На Никшићко поље починуо.
Препаде се Петровићу Мирко,
Препаде се, ема чуда није,
Кад је Турску војску прегледао,
Намах пише лист књиге бијеле,
Шиље књигу у равне Пјешивце,
А на руке Пеку капетану:
„Чуј ме Пеко, драги капетане!
„Скупи мене три ста Пјешиваца,
„Хајде ш њима ноћу без мјесеца
„У крваву Жупу на крајину,
,Сјутра ће нам ударити Турци.“ Другу шиље у Бјелопавлиће, А на руке Петру капетану: „Чуј ме добро, Петре капетане! „Скупи мене три ста Павковића, „Павковића и Вражогрмаца, „Хајде брже ноћу без мјесеца, „Да осванеш у крваву Жупу, „Сјутра ће ми Турци ударити. Трећу књигу бјеше направио, А шиље је у богата Ровца, А на руке оба перјаника, Глигорија и Вучинић-Павла: „На ноге те моји соколови! Подигните стотину Ровчанах, „Сјутра да сте у питому Жупу, Е ми хоће Турци ударити „И у њој ме жива уфатити. " Тек је књиге Мирко отправио,
Па сакупи од Жупе главаре,
И таку им заповијед даде:
„Дижʼте старце и ђецу нејаку
„Јошт и ваше вјерене љубовце,
„Па што Бог да и срећа јуначка !“
Жупјани га хитро послушаше,
Побјегоше ноћу без мјесеца,
О жалости да је виђет' коме!
Стоји цика оне ђеце луде,
Сузе рони и старо и младо,
Утекоше у гору зелену
И њихово стадо свеколико,
А остаде у затвору Мирко.
Каде први п'јевци запјеваше
На велико рожаство Ристово,
Устаде се Петровићу Мирко,
Па дозива Церовић-Новицу:
„О Новица, Српска перјаницо!
А устани на ноге лагане,
„Па погледај око манастира,
„Јесу ли не оклопили Турци.“
Скочи Ново на ноге лагане,
Помоли се на прозор од куле,
И погледа око манастира, Али Турске војске ниђе нема. Таде скочи Петровићу Мирко, Дозиваше стара калуђера: „Димитрије, драги свештениче! „Подигни ми двадесет момаках, „Па отвори пребијелу цркву, „Да ослужиш Божју летурђију.“ Калуђер га брзо послушао, Отворио пребијелу цркву, Па се диже Новица и Мирко А за њима двадесет момаках, Уљегоше у бијелу цркву, Ослужише Божју летурђију, Па то рече Петровићу Мирко: „Димитрије, драги калуђере! „Причести ми двадесет момаках, „Па причести Новицу и Мирка, „Да мрцино овђе не гинемо, Е се хоће јутрос умирати.“ Калуђер га одмах послушао. Изидоше из бијеле цркве, Припасаше свијетло оружје, По авлији метеризе граде. Докле сунце од истока сину,
Су његово три ста Пјешиваца;
Мало стаде, друга помоћ дође,
Ево дође Петар капетане
Су његово триста Павковића;
Мало стаде, трећа помоћ дође,
Ево иду оба перјаника,
Глигорија и Вучинић-Павле,
Собом воде стотину момаках;
Сви дођоше у питому Жупу;
Добро им се Мирко ограшио,
Ал' јоште им Турци не удрише.
Ту два дана војска починула,
Трећи данак дигоше се Турци,
Харап паша, цареви већиле,
Су његово дванаест хиљада
И остале љуте крајичнике,
Војску крену на село Брсанско,
Но их Српска стража угледала,
Па глас даде Новици и Мирку,
Е на Брсно ударише Турци,
Тадер скочи Новица и Мирко,
И дигоше до седам барјака,
А за њима до седам стотинах,
И дођоше три стотин Жупљанах,
Оставише робје у планину,
А пођоше на бој на крајину,
Хиљада се сакупи војниках,
И пред војском оба капетана,
И ш њима су оба перјаника,
Сам остаде Новица и Мирко
И њихово двадесет момака.
Каде војска на Вртаче дође,
Ту се војска царска удесила,
И с мјеста се кавга заметнула.
Убише се огњем жестокијем,
Погоне се војске по мегдану,
Сила царска, мало Црногорца,
He даду се Срби потиснути,
Но на себе дочекују Турке,
Нож сијева, крв се пролијева,
Стоји јека рањених јунаках,
Па се бију боја шест сахатах,
Док их мркла нојца раздвојила.
Ту је много војске погинуло.
А да видиш сиве соколове,
Соколове младе Црногорце,
Деведесет глава посјекоше,
И узеше три царска барјака,
Пет стотина мртвијех Тураках,
Што их други Турци уграбише,
Да им Срби не сијеку главе,
Повукоше паше у тамборје,
А толико бјеше рањенога.
Каде војска манастиру дође,
Сваки биљег носи од Турчина,
Неко копје, неко Турску главу,
Неко барјак, неко сабљу бритку,
Неко води коња седленика,
Сваки има биљег од Турчина.
Већ од војске Петровића Мирка
Двадест и три мртва и рањена.
Весели се Мирко и Новица
И његова сва војска остала.
|