Из свијета челе побјегоше,
Са свијем се свијет дотамани,
До у Ср'јему, у то мјесто жупно;
Е се купе Сријемски главари

На сакупу пред бијелом црквом, . Ту дођоше млоги свештеници, .

Посједаше, ђе је мјесто коме ;
Отуд дође самоуче ђаче,
Па им ђаче ријеч проговара:
„Сви се, браћо, на ноге дигните,
„И пружите мене десне руке,
„Вјеру дајте, да ме не варате!"
Сви једанак од земље скочили,
и сви ђак у десну руку дају;
Таде ђаче њима проговара:
„Xo'те, Богу да се обрнемо!
„Да служимо Божу летурђију,
„Да молимо Бога по закону.“
Сви се бјеху к Богу обрнули,
По три пута љубе земљу црну;
и послуша пород родитеља,
И послуша млађи старијега,
и брат брата не води на суду,
Ни га мучи муках пред Турчином,
и светкују свеца свакојега,
и сви моле Бога милоснога
Без престанка идневи и ноћи
По правилу, ка” је Богу мило ;
и Бог им је услиша” молитве,
Смилова се Бог на сиротињу,
Те се опет свијет наслиједи.

3. .

Такон Сше фан и два анђела. Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеjе белицу пшеницу, Ал' eтoти два путника стара , Божју су му помоћ називали: „Божја помоћ, ђаконе Стеване!". А он њима лепше одговара: „Д'о Бог добро, два путника стара!“ Ал' беседе два путника стара: „Бога теби, ђаконе Стеване! „Која теби велика невоља, „Те си тако рано уранио „У недељу пређе јарког сунца, „Пређе сунца и пре летургије, „Па ти сејеш белицу пшеницу ? „Или си се јунак помамио; „Или си се данас потурчио, „Часног крста под ноге згазио, „Часног крста и красног закона, „И своју си веру изгубио ; „Те си тако рано уранио „У недељу пређе јарког сунца, „Пређе сунца и пре летургије, „Па ти сејеш белицу пшеницу ?. . Ал' беседи ђаконе Стеване:

„0 Бога вам два путника стара! „Кад питате, да вам право кажем: „Та нисам се јунак помамио, „Нити сам се данас потурчио, „Нит” сам своју веру изгубио, „Нит' сам крста под ноге згазио, . „Часног крста и красног закона; „Већ је мени велика невоља ; „Зашт” ја раним у мојему двору „Девет немо, друго девет слепо, „То ја раним с мојом верном љубом; „И Бог hе ми греха опростити. “ Ал беседе два путника стара : „Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова.“ Одшеташе ђаконовом двору, Ал' је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: „Божја помоћ, ђаконова љубо! Она њима лепше одговара: „До Бог добро, два стара путника ! Ал' беседе два путника стара: „Бога теби ђаконова съу бо! „Која теби велика кенова, „Те си тако рано уранна, „Уранила у свету не,1е, у „Пређе сунца и пре етургије,

„Те ти чиниш белицу пшеницу? „Или си се млада помамила? „Или си се данас потурчила „и своју си веру изгубила, „Часног крста под ноге згазила, „Часног крста и красног закона; „Те си тако рано уранила „У недељу пређе јарког сунца, „Пређе сунца и пре летургије, „Те ти чиниш белицу пшеницу?". Ал' беседи ђаконова љуба: „о Бога вам, два путника стара! „Кад питате, право да вам кажем: „Та нисам се млада помамила, „Нити сам се данас потурчила, „Нит” сам своју веру изгубила, „Нит сам крста под ноге згазила, „Часног крста и красног закона; „Већ је мени велика невоља; „Зашт” ја раним у мојему двору „Девет немо, друго девет слепо; „То ја раним смојим господаром; „И Бог hе ми греха опростити.“ Ал' беседе два путника стара: „0 Бога ти, ђаконова љубо! „Дај ти нама твоје мушко чедо, „Мушко чедо из колевке златне, „Да закољем” твоје мушко чедо, „И од чеда крви да уграбим”, „Да пошкропим” твоје беле дворе: „Што је немо, проговориће ти,

О

. 105

„Што је слепо, све hе прогледати.“
Али мисли ђаконова љуба,
Она мисли мисли свакојаке,
Док је млада на једно смислила,
Па им даде чедо из колевке,

. . и заклаше чедо пренејако,

и од чеда крви уграбише,
Пошкропише по беломе двору:
Што је немо, проговорило је,
Што је слепо, све је прогледало.
Дигоше се два стара путника
иодоше с Богом путовати,
Осврће се ђаконова љуба,
Па погледа на златну колевку,
Ал' јој чедо седи у колевки,
Па се игра јабуком од злата,
Па беседи ђаконова љуба:
„Мили Боже, на свем теби Фала!
„Гди дођоше два путника стара,
„Заклаше ми чедо у колевки,
„И од чеда крви уграбише,
„Пошкропише моје беле дворе,
„Што је немо, проговорило је,
„Што је слепо, све је прогледало,
„Ево чедо седи у колевки
„И сигра се јабуком од злата! "
Проговара чедо из колевке:
„Слатка мајко, моја слатка рано!
„Оно нису два путника стара,
„Већ су оно два Божја анђела. “

110

115

120