„Ајде ш њима, часа не почаси,
„Сусрети ме пред Котором градом,
„Ево идем на своју старину.“
Чим је Мирко књигу проучио,
Врло га је Мирко послушао,
Брзо нађе двадесет момака,
И узјаха на коња својега,
Ево брату на сретање пође,
Докле дође пред Котором градом,
Ту се мила браћа састадоше,
И дивно се браћа загрлише,
Питају се за мир и за здравље,
Па га пита за старога баба,
И пита га за обадва стрица,
За господу мале горе Црне,
На томе му Мирко одговара:
„Стари нам је у животу бабо,
„Здраво су нам врховна господа,
„Здраво су ти, ал' ти мисле криво.“
Данил' њему тако одговара:
„Све то знадем, и да ми не кажеш, „Но ајдемо право на Цетиње,
Па што Бог да и срећа јуначка. "
Данил скочи, коња узјахао,
Мирко иде пјешке на опанке,
Успуту га Данил' припитује,
А Мирко му редом каживаше,
Што је било и што се случило,
И какву су вијећу чинили;
Кад Даниле Мирка разумно,
Овако је Мирку бесједио:
„Све сам, Мирко, тебе разумно,
„Прије су ме гласи допанули,
„Ма доиста вјероват не могу
„За мојега мила стрица Пера,
„Стрика Пера и стрика Ђорђију,
„Да ће таку учинит невјеру,
„Оба су ме врло миловали,
„Перо ме је узео за сина:
„Док не дођем на равно Цетиње, „Доиста ти вјероват' не могу.“
Докле доше на племе Његуше,
У своју је кулу починуо,
Ту је старца баба наодио,
Па га стари упитује бабо:
„Бе си, сине мој, нејаки Дане,
"Јеси л', сине, здраво путовао,
"Јесли чуо, што се урадило,
„Невјерници неки Црногорци,
„Који наше свадише кољено,
„Да ј за добро, не бих ни жалио,
„Но за пакост јадне горе Црне;
Ма не маре неки безаконци,
Но како ће више добит’блага.“
Па је Станко сина шјетовао:
„Чујеш ли ме, нејачак Даниле,
Ти си вруће замашито момче,
„Послушај ме, кајати се не ћеш,
„Не мој ми се брзо угријати,
Но понизно господи приступи, „Моли Пера, а моли Ђорђију,
„Оба љуби као оца свога,
„Овако ћеш њима бесједити:
„Чујете ли, моја мила стрица,
,Све сам чуо, шта се урадило, „Јере су ве други обрнули,
„Не мојте их, браћо, послушати
„И нејака мене обличити,
„Обличити, па ме наружити,
"То ће вама ружно врло бити,
„Од господе бити прекорени,
„Буди ли сте тако наумили,
„Пред свијетом тако наружили,
„А да други што ће тастаменти,
Што их други сиромаси раде,
„Кад владичин оћете газити,
„Како ће се други вјеровати!
„И Даниле, мој нејаки сине,
„Замоли их и Богом закуми,
„Нека друге не слушају људе,
„Него Бога пак њихове главе,
„Е по нама добро бити не ће,
„Таки људи о добру не раде,
„Који раде браћу помутити.
„Ђорђију ћеш врло поздравити,
„Овако ћеш њему бесједити:
„Стрико Буро, не мој ме мрзјети!
„Ти си за 'во прије мољен био,
„Већ за Крста синовца твојега,
„Петар моли, а ти га не даде,
А мене је за њега примио,
Наком себе мене оставио,
„И тако ћеш њему говорити.
„Јошт ме зачуј, мој сине Даниле,
„Пера моли као оца свога:
„Не мој мене, стрико, помрзјети,
Ти да имаш сина насталога,
„Не би мене влада допанула. „Покори се, и врло их љуби, "Ако би се почем обратили,
И на тебе би се смиловали.
„Чуј ме добро, мој милени сине! „Све ћеш њима онда опростити,
„А љуби их као своју главу,
„И не мој их, сине, преварити. На то су их други наћерали
„И на такву пакост научили;
Ако ли се не би обратили,
„Пушти, сине, главу са рамена,
"А не пушти врховну столицу,
„Аконо си срца станковога,
„Боље ти је поштено погинут
А и ја сам доста пострадао,
„Дворећ првог и другог владику, „Шиљући ме до многи краљева, „Да оправљам после по свијету,
„Што је Црној гори за потреби,
Пак и мене може допанути. 66
У том зора од истока сину,
Скочи Данил на ноге лагане,
Собом узе Мирка брата свога
И три своја мила братучеда,
Братучеда, три Јокова сина,
Један Драго, а друго је Перо,
А треће је најмлађи Крцуне,
И још друге двадесет момчади,
Ш њима оде право на Цетиње.
А кад доше на равно Цетиње,
Господа их бјеше опазила,
На једно се брзо окупила,
У биљарду те се састадоше,
Од биљарде врата притворише,
Међу собом вијећ учинише,
Да Данилу нико не приступа,
Нити да га љуби ни целива,
Ко не мисли изгубити главу,
Док не дође к нама у биљарду,
Да видимо, што ће говорити.
На ханове почину Даниле,
Ту се наше неки Црногорци,
Што не бјеху од врховна суда,
Даниле им Божју помоћ зваше,
И дивно им капу подизаше:
„Божја помоћ, браћо Црногорци!"
„Добро доша, Петровић-Даниле!"
Нико њему руку не пољуби,
|