Ни приступа, да се ш њим целива,
Но подоцна један Црногорац,
Барјактар је Ивановић Марко,
С Данилом се у лице пољуби,
Питаше се за мир и за здравље;
Па и други Црногорац дође
Од Цетиња Мартиновић Саво,
Оћаше му пољубити руку,
Не даде се Петровић-Даниле,
Но се љубе у бијела лица,
Питаше се за мир и за здравље,
„Кажи право, тако бијо здраво!“
А Саво му тако кажеваше:
„А што ћу ти казат', господару,
„Господару ако будеш суђен,
„Веље ћу ти јаде кажевати,
„Што зградише неки Црногорци
„Међу вашом кућом Петровића,
„Мач крвави међу вас метнуше,
„И немило те вас помутише,
"Да би Бог да и Богородица
„И витешка његова десница,
„Да њихово погине кољено,
„Ко би вашу кућу помутио,
„И ко би јој кад невјеран био.
„За остало што ћу ти зборити,
„Сам ћеш виђет', што се урадило, „Него чуј ме, драги господару!
„Ти се мудро и паметно владај,
„Све полако, ако Бога знадеш,
„Не мој своје помутит’кољено.
„Кад би ваша кућа сложна била,
„Ласно ћете друге савладати
„И разбистрит1, ко је започео,
„Па му вратит жалост за срамоту.“
По отоле испод двора пође,
А ш њим бјеше Мартиновић Саво,
С десне стране Петровићу-Мирко,
На своје се дворе не обрати,
Него иде светом манастиру,
Te отвори пребијелу цркву,
И пољуби Петра светитеља,
Обрну се на деснојзи страни,
Ђе ће виђет' Петрову гробницу,
Бе су њему стрица саранили,
На гробницу руке прекрстио,
И бијело лице наслонио,
Сузе рони низ бијело лице,
А жалосно плаче господара.
Отолен се Данил покренуо,
Ево пође на своје дворове,
Кад пред дворе у авлију дође,
И ту добра Црногорца нађе,
По имену Мартиновић-Ђура,
У бјело се пољубише лице,
Питају се за мир и за здравље,
Изидоше кули уз скалине,
За њима је Петровићу-Мирко
А за Мирком Мартиновић Саво,
Па дођоше на врата биљарде,
Цука Данил у бијела врата,
Бијела му врата отворише,
Па уљезе момче у биљарду,
И господи Божју помоћ зваше,
Дивно им се момче поклонило,
Господа му Божју помоћ прима,
Ал' се нико с стола не подиже,
Нити с главе капе подигоше,
Сва господа сједи на пореду,
Перо сједи у врховном столу,
А Ђорђије сједи у Перову,
А остали други сенатури.
Сви сјеђаху један до другога,
Па Даниле кроз господу мину,
И стрицу је Перу приступио,
Рони сузе, у лице га љуби,
Па Ђорђију стрица пољубио,
Па ми таде наоколо реди,
Са сваким се у лице пољуби,
Како који с Данилом се љуби,
Сваки сједи у својој столици.
Још да видиш, добар побратиме,
Ту неслоге Српске од старине!
Не хћеше му мјесто начинити,
Но остаде момче на ногама,
Обазре се на обије стране,
Ђе ће момче сјести у слолицу,
Ал столице празне не бијаше.
Виђе Данил, што се догодило,
На страну се мало измакао,
И столицу малу наођаше,
дно собе ниже сенатура,
Код самијех врата од биљарде,
Ту сједио, доклен ноћца дође,
За друго га нико не испита,
Бе је био, што ли је чинио;
А када се ноћца примакнула,
Подалеко њега одмакоше,
Подалеко у манастир стари,
Дадоше му камарицу малу,
Као да је манастирско ђаче,
Ту је стао три четири дана,
Па долазе често Црногорци,
Да гледају млада господара,
Не жнаваху, што се урадило,
Куд су неки Пера обрнули,
Па Данилу често приступаху,
Да га љубе у бијелу руку,
Не одлази, но прилази војска,
Сваки хита, за Данила пита,
Оставише млади Црногорци,
Остављаху мајке и љубовце,
И чобани у планини овце,
А Данила траже господара.
А кад виђе Петровић-Даниле,
Е га љубе браћа Црногорци,
Не хће стајат' у манастир стари,
Него пође у своје дворове,
Не хћеше му мјеста учинити,
Којено му бјеше остављено,
Но му даше малу камарицу
Ha
врх скала од свога полаца,
Ка' да ће им причувати стражу.
Око себе купи Црногорце,
Перо држи господу избрану,
Јошт му не ће мјеста учинити.
То је стало за неђељу дана,
Све гледаше један на другога,
мишљаху млади Црногорци,
Што ће чинит од живота свога,
А оба су браћа Петровићи,
Нит' се могу омразити Перу,
Јер је врла и паметна глава,
И познаје добро Црногорце,
Нит' се могу свадит са Данилом,
Зашто му га Петар оставио.
А да видиш Мартиновић-Сава!
Он дозива својега рођака,
Од Цетиња Милана сердара,
|