Ако бих те књазом поставио, „Ти ћеш поћи ломној гори Црној, „И народ heш врло оглобити „И опразнит твоје Црногорце, „А и тако живјети не могу,
„Пак ћеш себе грђе учинити,
„Проклињаће тебе Црногорци,
„Проклињаће и мене и тебе,
„Кад им будеш арач узимати;
„Пак се бојим и вишега врага,
„Што ће рећи остали краљеви,
Особито Отмановић-царе,
„Кад бих тебе књазом поставио; „Јер он вели, да си њему раја,
То говори међу краљевима,
„Његова је мала гора Црна,
И пише је на тефтеру своме.“ Јуначки му Данил одговара: „Обдари ме, мој честити царе! „Обдари ме, стави ме за књаза, „Ја те молим, мој честити царе! „Истина је мјесто сиромашко, „Сиромашна моја гора Црна, "Ја ћу чуват моје Црногорце, Чуваћу их као своју главу;
„А што кажеш за друге краљеве, „Јере ће им бити супротивно,
„Ја ничије госпоство не тражим,
„Нако моје што је од старине;
"А што кажеш за цара Турскога,
„Што цар каже, да сам њему раја,
„Има више но двјеста година,
„Нијесам му нигда био раја,
"Ема сам му харач поклонио,
„И добро га вазда даровао,
„Кад је на ме с војском ударио,
„Из пушака гркије крушака,
„Многе сам му силе изломио,
„Изгубио паше и везире,
„Кад је с нама прије боја био,
„Па ћу опет, царе, ако Бог да,
„Доклен су ми млади Црногорци,
„Не бојим се царства његовога.‘
Кад разумје царе Николаје,
Што му рече Петровић-Даниле,
Што му рече мудро и паметно,
Грохотом се царе насмијао,
На раме му десницу постави,
И овако њему проговори:
„Здравствуј, књаже, здраво твоја глава,
„Срећан буди за сву гору Црну,
„Срећан буди, и добар им буди,
„И слушај ме Петровићу кнеже!
„И на тебе војску окренуо,
„Колико си кадар дочекати?"
А књаз Данил њему одговори:
„Немам војске но двадест хиљада,
„Што ми носи јуначко оружје,
„Од ђетића од петнајест љета
„Пак до старца од седамдесетог,
„То је моја војска сваколика,
„Ема су ми добри за јунаштво,
„Сто хиљада могу дочекати,
„И ш њима се вазда боја бити,
Само је ли праха и олова.‘
То је цару врло мило било:
„Ајде с Богом, Петровићу књаже!“ Грамату му даде за књажество,
Са царском је руком потписао,
„И поздрави моје Црногорце,
И на тебе стављам десну руку,
„На свакога твога Црногорца,
„И ево ти тврду вјеру дајем,
Ако би се султан покренуо,
„И на тебе с војском ударио,
Нека шиље војске сто хиљада,
Пак се брани и како ти Бог да,
Ако би се више покренуло,
"Одиста ћу цару заратити."
Књаз је цару руку прифатио,
Те је љуби, до земље се клања,
Па захвали своме господару,
Пак се крену Петровићу књаже,
И он дође Бечу бијеломе,
Па из Беча у Тријешће равно,
Ту почину неколико дана,
Изљуби се с врсним пријатељма,
С Гопчевићем и Мариновићем,
Код којијех загледа ђевојку,
Милу ћерцу од Квекића Марка,
По имену Даринку ђевојку,
Познаде је и загледа дивно,
Може бити за књаза књагиња,
Може бити свој земљи госпођа,
Но на тајно Лесу проговара:
„Нек за мене остане ђевојка,
„Опет ћу те брзо полазити,
„Кад уредим моје Црногорце.“
Подиже се Црногорски књаже,
И отиде морем пут Котора,
Кад зачуше млади Црногорци,
Сусрете га војске шест хиљада,
Ш њима дође на равно Цетиње,
Опалише топе и лубарде,
Нек се, браћо, до далеко знаде,
E су свога књаза задобили,
Сваки му се Србин весељаше,
Весељаше, цару захваљаше,
А запјева мало и велико
По горама и у планинама:
„Све за славу Бога истинога
„И у здравље цара Русијскога,
„Који ни је књаза поклонио,
у здравље нашег свјетлог књаза!"
Тако пјева и старо и младо.
Па то мало потраја бријеме,
Па Даниле купи гору Црну,
Па из нова постави господу,
Неке диже, а неке потврди,
Пера стави до себе првога,
Учини га пресидент сената,
А Ђорђију вици-президента,
А остале, ко је за што био,
Па сабира своје сенатуре,
Сабира их у бијелу цркву,
Свакојега пореду заклиња,
Заклиња их на Петра светога,
Да ће њему они вјерни бити
А и књаз се њима заклињаше
Пред скупштином цијелог народа,
Да ће и он њима вјеран бити
И свакоме праведно судити.
То је било о молој Госпођи,
Па постаде три мјесеца дана,
Књазу хабер ситна књига дође
Од једнога добра пријатеља,
Ришћанина из Скадра бијела,
У књизи га дивно поздрављаше,
И овоко њему говораше:
„Господару Црногорски књаже,
"Ал' не чујеш, ал' абера немаш!
Осман паша са Скадра бијела
Почео је лажи просипати „И његове отроване даре, „Турио их у племе Пиперско, ,,И Пипере хоће обратити, ,,Већ витешку кућу Вукотића,
|