снаси

на (место на мотки); подај мачци и т. д. У ред овије имена иду и она, која се свршују на аа и на уа, н. п. снаа, дат, и сказ. и снаи; муа, муси имуи и т. д.

2) Имена која се свршују на ца, у звал. јед. имају е мјесто о, н. п. пријатељица, зват, пријатељице и т. д. Али ђекоја имају и н. п. иди, кукавицо сиња! несретњицо једна! и т. д.

3) Сва мушка крштена имена и млога женска имају зват. једин. као и имен., н. п. Станиша, о Станиша; Милија, о Милија; Нипола, о Никола; Аница, о Аница; Ружица, о Ружица (а Ружа, о Ружо!); Милица, о Милица и т. д. А женска опеп ђекоја имају на о по правилу, н п. Стана, о Стано; Цвијета, о Цвијето; Сара; о Саро и т. д.

4) Која имена пред а имају два полугласна слова једно до другога, она ђекоја у род. млож, добију а међу она два полугласна слова, н. п. пушка, пушака; крушка, крушака; пашка, патака и т. д. а ђекоја опет остану али узму на крају и мјесто а, н. п. врста, врсти; батра, Башри; чавка, чавки и т. д. (к овима иде и лађа, лађи! и и млада, млади!). Али кврга, риа, рка, грба и остале овакове ријечи имају по правилу, тј. квога, гоба, опа и т. д

1

5) По овом се склоненију склањају и она женска имена, која имају

само млож. број на е, н. п. гаће, виле, мекиње и т. д.

6) Рука и нога имају у род млож, руку, ногу; тако се чује и слуга, слугу, а говори се и слуга.

Треће склоненије,

По коме се склањају сва имена женскога рода, која се свршују на полугласно слово и на и, и на о, н. п.

Овђе треба узепіи на ум:

матерама, кћерима (-рма),

матерама, кћерима (-рма).

1) По овом се склоненију склањају и она женска имена, која само имају млож. број на и, н. п. прси, очи, уши и п. д.

2) Кост, кокош, уш, ваш, очи, прси, уши, имају у род. млож, костију, кокошију, ушију, вашију, очију, прсију, ушију; а говори се и по правилу, н. п. Пости као пас од кости.

3). Нити има у род. ниша (по другом склоненију, као нище); тако јасли јасала (као јасле).

4) Код овога је склоненија двојак творит. падеж у јед. броју, т. j. на и и на ју (осим матере и сабирашерни имена на ад), н. п. с пшвари и стварју; кокоши и кокошју; жучи и жучју и т. д. Мени се чини да је овај први (співари) обичнији у народу од другога. Код овога другога (на, ју) треба ово упамтити: а) код имена, која се свршују на д, л (на о), н, п

еляје се с дуђ, слуљ, снуњ, ст у ћ, и. н. прњад, прњаЛу; мисао, мишљу; зелен, зелењу; постат, постаћу; кост, хошћу и т. д. 6) која се свршују на 6, в, м, п, у оније се претвори і у а, н. п. зоб, зобљу; крв, крвљу; кап, капљу и т. д. в) која се свршују на ђ, љ, њ, ћ, код оније се ј са свим изгуби, н. п. чађ, чађу; ярмељ, комељу; ноћ, ноћу и т. д.

Четврто склоненије,

По коме се склањају сва имена средњега и мушкога рода, која се сершују на е и на о, н. п.

3. поље,

И. поље, срешеније, Станоје име,
Р. пова, срешенија, Станоја имена,
срешенију, Станоју имену,
срешеније, Станоја име,
срешеније, Станоје име,

теле,
телета,
телету,

теле,

село весло,

Ранка,

Т. пољем, срешенијем, Станојем именом, теленом, селом веслом, Ранком С. пољу, срешенију, Станоју имену, шелету, селу веслу,

мложествени број

села, весла,

Ранку,

села, весала,

селима, веслима,

Код овог склоненија треба упамтити:

1) Имена живи ствари, која се свршују на е и нарашћују на па, она у млож. броју постају (сабирателна) женскога или мушкога рода, и склањају се по првом и по трећем склоненију, н. п. теле, телета, шелад,, или теоци; прасе, прасад, или прасци; чељаде, чељад; момче, момчад и т. д. Али имена овакова мртви ствари (која су понајвище шуђа), имају и млож. број, н. п. пане, панеша, у млож, бр. танеша; јапунце, силембе, Коше, ћебе и т. д.

2) Која се имена свршују на о, а имају пред о два полугласна слова једно до другога, она у род. млож. узму а међу она два полугласна слова, н. п. седло, седала; весло, весала; масло, масала и т. д.

3) Дрво нарашћује на ма (уметне се те пред а), и има урод. дрветан ш. д. а у млож. броју има двојако: а) дрва (дав $ols); 6) дрвета. 4) Псето има у род. псета или псетета; а у млож. броју сабирително пашчад (женскога рода) или пси (мушкога рода од пас). 5) Рамо има у род. рамена (као раме).

*) Код овије имена мало је обичније (него код првога и другог склоненија) да се изоставља ма у твор. и у сказ, млож,, н. п. по брди, на коли, сколи, под коли, по сели и т. д. Али је у Србији, у Босни и у Ерцеговини опет обичније са има (на колима, под колима, с колима, по селима и т. д.); па и у самим пјесмама радије се изостави само а, него читаво ма, н. п. Кака ј војска по брдим Руњанским

О ИМЕНУ ПРИЛАГАТЕЛном.

(de adjectivo, eoque aut finito aut infinito)

Прилагателна имена могу се, по њиовом значењу, раздијелити у три реда: Прва показују каквоћу имена суштествителни; и ова су опет Двојака: 1) која показују какво је што, н. п. добар човек, зелен лист, мушна вода, шарена пица, брз коњ и т. д. 2) која показују ода шта је што, н п. гвозден кошао, дрвена кућа, сребрно пуце, кожна аљина и т. д.

Друга показују чије је што; и ова су опет двојака ; 1) која показују, да је што само једнога извјесног имена суштествителног, и п. Попов, Ковачев, војводин и т. д. 2) која показују, да је што више имена суштествителније, или једнога кога му драго, н. п. поповски, ковачки, сојводски; говеђи, козји, рибљи, шичји, ђешињи и т. д. Трећа иду у ред другије, него се од њи разликују, што нијесу постала од имена суштествишелии, него од другије различни дијелова говорења, као н. п. 1) од нарјечија (особито мјеста и времена), н. п. тамо шњи, данашњи, лањски, шокоршњи и ш. д. 2) од глагола, н. п. стајаћа кошуља, плешића игла, ораћа, земља, куповни гуњ, музовна крава,, шекућа вода, и остала овакова причастија. 3) од имена бројителније, н. п. први, други, трећи и т. д.

.1

О двојаком свршивању прилагателни имена.

Прилагателна имена првога реда свршују се у мушкоме роду јединственог броја двојако, м. ј. на полугласно слово, *) или на и: зашто ми говоримо, и слушамо ђе се говори, н. п. добар и добри, зелен и зелени, дрвен и дрвени, двогуб и двогуби и т. д. Ово су прво назвали Славенски граматици прилагателним усјеченим (со усјеченијем), а друго цијелим (без усјеченија). Може бити, да би било паметније рећи, да је ово друго прилагателно нарасло од првога, него да је прво усјечено: ; зашто прво стоји у првоме свом облику (као нп. муж у именителном падежу) и показује каквоћу неизвјесне ствари (на питање какав?), н. п. зец је плашив; поштен човек не умије лагати ; мени је мио црвен појас; златан је прстен скупљи него сребрн; Гојко се чини (да је) памешан и т. д. А ово је друго начињено (с додатком и) од првога, и каквоћом опредјељује ствар (на питање који? као Њемачки член де, біе, дав), н. п. црвени појас изјели миши; изгубло сам сребрни прстен; продао сам мој необрани виноград и т. д. Ово двојако свршивање наши прилагателни имена само се налази у мушкоме роду (јединственог броја), а у женскоме и у средњем роду само се по гласу разликује, н. п. боља је аљина широка, него уска; камо она широка аљина? Тује и уска и широка, ово је прасе дебело; пошто ћеш ми дати оно твоје дебело прасе, и т. д.

Кад оће прилагателно име да се усијече, онда му само треба одузети оно и с краја, н. п. жути, жут, дрвени, дрвен и тд Ако ли прилагателно има пред и два полугласна слова заједно, онда усјеченом

*) Бекоја се у мушком роду свршују и на о (мјесто л), н. п. зрео, весео, труо и т. д.

**) У Славенском језику ово се разликује словима у сва три рода, н. п. свять, свята, свято; святый, святая, святое; а Србљи су изоставили у женском роду я, а у средњему е, па само гласом натежу и разликују: зато се налази у старим књигама Српским и без я, и са ниа, и са два а, н. п. у Лазаревој дипломи (што је споменута у предговору): село буковица доня, село буковица горняа, село окованица донаа; ако има, у Раваници (у Сријему, ђе и ди плома сад стоји, код светог Лазара) на црвеној свили везено златом (кажу да је везла царица Милица на ћивоги кнезу Лазару); взлюблюнаа ти чеда; и възлюблюная ти чеда.

треба уметнути а међу она два полугласна слова, н. п. тавни, таван; пайшки, плитак; мудри, мудар и т. д. Осим цени, црн; сре брий, сребрн; гоки, грк, и осталије овакови.

А над оће да се начини од усјеченога прилагателног цијело, онда му треба додати на крају и, н. п. жуш, жути; зелен, зелени; дрвен, дрвени и т. д. А која прилагателна имају а пред пошљедњим полугласним словом, од они нека избацују а у свима осталим премјенама и падежима (као и ђекоја суштествителна имена мушкога рода, н. п. јарам, јарма), као н. п. 1) сва готово која се свршују на ан, н. п. дробан, дробна, дробно, дробни; шако раван, гладан, празан, Рујан, болан, вољан, помаман, крупан, оран, красан, симан, срећан, мучан, кршан и п. д. (осим лаган, лађан, мла ђан, узан, мекан, ваљан, санан, шанан, сићан), 2) која се свршују на ак, н. п.љубак, узан, риједак, вишак, млећак, мајецак, дугачак, вришак и т. д. (осим лак, млак, јак, нејак). 3) која се свршују на ар, н. п. рабар, мудар, мокар, оштар и т. д. А нека овет задржавају а, као н. п. 1) која се свршују на а б, н. п. слаб. 3) која се свршују на ав, н. п. лукав, рапав и т. д. 3) која се свршују на асш, н. п. рачваст, путоногаст и т. д. 4) која се свршују на аш, н. п. главаш, крилат, носам и т. д.

Дівљи, мали, и велики, не усијецају се никако. Дивљи требало би да буде диваљ, дивља, дивље; мали, мал (илимао), мала, мало; авелики, велик, велика, велико; али се не говори ни једно, него остају тако: дивљй, дивља, дивље; малӣ, мала, мало; велики, велика, велико. Истина да се мјесто мал и велик узима мален и голем, али се говори и онако, н. п. јеси ли велики нарастао? (овђе Србљин ниши ће рећи велик ни голем).

Прилагателна имена имају три рода и два склоненија.

Прво склоненије,

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују на о, или у мушком роду на 6, в, г, д, з, к, л, м, н, о, п, р, с, т, н. п. слаб, здрав, дуг, млад, брз, дубок, обал, пишом, Раван, дебео, туп, мудар, бос, жуши ш. д.

*) Истина да би по смислу требало да нема зват, усјеченог, али ја сам чуо ће се говори: немој добар човече! профисе, добар чо

вече! и ш. д.

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују на е, или у мушком роду на 5 (и на ђи), ји, љи, њи, ћ (и на ћи), н. п. рић, говеђи, мачји, дивљи, рибљи, кокошињи, врућ, Шелећи и т. д.

*) И код прилагателни се имена у твор, и у сказ. млож. изоставља особито у писању у Сријему и у Бачкој оно м (ма и јем) на крају (као и код суши, имена првога, другога и четвртог склоненија), н. п. с добри коли, по зелени ливада, у Српски новина, на сеоскИИ БОЛОВи и т. д.