Па пођоше кули сердаревој,
На бијелу кулу починуше,
Па је Саво ријеч бесједио:
,0 сердару, мој мили рођаче!
„Послушај ме, кајати се не ћеш;
„Ја сам тебе вазда послушао,
„Слуш’о сам те као старијега,
„И слушаћу вазда до вијека
„Ка нашега добра старјешину,
„Ма оли ми за 'во вјеру дати,
„Да ћеш мене за 'во послушати,
„Што ћу тебе сада бесједити.“
Не хће сердар њему вјеру дати,
Но овако Саву бесједио:
„Збори, Саво, што је тебе драго.“
Но жалосно Саво бесједио:
„Што ћу зборит', мој мили сердаре!
„Што ћу зборит', кад слушати не ћеш.“ Тако њему Саво говораше:
0 сердару од Цетиња главо!
„Мука ти се с Пером омразити,
„Да Данила познаш господара,
„То знадемо ми сви Црногорци,
„Ема сваки Црногорац знаде,
„На Данила влада остављена,
„Но ме зачуј, мој мили рођаче,
„Истина је, да је Перу криво,
„Ма да има сина насталога,
„Знаш, Данила не би допануло,
Свакојако није на јабану,
Но на свога милога синовца, "Узима га Перо Богом сина, „Да га држи мјесте родног сина, ,,Но сердару, ако Бога знадеш! „Збори с Пером, што најбоље знадеш, „Е да би га како обрнуо,
„Да њихово помириш кољено, „Перо нема сина ни једнога,
"Али има благо небројено,
„Господар је вазде горе Црне,
„И слушај ме, мој мили сердару!
"Не шћене л' се Перо обратити,
,,Нека први будеш уз господу,
„И јошт твоји храбри Цетињани,
„Највјерни ће бити господару,
„Како ни је од старине било,
"Од тебе ће Перо одступити,
И на тебе жалост понијети.
„Ма ме слушај, мој мили сердаре,
„Теке народ позна господара,
„И друго ће добро тебе доћи, „Најпослијед молиће те Перо, „Да умириш Пера и Данила. "
И добро га Саво заклињаше,
Двораше га као старијега,
Хоћаше га пољубит у руку,
Што га није никад пољубио,
Не даде се Милане сердаре:
„Прој сʼ од мене, Мартиновић Саво!
„Сви главари с Пером вијећаше,
„И тврду му Божју вјеру даше,
„Да од њега одступити не ће
„Ни другога познат господара,
„Докле своје не изгубе главе.
„Вјеруј мене, Мартиновић Саво,
„Кунем ти се Богом истинијем,
,Најпотоњи у то сам пристао,
„Најпотоњи оћу одпанути."
Како рече, тако не порече.
„А слушај ме, мили брате Саво,
"А како бих коме вјеран био
И изиша пред нашом господом,
„Кад бих таку вјеру преврнуо!“
А Саво му био бесједио:
„О сердару, злосретња ти мајка,
„Да ли не знаш наше Црногорце,
А не раде, да господу мире,
Него би им очи повадили,
„Да се могу наузети блага,
„И вјеруј ме, мој мили сердару!
"Сви ће издат' као невјерници,
„Сву кривицу на тебе ставити,
„Но се прођи, ако Бога знадеш,
„Али чини, што је тебе драго.“
Оба поше пут двора столична,
Сердар пође код своје господе,
Али Саво код Данила пође,
Од збора му ништа не кажује,
Е не оће брата опадати,
Ни невјеру браћи учинити.
То је стало два бијела дана,
Трећи Данил пође код господе,
Жарко бјеше сунце починуло,
Ila уљезе Данил код господе,
И господи добар вече зваше,
Али Перу стрицу говораше:
„Ја те молим као старијега,
Макни ми се из столице моје, „А не слушај неке Црногорце, „Доиста не оће завадити, „Слушаћу те као оца свога „А Ђорђију као стрица свога, „Браћу моју као десну руку." Ма Ђорђије на то пристануо, А и Перо пристати оћаше, Но не дају неки Црногорци. Ах нека их, црн им образ био, Баш платили Богу и народу, Не хће му се Перо подигнути, Данил' се је врло разљутио, На томе му Перо одговара: "Учи сколу пет година дана,
"Тад ћу ти се маћи из столице,
„А дотлен ћу ја бит на владање,
„Прије ти се никад маћи не ћу."
Срдито му Данил одговора:
„Макни ми се, стрико, из столице,
"Ако л' ми је уступити не ћеш,
„Докле сване и огране сунце,
"У крв ће нам запливат' оружје,
, Обојици остануће пусто. "
Кад то чуше неки Црногорци,
Који раде да господу смире,
Али скочи Мартиновић Саво,
И Миркова таста дозиваше,
По имену Мартиновић-Драга:
„Видиш, Драго, злосретња ти мајка!
„Поклаше се наши господари,
"Но ајдемо у село Баице,
„Да скупимо неколико друга,
„Да дођемо зором под биљардом,
"Да господу нашу развадимо,
„Развадимо, да их умиримо. ‘
Брзо га је Драго послушао,
И пођоше нотњо без мјесеца,
Нотњо купе педесет момака
Од несретње куће Мартинове.
Сваки дугу пушку доватио,
И за појас свијетло оружје,
Па у зору доше под биљардом.
Но да видиш Петровић Ђорђије,
Колико му на јадноћи било,
|