорма робље подјелише и т. д.

1. Код овог склоненија треба упамтити:

1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин. као именителни. 2) Имена, која се свршују на ђ, ж,ј, љ, њ, ћ, ч, ш, имају у зват. јед. у мјесто е, а у твор, ем мјесто ом, н. п. смуђ, зват. смуђу, твор. смуђем; нож, ножу, ножем; змај, змају, змајем; краљ, краљу, краљем ; пањ, пању, пањем; манић, манићу, манићем; колач, колачу, колачем; миш, мишу, мишем и т. д. али јеж, јежом! Ђекоја имена и на ар имају овако, н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром); господар, господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у зват. јед. премјењују ц на ч, а у твор. и она имају ем мјесто ом, н. п. стриц, зват. стриче, твор. стрицем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец, мјесецом.

4) Имена, која се свршују на 3, у зват. јед, премјењују з на ж, н. п. кнез, зваш. кнеже и т. д. Али која се имена ријешко говоре у зваш. јед., код они се може чути и на зу (мјесто же), н. п. Ој Французу царе Силовити!

5) Имена, која се свршују на г и на к, у зват. јед, премјењују г на ж, ак на ч; а у млож, свуда осим род. и вин. г на 3, а к на ц, н. п. рог, зваш. јед. роже, а у млож. броју рози, розима; јунак, јуначе, јунаци, јунацима и т. д. Али имена која се свршују на дак, так и чак, и у род. губе а, аријетко се говоре у зват. јед.,, код они би се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. патак, пашку! (мјесто паче!), мачак, мачку! (мјесто маче!) и т. д. Али која се често говоре, она имају као што треба, н. п. темак, мече!

6) Имена, која се сершују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, ањ, ап, ар, ас, ат, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губе а, н. п. значац, знанца; момак, момка; угал, угла; угаљ, угља; јарам, јарма; ован, овна; жрвањ, жрвња; котао, кошла, вјетар, вјетра; обас, овса; лакат, лакта; Бирач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свршују на о, и млога друга, особито једносложна и двојесложна, нарасту у млож. броју на еви или на ови:

а) На еви нарасту она, која у твор, јед имају ем, н. п. смуђ, смуђеви; нож, ножеви; краљ, краљеви; пањ, пањеви: цар, цареви; брок, броћеви; мач, мачеви; кош, кошеви и т. д.

6) А на ови сва остала, која у твор. јед. имају ом, н. п. град, градови; поп, попови; котао, котлови; соко, соколови; гавран, гавранови; јастријеб, јастребови и т. д.

Но ова сва имена могу имати и по правилу, и код ђекоји се говори обадвоје, н. п. миши и мишеви; рози и рогови; пијетли и нијетлови; суди и судови и т. д. а код остали се чује у пјесмама, н. п. пути, ножи, орли, говрани: Ђе се вију орли и гаврани и т. д.

8) Имена народа, која се свршују на ин, у млож. броју у свима паДежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари; Србин, Срби; Латинин, Лашини и т. д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на дац и на тац, у свима осталим паде жима осим род. млож, губедиш, н. п. желудац, желуца, (род. млож.) желудаца; отац, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли имати и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у твор. јед. имају само на ом.

II. Особито треба упампиши код ђекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож. и мјесто а, н. п. црв, цоби; мрав, мрави; мјесец, мјесеци; ваш, ваши; динар, динари; а Ђекоја имају и апи, н. п. сам, око о сами и пуно 7 сама; пуш, пеш пуша, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, пепі пути и т. д.

2) Гост има у род. млож. гостију и гости.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дани и т. д. А с ријечима Ђурђев дан, Јовањ дан и п. д. има у род. дне, н. п. у очи Ђурђева дне; о ђурђеву дне. Тако се говори два дни (двадни), шридни (придий); а даље се каже

четири дана (слабо би ко рекао четиридни), пет дана (пет дни ни пошто); пропадоше ми толики дни и т. д.

4) Пут има у род, јед. и пущом и путем: а) н. п. ја сам за путом; стоји под пушом. 6) н. п. оде путем.

5) Коњиц има у зват, јед. коњицу (мјесто коњиче! може бити да се разликује од коњик?), н. п.

"Јумак коњу говорио:

„Ој коњицу добро моје

6) Стриц у млож. броју говори се и стрицеви и стричеви;

тако и зец, зецови и зечеви.

7) Коњ има у дат., твор, и у сказ. млож. коњма (а не коњима); в зуб има и зубма и зубима.

8) Човек у млож. броју каже се људи (а не човеци), и склања се ево овако: и људи, р. људи, д. људима и људма, в. људе, з. људи, т. људима и људма, с. људима и људма.

Друго склоненије,

По коме се склањају сва имена женскога и (остала) мушкога *) рода, која се свршују на а, н. п.

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Овђе треба упамтиши:

1) Имена, која се свршују на га и на ка, у дат. и у сказ. јед. премјеБују г на 3, к на ц, н. п. књига, књизи; рука, руци и т. д. Али која се имена свршују на шка и на чка, у они се говори и онако, н. п. пашки, кучки и т. д. Али ја сам слушао у Србији по селима баш и у овакови (особито на шка) ђе се промјењује к на ц, н. п. носи на мо

*) Мушка имена овога склоненија само су у јед, броју мушкога рода, а у млож. женскога, н. п. мој слуга, моје слуге; наше влаДике; Српске војводе, и тд. А у пјесмама су овакова имена и у јед. броју понајвише женскога рода, н. п.

„Слуго моја Облачићу Раде

.. Да ти да Бог, Сибињска војводо

**) И код овије се имена у Сријему и (особито) у Бачкој може изоставити ма у сказ. млож, и пошљедње а добије мало дужи глас, н. п. у новина, по ливада, на кућа и т. д. Мени се чини да и у овом ђекоји садашњи списатељи Сремачки и Бачвански прегоне мје ру; ја не вјерујем да би прост Сријемац казао, н. п. О наши данашњи Српски књига; у Петрови красни непоношени делени ливада и т. д..

« PreviousContinue »